Скочи, коло, да скочимо,
Да би нама у час добар
Нашем брату домаћину
С свом господом наоколо! —
У Вукића Бранковића 5
Вранац коњиц без биљега,
На чело му сјајан мјесец,
А у гриви видра игра,
Из копита огањ дава.
За њега му нико не зна, 10
Него сестра Видосава,
Која му је зоб давала
Из леђена сребрнога;
С Вукићем се посвадила,
Цару га је повиђела: 15
"Султан-царе господаре,
"У Вукића брата мога
"Вранац коњиц без биљега,
"На чело му сјајан мјесец,
"А у гриви видра игра, 20
"Из копита огањ дава."
Кад је царе разумио,
Цар Вукићу поручује:
"О Вукићу, слуго моја,
"Пошљи мене коња твога, 25
"Ја ћу тебе и два моја,
"И два града невардана,
"И дв'је моме нељубљене."
Кад је Вукић разумио,
Вукић цару поручује: 30
"Султан-царе господаре,
"Не дам тебе коња мога,
"Да ми даваш и три твоја
"И три града невардана
"И три моме нељубљене. 35
"Здраво била глава моја,
"А под њоме вранац коњиц,
"Коње ћу ти отимати,
"Градове ти освојити,
"Хоћу моме обљубити." 40
А сад скочи да скочимо,
Да видимо ко ће боље,
Ко л' ће боље, ко ли горе,
А ја виђу ко не море.
Ко се скоро оженио, 45
Сваког добра пожељео,
И у село јараница,
И везених марамица.
Коловођа, дико наша,
Оком трени, колом крени, 50
Што л' ти коло задр'емало,
Али ти се уморило?
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 205-207.
