Брачна правила Српске православне цркве

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
OrthodoxCross(black,contoured).svg


БРАЧНА ПРАВИЛА

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (БП)


II ДОПУЊЕНО И ИСПРАВЉЕНО ИЗДАЊЕ

СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА
Београд 1994.


ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ:
БРАЧНА ПРАВИЛА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОБЈАВЉЕНА СУ ПРВИ ПУТ У „ГЛАСНИКУ“, СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ ОД 7. СЕПТЕМБРА (25. АВГУСТА) 1933. ГОДИНЕ, БРОЈ 34-35.

Исправке и допуне средио протојереј-ставрофор Бранко А. Цисарж, инспектор богословија у пензији

Садржај

I ЦРКВЕНИ БРАК, ЊЕГОВО БИЋЕ, ОБЛИК И ВАЖНОСТ[уреди]

Члан 1

Православни брак је света тајна по којој се два лица разнога пола, на начин прописан Црквом (§ 2), везују доживотном духовном и телесном везом, ради потпуне животне заједнице и рађања и васпитања деце.

Члан 2

Лица која ступају у брак морају у православном храму, пред надлежним свештеником и пред најмање два сведока, изјавити своју слободну вољу да ступе једно с другим у брак, а свештеник утврђује ову везу црквеним обредом (§§ 36 и 66).

Члан 3

Лица која ступају у брак морају испунити услове прописане у § 11, да би брак важио.

Битни недостатци у брачним условима чине сметње означене у §§ 12, 13, 27 и 33, а небитни чине брачне забране означене у § 37.

Члан 4

Да ли су испуњени брачни услови и да ли има какве сметње и забране, цени се по часу склапања брака (§§ 2, 36 и 64).

Чињенице које би се јавиле после склапања брака не утичу на важност тога брака.

Члан 5

Ваљан је онај брак код којег нема брачне сметње.

Ништаван је онај брак (§ 38) код којег постоји каква брачна сметња, догод та сметња не би била уклоњена и брак тим оснажен, где је то по прописима §§ 49-52 могуће.

Ако постоје брачне забране (§ 37), брак је ваљан али недозвољен и због тога повлачи црквену казну (§ 53).

Члан 6

Лице, које у часу склапања брака није знало да томе браку недостаје какав брачни услов или да постоји каква брачна сметња, сматра се невиним брачним лицем.

Брачно лице, његов заступник по закону и сведоци венчања ако би по ставу првом овог параграфа били криви што је склопљен ништаван брак, казниће се за црквену кривицу, поред кривичне одговорности за дела из §§ 190, 191 и 192 Кривичног законика СФРЈ.

Члан 7

Брачни другови не могу међу собом пуноважно уговорити ништа што би се противило бићу и облику брака (§§ 1 и 2).

Брачно лице не може брак самовласно раскинути.

Споразумом брачних другова не може се брак ни лишити важности, ни поништити, ни развести.[1]

Члан 8

Док се не докаже противно, узима се да је брак ваљано склопљен, да су сви брачни услови испуњени, да брачних сметња нема, да бракоразводни узроци не постоје, да брачни другови нису знали за недостатак брачних услова или за постојање брачних сметњи.

Члан 9

Да ли је православан брак ваљано склопљен, да ли има брачних сметњи или бракоразводног узрока, и да ли ће се такав брак одржати, оснажити, поништити или развести, одлучују искључиво црквене власти по својим прописима и по прописима државних закона (§ 60 т. 5).

Члан 10

О грађанско-правним пословима црквеног брачног односа одлучују државне власти по својим прописима, водећи рачуна о бићу, облику и важности православног брака (§§ 1, 2 и 5) , о надлежности Српске православне цркве у црквеноверским пословима (члан 1 Закона о Српској православној цркви) , као и о црквеносудској надлежности у питањима издржавања жене и деце и додељивања деце за случај брачног спора (члан 129 тач. 4 Устава Српске православне цркве).[2]

II ПОСТАНАК БРАКА[уреди]

А) Брачни услови[уреди]

Члан 11

За склапање брака траже се ови услови:

1) два лица разнога пола;

2) њихова пуноважна изјава воље да ступе у брак;

3) венчање у облику прописаном Црквом.

Б) Брачне сметње[уреди]

1) Личне сметње[уреди]

Члан 12

Неуклоњиве личне сметње за склапање брака јесу:

1) ненавршена шеснаеста година за мушко и четрнаеста за женско;[3]

2) црквено сродство у правој линији, без обзира на степен сродства;

3) крвно сродство у побочној линији, до четвртог степена закључно;

4) двородно сродство до трећег степена закључно, као и сродство између два брата и две сестре;[4]

5) духовно сродство и сродство по усвојењу до другог степена закључно;

6) сродство из ванбрачног рођења у правој линији без обзира на степен сродства, а у побочној линији до трећег степена закључно;

7) постојећи брак;

8) ранија четири брака истога лица;

9) разлика вере;

10) коначно искључење из црквене заједнице;

11) свештенички чин;

12) монашки завет (мала и велика схима);

13) доживотна забрана ступања у брак на основу закона или правоснажне пресуде.

Члан 13

Уклоњиве личне сметње за склапање брака јесу:

1) ненавршена осамнаеста година за мушко а шеснаеста за женско;[5]

2) крвно сродство у побочној линији од петог до седмог степена закључно;

3) двородно сродство од четвртог до шестог степена закључно, осим случаја назначеног у § 12 т. 4;

4) трородно сродство до трећег степена закључно;

5) духовно сродство и сродство по усвојењу од трећег до седмог степена закључно;

6) ништаван брак, док није престао или није судски поништен;

7) ранија три брака истога лица;

8) разлика вероисповести;

9) прељуба између лица која желе ступити у брак, извршена за време док је прељубник живео не одвојено од свога брачног друга;

10) заједничко рађење о глави брачном другу једнога од лица која желе ступити у брак.

11) Старост преко 70 година за мушко и 60 за женско, као и разлика у годинама међу супружницима преко 15 година (Син. бр. 2410/Зап. 586 из 1937.).

Члан 14

Крвно сродство (§ 12 т. 2, 3, 6 и § 13 т. 2) постоји међу лицима:

1) која су постала једно од другог (у правој линији);

2) која су постала од заједничког претка (у побочној линији).

Линија од предака потомцима јесте нисходна а од потомака претцима усходна.

Члан 15

Степен крвног сродства рачуна се:

1) у правој линији, по броју рођења по којима једно лице исходи од другога;

2) у побочној линији, по броју рођења којим су два лица између себе везана преко свога најближег заједничког претка, не рачунајући рођење претково.

Члан 16

Двородно сродство (§ 12 т. 4 и § 13 т. 3) постоји:

1) између једног брачног друга и крвних сродника другога (тазбина) ;

2) између крвних сродника једнога и крвних сродника другога брачног друга (пријатељство).

Члан 17

Степен двородног сродства рачуна се:

1) за једног брачног друга и крвне сроднике другога, по степену крвног сродства овога сродника са другим брачним другом;

2) за крвне сроднике једнога и крвне сроднике другога брачног друга, по збиру степена њихова крвног сродства према брачним друговима.

Члан 18

Трородно сродство (§ 13 т. 4) постоји:

1) између једног брачног друга и двородних сродника другога;

2) између крвних сродника једног брачног друга и двородних сродника другога.

Члан 19

Степен трородног сродства рачуна се:

1) између једног брачног друга и двородних сродника другога, по степену двородног сродства овог сродника са другим брачним другом;

2) између крвних сродника једног и двородних сродника другог брачног друга, по збиру степена њихова крвног сродства са једним брачним другом и двородног сродства са другим.

Члан 20

Духовно сродство (§ 12 т. 5 и § 13 т. 5) постоји између кума, кумчета и њихових крвних сродника у правим нисходним линијама, као и мајке кумчета, при чему се кум и његова жена узимају за једно лице.

Члан 21

Сродство по усвојењу (§ 12 т. 5 и § 13 т. 5) чини брачну сметњу у истим степенима као и духовно сродство, ако је усвојење извршено по прописаном црквеном обреду.

У случају грађанског усвојења чини усвојење сметњу у истим случајевима, у којима је оно сметња по државном закону.

Члан 22

Степен духовног сродства и сродства по усвојењу између два лица рачуна се по броју роћења међу њима, при чему се кумовање при крштењу и усвојење изједначује са рођењем.

Члан 23

Разлика вере (§ 12 т. 9) чини сметњу, ако једно брачно лице припада верској заједници која нема тајне крштења или чије се крштење не признаје за пуноважно.

Члан 24

Свештенички чин (§ 12 г. 11) и монашки завет (§ 12 т. 12) чине брачну сметњу док свештено или монашко лице не постане световно по одлуци надлежне црквене власти.

Члан 25

Разлика вероисповести (§ 13 т. 8) чини брачну сметњу, ако једно брачно лице припада верској заједници чије је крштење признато као пуноважно у православној Цркви, али та заједница није у саставу православне Цркве.

Члан 26

Прељуба (§ 13 т. 9) чини брачну сметњу само ако је доказана пресудом црквеног или државног суда.

Исто важи и за рађење о глави (§ 13 т. 10).

2) Сметње због недостатка пуноважне изјаве воље[уреди]

Члан 27

Уклоњиве брачне сметње због недостатка пуноважне изјаве слободне воље за ступање у брак јесу:

1) ненормално душевно стање;

2) принуда (отмица, страх, насиље);

3) превара или заблуда о истоветности лица;

4) превара или заблуда о трудноћи невесте;

5) превара или заблуда о способности брачног лица за вршење брачне дужности;

6) превара или заблуда о томе да је једно брачно лице пре брака извршило злочинство или да није издржало досуђену казну лишења слободе од најмање три године.

Члан 28

Ненормално душевно стање (§ 27 т. 1) чини брачну сметњу, ако је спојено са помућењем свести или са потпуном неспособношћу за вољно одлучивање.

Душевно ненормално лице не може склопити брак ни у тренутцима чисте свести (lucida intervalla).

Док се не докаже противно, узима се да је брачно лице душевно нормално.

Члан 29

Отмица (§ 27 т. 2) чини брачну сметњу, док се одведено лице налази у власти отмичара и док, по своме ослобођењу, не изјави своју слободну вољу за ступање у брак.

Страх (§ 27 т. 2) чини брачну сметњу, ако је задат озбиљном претњом законом недопуштеног великог зла и које је, према приликама случаја, кадро застрашити лице коме се прети; сметња траје док траје страх и док лице, ослобођено од задатог страха, не изјави своју слободну вољу за ступање у брак.

Насиље (§ 27 т. 2) чини брачну сметњу док је брачно лице стварно присиљено да нешто чини или трпи тако да се насиљу не може одупрети; сметња траје док то лице, по своме ослобођењу од насиља, не изјави своју слободну вољу за ступање у брак.

Члан 30

Превара или заблуда о истоветности брачног лица (§ 27 т. 3) чини брачну сметњу само ако се брак хтео склопити са једним физичким лицем а склопљен је са другим.

Превара постоји без обзира да ли ју је из вршило друго брачно или неко треће лице; заблуда постоји без обзира да ли је настала из невиног незнања или непажње.

Члан 31

Превара или заблуда о трудноћи невесте (§ 27 т. 4) чини брачну сметњу само ако трудноћа потиче од трећег лица и ако брак није склопљен противно брачној забрани из § 37 т. 1.

Члан 32

Превара или заблуда о неспособности за вршење брачне дужности (§ 27 т. 5) чини брачну сметњу, ако та неспособност онемогућује сам полни сношај и ако је таква неспособност постојала већ у часу склапања брака и остала трајна. Неспособност за само оплођење не чини брачну сметњу.

Узима се да неспособност за вршење брачне дужности постоји и тада кад брачно лице не може, због неизлечиве заразне болести, вршити брачну дужност без опасности за живот свога брачног друга.

Ако је неспособност трајала у браку најмање једну годину од часа склапања брака, узима се да је постојала још у часу склапања брака и да је трајна.[6]

Ако је муж навршио седамдесет година живота или жена шездесет година живота, неспособност за вршење брачне дужности не чини брачну сметњу.

3) Сметње због недостатка облика[уреди]

Члан 33

Неуклоњиве сметње због недостатка облика јесу:

1) склапање брака без учешћа Цркве;

2) склапање брака без изјаве, при венчању, слободне воље младенаца да ступе у брак;

3) склапање брака са изјавом младенаца да желе ступити у брак, но без икаквог брачног црквеног обреда.

Члан 34

Без учешћа Цркве извршено је венчање (§ 33 т. 1) , ако је:

1) брак склопљен пред грађанском влашћу (т. зв. грађански брак) ;

2) ако је црквени обред венчања извршило лице које нема епископског или презвитерског чина.

Члан 35

Изјава слободне воље младенаца да ступе у брак (§ 33 т. 2) , да би важила, мора бити одређена и без икаквих услова.

Члан 36

Венчање је извршено у часу кад свештеник благослови изјављену вољу младенаца (§ 35) , обредним речима: „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја“.

В) Брачне забране[уреди]

Члан 37

Брачне забране (§ 3 ст. 2) јесу:

1) забрана жени чији је ранији брак престао, разведен или поништен, да не може ступити у поновни брак пре измака рока од десет месеци по престанку, поништењу или разводу ранијег брака;

2) забрана лицима, која стоје под очинском влашћу, туторством или старатељством, да не могу ступити у брак без пристанка оца односно матере, тутора и стараоца или туторске и старалачке власти, у случајевима кад пристанак матере, тутора или стараоца није по државном закону довољан или кад ови свој пристанак ускрате;

3) забрана војним лицима и лицима којима је по државним законима потребна дозвола надлежне власти за склапање брака, да не могу ступити у брак без дозволе те власти;

4) забрана лицима осуђеним на лишење слободе, да не могу ступити у брак пре издржане казне;[7]

5) забрана венчања без правилно извршеног предбрачног испита и оглашења;

6) забрана лицу брачно испитаном (§ 62), да не може ступити у брак са трећим лицем, пре поништења предбрачног испита;

7) забрана венчања противно пропису Требника, ако недостатци венчања нису такви да чине брачну сметњу из § 33;

8) забрана венчања у Црквом забрањено време, на месту које није одређено за венчање или од ненадлежног свештеника;

9) забрана венчања без потребног броја сведока, или без уписа у матицу венчаних или са уписом који не одговара пропису § 68.

Г) Последице брачних сметњи и забрана[уреди]

1) Ништаван брак[уреди]

Члан 38

Брак је ништаван:

1) ако нема свих брачних услова из § 11;

2) ако постоје брачне сметње из §§ 12, 13, 27 и 33.

а) Поништење брака[уреди]

Члан 39

Брак се може поништити:

1) по службеној дужности, на захтевање судског тужиоца у смислу прописа Поступка за судове у Српској православној цркви;

2) по тражењу невиног брачног лица (§ 6);

3) по тражењу трећега лица које има оправданог интереса у погледу на важност некога брака.

Члан 40

После престанка брачне везе у смислу §§ 80-84, не може се тражити поништење брака по службеној дужности. Но невини брачни друг (§ 6) и трећа лица могу тражити поништење таквога брака, ако докажу оправдани интерес у погледу на важност тога брака.

Члан 41

Ако је ранији брак невиног брачног лица (§ 6) већ престао (§ 49 т. 1), не може се тражити поништење његовог новог брака због брачне сметње из § 12 т. 7.

Члан 42

Ако мушко брачно лице није навршило шеснаест година а женско четрнаест година живота, може поништење брака за такво лице тражити његов заступник по закону и без пристанка тога лица. Но ако су брачна лица у часу изрицања пресуде већ навршила прописани број година, брак се не поништава.[8]

Члан 43

Не може се тражити поништење брака због сметња из § 13, ако је од дана венчања прошло време од три године.

Члан 44

Код брачних сметња из § 27 брак се може поништити једино по захтевању невиног брачног друга (§ 6).

Члан 45

Кад је у питању сметња због ненормалног душевног стања (§ 27 т. 1) или принуде (§ 27 т. 2), може се брак поништити и по захтевању заступника по закону или службеној дужности душевно болесног или принуђеног брачног лица.

Члан 46

Поништење брака на захтевање брачног друга (§ 6) може се тражити само ако од дана венчања није протекло:

1) у случају неспособности за вршење брачне дужности (§ 27 т. 5) најмање једна а не више од двадесет година;

2) у случају ненормалног душевног стања (§ 27 т. 1) , више од једне године;

3) у свима осталим случајевима из § 27, више од три године, а од часа сазнања сметње, у овим случајевима, више од шест месеци.[9]

Члан 47

По престанку ништавног брака због сметња из § 33, поништење може тражити законити заступник или наследник умрлог брачног лица, само ако је у питању сметња из § 33 т. 1.

б) Последице поништења брака[уреди]

Члан 48

Поништење ништавног брака чини да се поништени брак сматра као да није постојао од самог венчања.

Ово се не односи на лица која ступају у свештенички чин као противно канонским прописима (Ап. 17 прав. и Трул. 3 прав.). (АСБр. 14/Зап. 59 из 1953.).

Лице коме је брак поништен може ступити у брак само ако му пресудом ступање у брак није забрањено.

Деца из поништеног (ништавног) брака сматрају се за закониту, ако је бар један брачни друг из тога брака био невин (§ 6).

в) Оснажење ништавног брака[уреди]

Члан 49

Ништавност брака престаје, ако се брак оснажи једном од ових каснијих чињеница:

1) ако постојећи брак (§ 12 т. 7) престане, а оба брачна друга су невина (§ 6);

2) ако престане разлика вере (§ 12 т. 9) прелазом нехришћанског лица у православну веру;

3) ако лице искључено из црквене заједнице (§ 12 т. 10) буде поново примљено у заједницу;

4) ако свештено или монашко лице (§ 12 т. 11 и 12) постане световно по одлуци надлежне црквене власти;

5) ако брачно лице, које је у часу венчања било душевно ненормално, постане душевно нормално, и при пуној свести изјави слободну вољу да се брак оснажи;

6) ако брачно лице, које је било принуђено (отмицом, страхом или нсиљем) , или обмануто преваром, или заведено заблудом да изјави своју слободну вољу за склапање брака, буде ослобођено од принуде, обмане или заблуде, те тада потпуно слободно изјави своју вољу да се брак оснажи;

7) ако лице, осуђено на казну лишења слободе у трајању од најмање три године, буде помиловањем потпуно ослобођено од казне или му казна буде смањена на рок мањи од три године;

8) ако невино брачно лице, по сазнању брачних сметња из § 27, сем случаја неспособности за вршење брачне дужности (§ 27 т. 5) , продужи полно општење са кривим брачним другом.

Члан 50

У случајевима где је за оснажење брака потребна изјава брачних другова (§ 49 т. 5 и 6), морају се ови пријавити надлежном пароху и ту на записник, пред два сведока, изјавити своју вољу да се брак оснажи.

г) Разрешење од брачних сметња[уреди]

Члан 51

Црквена власт може својим разрешењем уклонити једино брачне сметње из § 13.

Свети архијерејски синод разрешава од ових брачних сметња:

1) крвног сродства у побочној линији петог степена;

2) двородног сродства четвртог степена, осим случаја брака између два брата и две сестре;

3) трородног сродства првог степена;

4) духовног сродства и сродства по усвојењу трећег степена.

Од осталих брачних сметња из § 13 (сем тачке под 1) може разрешити епархијски Архијереј (Син. бр. 1006 из 1946.).

Члан 52

Разрешење од брачних сметња може тражити брачно лице, као и његов заступник по закону или службеној дужности.

Разрешење се тражи свагда преко надлежног пароха, који о молби за разрешење подноси извештај са предлогом надлежном епархијском Архијереју.

О разрешењу од брачне сметње решава се по поступку за послове унутрашње црквене управе.

Против одлуке Светог архијерејског синода и епархијских Архијереја у питању разрешења од брачних сметња није допуштена жалба.

2) Недозвољен брак[уреди]

Члан 53

У случају нарушења брачних забрана (§ 37) , брак је ваљан ако нема брачне сметње, но свештеник, брачна лица, њихови заступници и сведоци венчања казниће се за црквену кривицу по црквеним кривичним прописима, поред кривичне одговорности по државним законским прописима (§ 87, 88 и 89 Основног закона о браку из 1946.).

Члан 54

Забрана из § 37 ст. 1 престаје, ако жена пре измака рока од десет месеци роди, или се после шест месеци лекарским прегледом установи да није трудна.

Забрану из § 37 ст. 2 разрешава надлежна државна судска власт.

Забрану из § 37 ст. 3 и 4 разрешава надлежна војна или грађанска власт.[10]

Забране брака из § 37 ст. 5-9 разрешава надлежни епархијски Архијереј.

Црквене кривице због нарушења брачних забрана (§§ 37 и 53) застаревају у року од три године од часа склапања брака.

Д) Склапање брака[уреди]

1) Надлежна црквена власт[уреди]

Члан 55

За склапање брака надлежан је парох оне парохије којој припадају младенци као чланови (члан 25 Устава Српске православне цркве).

Ако су младенци чланови разних парохија, надлежан је парох оне парохије којој припада вереник.

Члан 56

Без писменог овлаштења надлежног пароха (§ 55), не може склапање брака извршити други свештеник, нити се венчање може обавити у другом храму него у парохиском храму надлежне парохије.

Члан 57

Парох не сме приступити склапању брака пре него што се тачно увери да не постоји никаква брачна сметња (§§ 12, 13 и 27) или забрана (§ 37) код којега од њих, односно међу њима.

Чим парох установи да браку стоји на путу која брачна сметња или забрана, има он о томе известити лица која су му се обратила за склапање брака, и поучити их у смислу § 5.

Ако је сметња уклоњива (§ 13) , има надлежни парох упутити странке како да се она уклони.

Ако је сметња неуклоњива (§§ 12 и 27) , има надлежни парох поучити странке да од намераваног брака одустану и предочити им последице §§ 38 и 59.

Лица која се не задовоље са одлуком надлежног пароха у погледу склапања намераваног брака, могу се обратити архијерејском намеснику, који ће ствар испитати и, у случају сумње, затражити решење надлежног епархијског Архијереја.

Члан 58

Надлежни парох, ако нађе да намераваном браку нема сметње или забране, односно да су оне уклоњене, приступиће склапању брака тек пошто претходно изврши припреме означене у §§ 60-63.

Члан 59

Свештено лице, које при склапању брака из непажње пропусти установити да ли томе браку стоји на путу каква сметња (§§ 12, 13 и 27), или забрана (§ 37), или пропусти извршити прописане припреме за склапање брака (§§ 60-63), све то без добивеног разрешења више црквене власти, или чин венчања не изврши у прописаном облику (§§ 33, 35, 36 и 66), на одређеном месту и у одређеном времену (§§ 64 и 65), или које свесно изврши склапање ништавног брака, казниће се за црквену кривицу. (Чл. 14 и 30 Правила и поступка за црквене судове СПЦ из 1961.).

Исто тако казниће се за црквену кривицу свештено лице, које пропусти уписати извршено венчање по пропису ових Правила (§ 68) у матицу венчаних, или које упис у матицу изврши неверно. (Чл. 35 Правила и поступака за црквене судове СПЦ. из 1961.).

2) Припреме за склапање брака[уреди]

а) Потребне писмене исправе[уреди]

Члан 60

Лица која желе ступити у брак, морају надлежном пароху, пре предбрачног испита, предати ове писмене исправе:

1) своје породичне родослове из анаграфа (домовника) (чл. 176 т. 14 Устава Српске православне цркве);

2) уверење надлежног пароха (§ 55) о слободном стању за ступање у брак;

3) дозволу оца, или тутора и туторске односно старалачке власти за ступање у брак, ако странке стоје под том влашћу;

4) дозволу надлежне државне власти (војне или друге), код лица којима је таква дозвола за склапање брака потребна (§ 37 т. 3);

5) све друге исправе о условима које би прописала државна власт за склапање брака у Југославији.[11]

б) Предбрачни испит;[уреди]

Члан 61

Пошто је свештеник извршио све потребне административне предрадње прописане општим црквеним прописима а посебно § 61 ових Правила и 1) чуо изјаве младенаца, њихових родитеља или старатеља, и 2) уверио се да младенци знају основе хришћанске вере, приступиће и извршењу самога црквеног обреда уз овај испит.

Предбрачни испит врши свештеник стојећи под епитрахиљем и са крстом у руци, поставивши младенце једно поред другог, заручника с десне а заручницу с леве стране, обрнуте лицем к истоку, иконостасу, односно домаћој икони, ако се испит врши у дому.

Свештеник отпочиње обред возгласом: БЛАГОСЛОВЕН БОГ НАШ... АМИН. ОТЧЕ НАШ... ЈАКО ТВОЈЕ ЈЕСТ ЦАРСТВО... АМИН. Тропар храма (ако је испит у храму) или домаће славе (ако је испит у дому) . Кратка поука о предстојећој намери брачника. Поука треба да је кратка, језгровита и разумљива. После тога свештеник поставља питања заручнику па онда заручници: да ли имају вољу за ступање у брак и да ли је ова слободна од сваке силе, страха, заблуде или обмане, као и да ли се нису ком другом обећали. После добијених одговора чита сугубу јектенију у којој се моли и за младенце: ЈЕШЧЕ МОЛИМСЈА О МИЛОСТИ, ЖИЗНИ, МИРЈЕ, ЗДРАВИЈИ И СПАСЕНИЈИ РАБА (име) и РАБИЊЕ (име) НИЊЕ ИСПИТАНИХ И К СОЧЕТАНИЈУ СОГЛАСУЈУШЧИСЈА. По возгласу благосиља младенце часним крстом, који они целивају и чини отпуст (АСБр. 16/Зап. 22 од 15/2. маја 1948. — Гласник службени лист СПЦ. год. XXVII (1946.) , бр. 5-6, стр. 322).

О предбрачном испиту саставиће парох записник који потписује он, вереници и њихови родитељи, односно стараоци, ако су још под родитељском, туторском или старалачком влашћу а нису собом донели одмах и писмену дозволу назначену у § 60 т. 3. Предбрачном испиту присуствују, по правилу, и брачни сведоци (§ 67), који такође потписују записник о испиту.

Ако странке не припадају истој парохији, предбрачни испит врши парох веренице.

После испита и саслушања вереника, увериће се парох и о томе да ли они имају довољно знања о основним истинама вере и да ли су потпуно упућени у учење православне вере у погледу бића и светиње брака (§ 1) као и у погледу права и дужности брачних лица (§§ 69-78) и поучиће их о томе, ако буде било потребно.

Члан 62

Извршен предбрачни испит морално обвезује веренике на ступање у брак у најдужем року од 6 месеци. Испит обавезује на међусобну верност од дана испита, те чини брачну забрану за склапање брака с трећим лицем (§ 37 т. 6).

Важност предбрачног испита остаје и после истека шест месеци од његовог закључења, неограничено време, и све док се надлежним путем не поништи. Према томе предбрачно испитана лица не могу склопити брак с трећим лицем без претходно поништеног предбрачног испита (АСБр. 61/Зап. 31 из 1939. — Гласник год. XX (1939.) , бр. 15-16, стр. 357) .

По споразуму оба или на захтевање једног испитаног лица, предбрачни испит може се поништити. Као оправдани разлог за одустајање од испита сматра се: свака неуклоњена брачна сметња и забрана, која би се показала после испита; после испита показана нарочита наклоност испитаног лица према неком трећем лицу; трудноћа испитаног лица с трећим, блудно или развратно владање, пијанство, заразна болест другог испитаног лица или његово неоправдано одлагање венчања за време дуже од шест месеци.

За поништај предбрачног испита надлежан је архијерејски намесник (чл. 162 т. 12 Устава Српске православне цркве). Поништај се врши по прописима за унутрашњу црквену управу.

Ако испитано лице одустане од предбрачног испита без оправданог разлога, казниће се за црквену кривицу.

в) Оглашење ступања у брак[уреди]

Члан 63

После брачнога испита а пре венчања, има се ступање испитаних лица у брак огласити три пута у храму, да би сваки могао пријавити надлежном пароху сметње које би стојале на путу томе браку.

Оглашење врши надлежни парох у храму своје парохије, у три недељна или празнична дана који узастопце долазе, при свршетку литургије, пред сакупљеним вернима.

Ако су вереници из разних парохија, имају се оглашења извршити у обе парохије. Парох веренице доставиће извештај о извршеном оглашењу пароху надлежном за венчање, најдуже у року од осам дана по извршеном последњем оглашењу.

Оглашење врши парох тако, што наводи име, презиме, место рођења, занимање и боравиште лица која желе ступити у брак, позивајући верне да му пријаве, ако знају, брачну сметњу или забрану, која би томе браку стајала на путу.

Ако се венчање не обави ни за три месеца после последњег оглашења, има се оглашење поновити.

Ако се поводом извршеног оглашења или иначе пријаве пароху брачне сметње и забране које би сметале намераваном браку, поступиће парох по § 57.

3) Венчање[уреди]

а) Чин венчања[уреди]

Члан 64

Венчање врши надлежни парох у храму своје парохије, пре подне, а у дане када то Црква дозвољава.

Венчање у храму може се обавити тек онда када женик и невеста достоверном исправом докажу да су претходно закључили брак по државним прописима (Син. бр. 1006 из 1946. године).

Ван храма, у друго време или у друге дане, може се венчање извршити само по дозволи надлежног епархијског Архијереја, осим у случају § 66 ст. 2.

Члан 65

Венчање се не може извршити у ове дане: средом и петком сваке седмице; од почетка божићњег поста до 7/20 јануара; од почетка сиропусне до Томине недеље; за време петровског и госпојинског поста; на дан Усековања главе Св. Јована Крститеља и на Крстовдан.

Члан 66

Венчање се врши по обреду прописаном у Требнику.

За време рата, поплаве, заразе, а у случају опште или у случају смртне опасности, може се венчање извршити и ван храма, у друге дане и друго време дана, а прописани црквени обред скратити и свести на обред назначен у § 36, мада се за то и није претходно могло добити разрешење надлежног Архијереја.

Сваки такав случај дужан је парох пријавити надлежном епархијском Архијереју, ради оправдања (§ 59).

У случају да прописани обред венчања буде услед ма какве више силе прекинут, сматра се да је венчање извршено, ако је извршен обред назначен у § 36.

б) Сведоци венчања[уреди]

Члан 67

На венчању морају, осим свештеника, бити присутни најмање два сведока.

Сведоци морају бити пунолетни и морају имати способност за сведочење по црквеним прописима (§§ 137 и 144 Поступка за судове у Српској православној цркви).

Осим тога не могу бити сведоци венчања:

а) нехришћани и познати безверници;

б) хришћани неправославнога исповедања;

в) лица искључена из црквене заједнице док траје казна;

г) монаси и свештеномонаси;

д) лица лишена права да предлажу покретање судског поступка по службеној дужности (§ 127 Поступка за судове у Српској православној цркви).

Изузетно, ако се никако нису могли наћи други способни сведоци венчања по § 66, могу се као сведоци венчања припустити и лица означена у овоме параграфу, осим наведених под тачком а).

Изузетно могу се као сведоци при венчању узети, по претходном одобрењу надлежног Архијереја, и хришћани неправославног исповедања (тач. б) овог параграфа).

в) Упис венчања у матице[уреди]

Члан 68

Одмах по извршеном венчању има надлежни парох уписати обављено венчање у матицу венчаних, која се води по црквеним прописима (Син. бр. 1006 из 1946. год.).

Ако венчање није обавио надлежни парох, него свештеник овлашћен од надлежнога пароха за тај чин (§ 56), дужан је овај, пароха известити о извршеном венчању најдуже за осам дана, ради уписа венчања у матице и анаграф дотичне парохије, са тачним означењем свих писмених исправа, које се односе на ово венчање (§ 60).

Ако је венчање извршено по § 66 ст. 2, има се то уписати у матицу, као и навести разлог зашто је венчање тако извршено.

III ПРАВА И ДУЖНОСТИ БРАЧНИХ ДРУГОВА[уреди]

А) Узајамна права и дужности[уреди]

Члан 69

Брачни другови имају ова лична права и дужности:

1) оба брачна друга обавезна су подједнако на међусобну љубав, верност и помоћ; на међусобно праштање и заједничко подношење свих тегоба насталих у браку; брачни друг не може своме брачном другу ускратити вршење брачне дужности осим за време болести, трудноће и, по међусобној сагласности, за време поста и молитве;

2) муж је глава породице и има право и дужност да управља брачном заједницом, да се стара о издржавању породице;

3) жена је дужна заједнички живети с мужем онде где он то изабере, уколико то не би било противно закону и моралним обзирима; дужна је помагати мужа у вођењу куће и домаћих послова; и, нарочито, посветити се рађању, неговању и васпитању деце. (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).

Члан 70

Брачни другови не могу један другог кривити због неплодности (немања плода), уколико оба врше своје брачне дужности, нити могу један од другога захтевати нерађање деце.

Члан 71

Брачни другови могу се по споразуму одвојити за извесно време само у случају:

1) ако је због болести брачнога лица потребно његово лечење или опорављање, одвојено од брачнога друга;

2) ако се ради о искушеништву пре полагања монашког завета једнога брачног друга, у смислу § 83;

3) ако је, услед какве више силе (елементарних догађаја или рата) , или услед потпуне материјалне пропасти брачних другова, настала потпуна немогућност да брачни другови продуже брачну заједницу за извесно време.

У случајевима означеним под тачком првом и трећом овога параграфа, има се брачна заједница обновити, чим престану разлози за одвојени живот брачних другова, а у случају тачке друге, чим брачни друг који се налази на искушеништву одустане од намере да положи монашки завет.

У случају, ако један од брачних друтова, и после престанка разлога за одвојени брачни живот, неће да успостави брачну заједницу, ни на изрични позив свога брачног друга, узима се да постоји злобно напуштање брачног друга (§ 95).

Члан 72

Не постоји одвојени живот брачних другова у смислу § 71 у случајевима:

1) позивања мужа на војну дужност, на присилни рад по закону или на издржавање казне лишења слободе;

2) отсутности брачнога лица због његова службеног запослења или редовног занимања, уколико отсутно брачно лице одржава сталну везу са својим брачним другом и врши, према стварној могућности, права и дужности брачног лица (§ 69).

Члан 73

Црквени суд може одредити или дозволити одвојени живот брачних лица само у случају:

1) привремене наредбе да се брачни другови, у току брачног спора о поништењу брака, имају одвојити, у смислу § 174 Поступка за судове у Српској православној цркви;

2) привремене наредбе о одвајању брачних другова, у току спора о разводу брака, у смислу §§ 244 до 246 Поступка за судове у Српској православној цркви.

Б) Права и дужности у погледу деце[уреди]

1) Према рођеној деци[уреди]

Члан 74

Породични однос између родитеља и деце равна се, по правилу, по прописима грађанског породичног права, који важе и за Цркву.

Поред ових дужности које родитељима прописују државни закони у погледу деце, дужни су родитељи:

1) крстити своју децу у православној вери, у току једнога месеца дана по рођењу, односно, чим престану озбиљни разлози који су то спречавали;

2) васпитавати децу од малена у духу православне вере и морала;

3) старати се да деца од малена врше све верске дужности чланова Српске православне цркве, које одговарају њихову узрасту;

4) старати се да се деца заштите и сачувају од свих рђавих утицаја и прилика, који би могли наудити њиховој православној вери и моралу;

5) давати деци сваком приликом добар пример побожног и поштеног хришћанског живота, чувања хришћанских верских светиња, православних обреда и обичаја и поштовања православних црквених прописа и власти.

2) Према осталој деци[уреди]

а) Усвојење[уреди]

Члан 75

За црквено усвојење траже се, осим црквеног обреда, још и сви услови које прописују државни закони за грађанско усвојење.

Члан 76

Црквено усвојење престаје кад га надлежни Архијереј поништи, по прописима који важе за унутрашњу Црквену управу.

Са престанком усвојења престаје и сродство по усвојењу.

Члан 77

Усвојилац има према усвојенику сва права и дужности из § 74, без обзира на то да ли је усвојење извршено по црквеном обреду или само по пропису државних закона.

б) Туторство и старатељство[уреди]

Члан 78

Тутор односно старалац има према своме штићенику односно старанику сва права и дужности из § 74.

У случају ако тутор или старалац не би своје дужности савесно вршио, дужна је Црквена власт предузети кораке код надлежне државне власти да се такав тутор или старалац смени са своје дужности и да се постави други, који ће верске обавезе у погледу васпитања деце савесно испуњавати.

Црквене власти дужне су старати се да се деци православних родитеља или деци из брака у којем је једно брачно лице православне вере, деци из брака склопљеног у православној Цркви, као и деци крштеној у православној вери, постављају од надлежних власти православна лица за туторе и стараоце.

IV ПРЕСТАНАК БРАЧНЕ ВЕЗЕ[уреди]

А) Престанак брака без пресуде[уреди]

1) Опште наређење[уреди]

Члан 79

По правилу брак престаје смрћу брачног друга (§ 80) .

У погледу престанка брака изједначује се са смрћу: проглашење брачног друга мртвим (§ 81), полагање монашког завета (§ 82) и рукоположење за епископа (§ 84) .

2) Узроци престанка[уреди]

а) Смрт[уреди]

Члан 80

Смрћу једнога од брачних другова престаје брачна веза. Преживели брачни друг може ступити у нови брак, уколико томе не стоји на путу брачна сметња или забрана.

Сроднички односи из брака не престају смрћу брачних другова. Престанак брака смрћу установљује се уписом у матицу умрлих.

б) Проглашење брачног лица мртвим[уреди]

Члан 81

Брак престаје, ако надлежна државна власт, по својим прописима, прогласи брачно лице мртвим.

Као дан смрти узима и Црквена власт онај дан, који надлежна државна власт установи за дан смрти некога брачног лица.

Последице проглашења брачног лица мртвим равнају се по пропису § 80.

в) Полагање монашког завета[уреди]

Члан 82

Брак престаје, ако једно брачно лице са пристанком свога брачног друга а по својој слободној вољи положи монашки завет. Остављени брачни друг може ступити у нови брак, ако нема брачне сметње или забране.

Престанак брака полагањем монашког завета установљује се одлуком епархијског Архијереја.

Члан 83

За време искушеништва, пре полагања монашког завета, живе брачни другови у строгој одвојености, но брак постоји све до часа положеног монашког завета.

Догод монашки завет није положен, могу се брачни другови предомислити и наставити живот у брачној заједници.

У часу полагања монашког завета брачног лица мора постојати писмени пристанак његова брачног друга на то; без овога завет не важи.

г) Рукоположење за Епископа[уреди]

Члан 84

Брак престаје ако муж, са пристанком своје жене, буде рукоположен за Епископа.

Рукоположење за Епископа може се, у таквом случају, извршити тек пошто жена да свој писмени пристанак на то и пошто сама ступи у монашки чин у манастиру друге Епархије.

Престанак брака рукоположењем за Епископа установљује се решењем Светог архијерејског синода.

Б) Престанак брака по пресуди (развод)[уреди]

1) Општа наређења[уреди]

Члан 85

Ваљан брак може престати, за живота оба брачна друга, само ако га надлежни Црквени суд разведе правоснажном пресудом, на основу бракоразводних узрока назначених у §§ 88-107.

Члан 86

Брак се може развести само по тражењу једног брачног друга.

Брачни друг, чијом кривицом је настао бракоразводни узрок, не може тражити развод брака, осим ако су оба брачна друга крива.

Развод брака може се тражити само дотле док брак није престао (§ 79-84).

Члан 87

Не може се тражити развод ништавног брака него само његово поништење, ма се у ништавном браку појавили и бракоразводни узроци.

2) Бракоразводни узроци[уреди]

а) Прељуба[уреди]

Члан 88

Брак се разводи због прељубе кривицом брачног лица које свесно и хотимице изврши полни сношај са лицем које није његов брачни друг.

Члан 89

Узима се да постоји прељуба:

1) ако жена против воље свога мужа, без оправданих разлога, напусти брачну заједницу и живи од њега одвојено, ван куће својих родитеља или једнога од ових, или ван куће најближих крвних сродника;

2) ако жена, живећи одвојено од мужа, ма и у кући својих родитеља или најближих крвних сродника, проводи раскалашан или саблажњив живот;

3) ако муж или жена, живећи одвојено, држе у кући лице другог пола, под околностима које јасно указују на прељубни однос са тим лицем.

Члан 90

Изједначује се са прељубом:

1) ако муж своју жену хотимично наводи на прељубу или је подводи трећем лицу или је свесно и хотимице излаже телесној похоти других лица;

2) ако једно брачно лице ступи у нови (привидни) брак, знајући да му раније склопљени брак још постоји.

Члан 91

Због прељубе свога брачног друга не може тражити развод брака лице:

1) које је свесно навело свога брачног друга на прељубу;

2) које је пристало на прељубу свога брачног друга;

3) које је опростило прељубу своме брачном другу.

Ако брачно лице, после сазнања о прељуби свога брачног друга, не прекине полно општење са прељубним другом, узима се да му је опростило прељубу.

Свештено лице не може опростити прељубу својој жени, него је дужно одвојити се од ње чим сазна за њену прељубу и сместа покренути спор о разводу брака; ако то не учини, казниће се за црквену кривицу.

б) Рађење о глави брачном другу[уреди]

Члан 92

Брак се разводи кривицом брачног лица које свесно, с непријатељском намером, доведе у озбиљну опасност живот или телесну сигурност свога брачног друга, без обзира на то да ли је нападај извршило лично или посредством трећег лица.

Члан 93

Узима се да постоји рађење о глави:

1) ако брачно лице, затајивши своју заразу тешком полном болешћу или обманувши свога брачног друга о природи те болести, врши полно општење са својим брачним другом;

2) ако један брачни друг употребљује против другога подмукла средства, за која зна да могу озбиљно шкодити здрављу његова брачног друга;

3) ако један брачни друг свесно и хотимично пропусти отклонити од свога брачног друга озбиљну опасност за живот или здравље, за коју зна да прети његовом брачном другу са треће стране, а он је може отклонити без веће опасности по себе.

Неће се узети да постоји рађење о глави, ако је дело против живота или телесне сигурности брачнога друга извршено у стању душевног растројства или помућења свести, или ако учинилац није могао схватити природу и значај свога дела, или је дело учињено у нужној одбрани живота или само из нехата.

Развод због рађења о глави не може тражити лице које је кривицу своме брачном другу опростило. Узима се да је брачно лице опростило кривицу своме брачном другу, ако је с њим продужило полно општење и по сазнању да му је овај радио о глави.

в) Хотимичан побачај[уреди]

Члан 94

Брак се разводи кривицом жене која хотимице побаци свој плод или хотимице и трајно спречава своје оплођење. Побачај није хотимичан кад се изврши на основу одлуке лекарске комисије, у сврху очувања живота матере.

г) Злобно напуштање брачног друга[уреди]

Члан 95

Брак се разводи кривицом брачног лица које свога брачног друга злобно напусти и проживи од њега одвојено најмање једну годину и неће, ни на позив Црквене власти, да се врати и успостави брачну заједницу, кроз пуну даљу годину.[12]

Узима се да је овако напуштање брачног друга извршено злобно:

1) ако муж жену силом отера од себе и не стара се за њено издржавање;

2) ако муж жену остави и не стара се за њено издржавање;

3) ако жена остави свога мужа без његова пристанка те му се више не врати, ни на његов изрични позив преко надлежног пароха, да му се поврати на продужење брачног живота;

4) ако су брачна лица живела одвојено у смислу § 71 и, после престанка разлога наведених у томе параграфу, неће једно брачно лице да се врати у брачну заједницу, ни на изрични позив свога брачног друга преко надлежнога пароха;

5) ако брачно лице буде осуђено на казну лишења слободе од најмање седам година.

Члан 96

Неће се узети да постоји злобно напуштање брачнога друга:

1) ако брачни другови живе одвојено по доказаном споразуму или се, из познатих околности, мора закључити да су се споразумно одвојили;

2) ако је брачно лице нечовечним злостављањем или сталним кињењем натерало свога брачног друга да га из невоље напусти;

3) ако постоји случај прељубе по § 89.

д) Нестанак брачног друга[уреди]

Члан 97

Брак се разводи због нестанка лица које је напустило заједничко брачно боравиште и брачну заједницу и удаљило се на непознато место, те се није повратило на продужење брачнога живота нити јавило своме брачном другу за време од две године по своме одласку.[13]

Члан 98

Брачни друг несталог лица може тражити развод брака на основу нестанка тога лица, догод се за његово боравиште не сазна.

Ако се нестало брачно лице не јави, ни на позив Црквеног суда, кроз пуну годину дана, брак се разводи под претпоставком смрти несталог лица а брачном другу несталога дозвољава се ступање у нови брак.

Члан 99

Брачно лице које се повратило пошто је оглашено за нестало и брак његов разведен, може успоставити брачну везу са својим првашњим брачним другом, који је склопио нови брак с другим лицем, само по пристанку овога лица. Ради тога, оба брачна лица морају споразумно тражити да се претходно поништи нови брак са трећим лицем (§ 12 тач. 7).

Члан 100

Ако је брачни друг наводно несталога лица знао за боравиште несталога па то затајио и на том основу добио развод брака, казниће се као прељубник, ако би склопио нови брак за живота тобож несталога.

Члан 101

Разводу брака на основу нестанка брачног друга нема места, ако је нестали проглашен мртвим од надлежне државне власти (§ 81).

У случају повратка тога лица настају последице предвиђене државним законима и у погледу његова брака који је по § 81 престао.

ђ) Телесна и душевна болест[уреди]

Члан 102

Брак се може развести због неизлечиве опаке заразне болести једнога брачног лица, ако та болест потпуно онемогућује сваку телесну заједницу са зараженим и ако доводи у животну опасност његова брачног друга.

Акутна заразна болест, ма и најтеже природе, није узрок за развод брака.

Свети архијерејски сабор одредиће, на основу стручнога мишљења засебном Уредбом, које заразне болести и под којим условима чине бракоразводни узрок из овога параграфа.

Члан 103

Брак се може развести због неизлечивог лудила које је настало код једног брачног лица за време брака, ако то лудило потпуно онемогуђује сваку телесну и духовну везу са полуделим и доводи у животну опасност његовог брачног друга.

Члан 104

Развод брака због телесне или душевне болести може се дозволити само на основу вештачког мишљења прибављеног у бракоразводној парници по пропису §§ 148-156 Поступка за судове у Српској православној цркви.

Лица, проглашена за луда грађанским судом, сматраће се као луда и пред Црквеним судом, догод се не докаже противно.

е) Морална поквареност[уреди]

Члан 105

Брак се може развести због такве моралне покварености брачног лица, која потпуно онемогућује животну заједницу, достојну тајне брака.

Узима се да таква морална поквареност постоји, ако брачно лице:

1) изврши противприродно полно дело;

2) ако стално не врши брачну дужност из потпуне обести, а у току од најмање једне године;

3) ако је осуђено за злочинство или преступ извршен после склапања брака и скопчан са трајним губитком часних права;

4) ако намерно и стално злоставља или кињи свога брачног друга, или у браку иначе показује такво стање, које, према свим приликама случаја, чини животну заједницу потпуно неиздржљивом, и све то само онда, ако се такво владање продужи за време од најмање једне године (АСБр. 39/зап. 51 из 1956.).

У случајевима назначеним у овом параграфу може се пресуда о разводу брака донети само једногласним закључком судског већа.

Члан 106

Развод брака на основу § 105 ст. 3. не може тражити брачно лице, које је свога брачног друга само навело или подстрекнуло на кажњиво или неморално дело, или га у томе делу помагало или на такво дело пристало.

ж) Отпадништво од православне вере[уреди]

Члан 107

Брак се разводи кривицом брачног лица које отпадне од православне вере, или прими другу веру или вероисповест или буде коначно искључено из црквене заједнице.

3) Застаревање бракоразводне тужбе[уреди]

Члан 108

Не може се покренути спор о разводу брака ако је, од часа кад је лице које покреће спор сазнало за бракоразводни узрок, протекло време:

1) од шест месеци: код бракоразводних узрока прељубе, рађење о глави брачном другу и хотимичног побачаја;

2) од три године: код телесне и душевне болести и моралне покварености.

Код злобног напуштања брачног друга, код нестанка брачног друга и код отпадништва од православне вере не наступа застарелост.[14]

Члан 109

Ако у поведеном спору о разводу брака дође до прекида или мировања поступка (§§ 115 и 116 Поступка за судове у Српској православној цркви) , не може се спор о разводу брака више наставити, ако је од часа кад је престао разлог прекида или од часа почетка мировања поступка протекло време дуже од једне године.

4) Последице развода брака[уреди]

Члан 110

Разводом брак престаје: разведени брачни другови могу ступити у нови брак, уколико томе не стоје на путу сметње, забране или казне, изречене у пресуди о разводу брака.

Члан 111

Сроднички односи из брака престају разводом само међу брачним друговима, али не престају између осталих сродника из овог брака (§§ 14-19) .

Члан 112

Пресуда о разводу брака повлачи собом ове последице:

1) код извршене прељубе, осуђује се прељубно лице редовно на црквену казну;

2) код рађења о глави брачном другу, осуђује се криво лице редовно на црквену казну;

3) код хотимичног побачаја, осуђује се жена, због чијег побачаја је брак разведен, редовно на црквену казну;

4) код злобног напуштања брачног друга, осуђује се лице, које је брачног друга злобно напустило, редовно на црквену казну;

5) код нестанка брачног друга, брачно лице које је, знајући за боравиште свога друга, ово затајило и обмануло Црквени суд тражећи развод брака због нестанка, казниће се за црквену кривицу, ако после развода брака на основу нестанка брачног друга ступи у нови брак са трећим лицем (§ 100).

6) код развода брака због телесне или душевне болести, не може болесно лице ступити у нови брак без добивеног разрешења надлежног епархиског Архијереја, изданог на основу лекарског уверења да је такво лице оздравило;

7) код развода брака због моралне покварености, казниће се кривац и за црквену кривицу.

Члан 113

Лице, чији је брак разведен из разлога који поводи за собом привремено искључење из црквене заједнице, не може ступити у нови брак док та казна траје.

Лице чија су два брака била разведена због његове кривице, може ступити у нови брак с дозволом надлежног епархијског Архијереја уз услов да издржи епитимију, коју ће му исти одредити (АСБр. 4/Зап. 18 из 1951.).

Члан 114

Разведени брачни другови могу поново ступити један с другим у брак само по општим прописима за склапање брака.

V МЕШОВИТИ БРАК[уреди]

Члан 115

Брак између православног лица и лица друге вероисповести може се склопити само под овим условима:

1) лице друге вероисповести мора пре ступања у брак потписати писмену изјаву пред надлежним парохом православног лица, у присутности два сведока, да неће свога будућег брачног друга православне вере одвраћати од православног исповедања вере, ни покушавати да га ма којим начином наведе да пређе у другу веру; да неће сметати православном лицу у вршењу његових верских дужности и чувању православних црквених обреда и обичаја;

2) лице друге вероисповести мора се пред надлежним парохом и два сведока, писменом изјавом, нарочито обавезати да ће своју децу из тога брака крштавати и васпитавати у православној вери;

3) православно лице, које жели ступити у брак с лицем друге вероисповести, има пред надлежним парохом свечано обећати да ће стално, лепим начином, настојати да свога будућег друга приволи православној вери;

4) брак православног лица са лицем друге вероисповести мора се склопити у православном храму, од православног свештеника и по православном обреду.

Изјаву неправославног лица, означену у тачкама првој и другој овога параграфа, потписују и присутни сведоци пред надлежним парохом.

Члан 116

Православно лице не може склопити брак са оним лицем чији је брак био разведен због његова отпадништва од православне вере (§ 107).

Члан 117

Надлежни парох неће извршити склапање мешовитог брака пре него што се савесно не увери да лице друге вероисповести пружа довољно јемства да ће све обавезе из § 115 тачно испуњавати.

На основу извештаја надлежног пароха да овако јемство за склапање мешовитог брака постоји, брак се може склопити само ако надлежни Архијереј за то да разрешење и благослов.

Члан 118

По извршеном склапању брака има надлежни парох стално водити нарочиту бригу о верском и моралном владању брачних другова из мешовитог брака, старати се да се све обавезе из § 115 тачно испуњавају и, чим примети ма какво пренебрегавање ових обавеза, предузети мере да се спречи њихово изигравање, а, по потреби, покренути против кривог лица и поступак за црквену кривицу.

Члан 119

За мешовити брак, склопљен у православној Цркви на подручју Српске православне Патријаршије, или међу држављанима Југославије, меродавни су искључиво прописи ових Правила.

Члан 120

Деца из мешовитог брака, склопљеног у православној Цркви (§ 115 т. 2), могу се крстити само у православној вери.

Члан 121

Деца из мешовитог брака, ма брак био склопљен и од верских претставника друге вероисповести, морају се крстити у православној вери, ако је један од родитеља православне вере.

Противан уговор родитеља о крштењу деце нема никакве важности за православну Цркву.

Члан 122

Ако једно брачно лице из мешовитог брака припада православној вери, надлежни су за решавање питања о ваљаности, поништењу или разводу тога брака искључиво павославни Црквени судови, по својим прописима.

Одлуке православне Црквене власти меродавне су за оба брачна лица из мешовитог брака.

Члан 123

Ако је мешовити брак, у којем је једно лице православно, био склопљен од претставника друге вероисповести, а друго лице неће да пређе у православну веру, има се такав мешовити брак, по тражењу православног брачног лица, његова заступника по закону или по службеној дужности, поништити због брачне сметње из § 13 т. 8.

Ако лице друге вероисповести, чији брак је по ставу првом овога параграфа био поништен, касније пређе у православну веру и споразумно са својим брачним другом одлучи да успостави брачну везу, извршиће се међу овим лицима ново склапање брака по општим прописима за склапање брака у православној Цркви.

VI РАЗРЕШЕЊЕ БРАКА СКЛОПЉЕНОГ ВАН ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ[уреди]

А) Брак Хришћана друге вероисповести[уреди]

Члан 124

Ако је верски обред склопљен пред органима које друге хришћанске вероисповести, дакле ван православне Цркве, разведен пресудом грађанског суда, моћи ће брачници, иако су у међувремену примили Св. православље, ступити у други — православни брак на основу саме пресуде грађанског суда о разводу њиховог ранијег верског обреда, без вођења спора о разводу брака пред црквеним судом православне Цркве (Син. бр. 1006 из 1946., Гласник, службени лист СПЦ. XXVII (1946.) , бр. 5. стр. 74).

Ова одлука Епархијског црквеног суда важи само за православно лице.

Б) Нехришћански брак[уреди]

Члан 125

Ако једно лице које се налази у нехришћанском браку пређе у православну веру, брак се одржава. Покрштено лице може у браку задржати само једну жену а остале мора отпустити ако је пре свога крштења имало више жена.

Но ако нехришћанско лице из таквог брака неће да живи и даље у заједници са покрштеним другом или православном лицу смета у вршењу његових хришћанских верских дужности, као и из других бракоразводних узрока, може, по тражењу покрштеног лица, надлежни Епархиски црквени суд овај брак раскинути и покрштеном лицу дозволити ступање у нови брак.

Ова одлука важи само за покрштено православно лице.[15]

VII ВАНБРАЧНИ ОДНОС (КОНКУБИНАТ)[уреди]

Члан 126

Ванбрачни однос је заједнички живот и трајна полна заједница два лица разнога пола која нису везана тајном црквеног брака.

Црквена власт дужна је старати се да се православна лица, која живе ванбрачно, венчају, и ако не могу склопити ваљан брак, да се одвоје.

Лица православне вере, која живе у ванбрачном односу, казниће се за црквену кривицу а деца из тога односа сматрају се за незакониту, уколико не би била позакоњена по државним законима.

Члан 127

Надлежни парох стараће се да се дете из ванбрачних односа православних родитеља односно православне матере крсти и васпитава у православној вери.

VIII ПРЕЛАЗНА НАРЕЂЕЊА[уреди]

Члан 128

Са ступањем на снагу ових Правила, престају важити сви прописи који су до тога часа важили за брак православних лица на подручју Српске православне цркве.

Члан 129

Бракови, склопљени пре ступања на снагу ових Правила, цениће се у погледу брачних услова, сметњи и забрана по прописима који су важили у часу склапања тих бракова, осим ако раније склопљени брак не би био ваљан по прописима који су важили пре ових Правила, а по овим Правилима је ваљан.

Члан 130

У споровима о разводу брака који су покренути пред Црквеним судом до ступања на снагу ових Правила, цениће се спор по прописима о бракоразводним узроцима који су важили у часу покретања спора, осим ако би се брак по ранијим прописима о бракоразводним узроцима могао развести, а по овим Правилима ти бракоразводни узроци не постоје.

Члан 131

Ако је у спору о разводу брака била већ изречена пресуда Епархијског црквеног суда у часу ступања на снагу ових Правила, имају се бракоразводни узроци ценити по прописима који су важили у часу покретања спора пред Епархијским црквеним судом.

Но ако дође до понављања поступка у таквом спору, примењује се при оцени бракоразводних узрока пропис § 130.

Члан 132

Прописи ових Правила о мешовитом браку (глава V) , као и прописи §§ 75-78, могу се применити само на оне мешовите бракове, усвојења, туторства и старатељства која настану после ступања на снагу ових Правила.

Члан 133

Иностранац православне вере, који жели ступити у брак на подручју Српске православне цркве, дужан је претходно доказати да је, по државним законима земље којој припада као држављанин, правно и пословно способан за склапање брака.

Члан 134

Ако се брачни случај не може решити по прописима ових Правила ни по јасноме смислу и духу тих прописа, држаће се Црквена власт општих црквених прописа, назначених у члану 7. Устава Српске православне цркве.[16]

Члан 135

Ова Правила донео је, на основу члана 1 Закона о Српској православној цркви и члана 69 т. 13 Устава Српске православне цркве, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве.

Правила ступају у живот кад се објаве у службеном листу Српске православне цркве, а обавезну снагу добијају дана 1. септембра 1934. године. (АСБр. 126/Зап. 191 из 1934.)


Усвојено на XXIII редовној седници Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, дана 27. маја (9. јуна) 1933. године под Зап. бр. 161 у Сремским Карловцима.


А.Е. ПАТРИЈАРХ,

ВАРНАВА с. р.

Фусноте[уреди]

  1. Фуснота 1: Став 2 и 3 не примењује се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
  2. Фуснота 2: § 9 и 10 не примењују се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
  3. Фуснота 3: Тачка 1 не примењује се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
  4. Фуснота 4: „На образложени предлог епархијског архијереја може, у изузетним случајевима, Свети архијерејски синод разрешити IV степен двородног сродства где су у питању брат и сестра с једне и брат и сестра с друге стране.“ (АСБр. 20/Зап. 15 из 1948. год.).
  5. Фуснота 5: Тачка 1 не примењује се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961. год.).
  6. Фуснота 6: Ова одредба у погледу овде одрећених рокова, после ступања на снагу Основног закона о браку изгубила је практичну вредност (Син. бр. 2098/Зап. 298 из 1946. и Син. бр. 962/Зап. 166 из 1948.).
  7. Фуснота 7: Тачке 1-4 овога § не примењују се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
  8. Фуснота 8: Не примењује се (Син. бр. 1006 нз 1946. године и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961. год.).
  9. Фуснота 9: Не примењује се (Син. бр. 1006 из 1946. године и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961. год.).
  10. Фуснота 10: Прописи из става 1-3 не примењују се (Син. бр. 1006 из 1946. год. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
  11. Фуснота 11: Прописи из тачке 3-5 не примењују се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
  12. Фуснота 12: Прописи овога става о роковима немају више практичне вредности (Син. бр. 1006 из 1946. године и Син. бр. 2098/Зап. 298 из 1946.).
  13. Фуснота 13: Прописи овога § о роковима немају више практичне вредности (Син. бр. 1006 из 1946. и Син. бр. 2098/Зап. 298 из 1946.).
  14. Фуснота 14: Прописи овог § немају више практичне вредности (Син. бр. 1006 из 1946. и Син. бр. 2098/Зап. 298 из 1946.).
  15. Фуснота 15: Став 2 и 3 овога § не примењује се (Син. бр. 1006 из 1946.).
  16. Фуснота 16: §§ 129-134 не примењују се (Син. бр. 1006 из 1946. год.).

Извори[уреди]

  • Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.