Брат и сестра у сужањству
Кад каури Дувно поробише
И Габеле мало захватише,
Џафер бега дворе поробише
И двоје му дјеце одведоше:
Мехемеда у свилу повјена, 5
Исмихану од седам година.
Кад су били у поље зелено —
С Мехемеда свилу одрезаше,
Бацише га у зелену траву.
Ал то спази млада Исмихана, 10
Поврати се, узе Мехемеда
И носи га собом у робију.
Говони јој бане каурине:
„Почуј море, Исмихан дјевојко
Куда носиш брата Мехемеда, 15
Знаш да ћете у робији бити
У мом двору девет годин’ дана?"
Исма шути, ништа не говори,
Само лије сузе од очију.
Кад су дошли у земљу каурску, 20
Баницд их обадвоје даше;
Баница је Исму пошћерила,
А Мехмеда у хазну бацила.
Дан за даном, мјесец за мјесецом
Робоваше девет годин' дана; 25
Кад десета настала година,
Она вели брату Мехемеду:
„О мој мили брате Мехемеде,
Де се свуци, па се преобуци,
Па отиди до шарене цркве 30
И послушај што власи говоре,
Јер је данас света недјељица,
Данас они робље разређују,
Слушај, брате, куд ће нас одредит!"
Ја да виддш брата Мехемеда: 35
Он се свуче па се преобуче,
На се удри катанско одјело
И он оде до шарене цркве,
Те он слуша што власи говоре.
Кад су власи сабор закључили, 40
Поврата се беже Мехемеде,
Право оде сестри у одају,
Поче свлачит катанско одјело,
А навлачит своје одијело,
Поче својој сестри казивата: 45
„О сестрице, Исмихано млада,
Сад сам био код шарене цркве,
Ја сам слушо што власи говоре:
„Исму ћемо за бана удати,
Мехемеда у Нијемце дати." 50
Цикну Исма као гуја љута:
„Мехемеде, брате од матере,
Ја себека ни мало не жалим,
Него тебе сиротацу жалим,
Како ћеш ми њемски говорити?" 55
Стоји цика младе Исмихане.
То зачула банова Ружица,
Она оде Исми у одају,
Па говори младој Исмихани:
„О Туркињо, млада Исмихано, 60
Зашто плачеш тако жаловито,
Де ми самој кажи у одаји,
Тврда вјера да те издат нећу!"
Исма шути, ништа не говори.
Опет Ружа рјечи поновила; 65
Ал и тада Исма зашутила.
Кад с’ трећа пут прекрсти Ружица
Да је младу проказати неће,
Исма каза што је и како је.
Кад је чула банова Ружица, 70
Шта јој каза млада Исмихана,
Овако је њојзи говорила:
„Исмихано, чуј шта ћу ти рећи,
Када сване прва недјељица,
Ја ћу рећи својој милој мајци: 75
„Мила мајко, мене боли глава,
Пусти мене у поље зелено,
Да ја берем цв'јеће свакојако,
Пусти са мном Исму и Мехмеда.
Пустиће нас, ни помакнут’ неће; 80
Па ако нам бог и срећа даде,
Онда ћу вас млада сјетовати,
Куда ћете дому умакнути."
То изрече, из одаје клипи,
Оста Исма сама у одаји, 85
Оста бројећ’ дане и сахате;
Дании су јој колик' годинице,
А сахати колик’ мјесецови,
А декика — дан и ноћца црна.
Кад освану прва недјељица, 90
Оде Ружа мајци у одају
И овако њојзи проговара:
„Мила мајко, мене боии глава,
Пусти мене у поље зелено,
Да ја берем цвјеће свакојако, 95
Пусти са мном Исму и Мехмеда!"
Бановица одмах их пушчала:
„Хајте дјецо, с хајром се вратили!"
Одмах они на ноге скочили,
Па кухају себи брашљалице, 100
Покухаше, у поље кренуше.
Кад су дошли у поље зелено,
Поче Ружа Исми говорити:
„Исмахано, ти ћеш сада поћи
Своме дому и свом вилајету; 105
Ноћу ходај, а обдани лези
И немој се никуд закретати,
Него хајде право ка истоку,
Док не стиигнеш своме завичају.
Хајте, бог вам био на помоћи!" 110
То им рече па се натраг врати.
Оде с братом млада Исмсихана,
Ноће ходе а обдан спавају.
Док се Ружа уз поље вратиила,
Кад је била близу свога двора, 115
Полетјела што је више могла,
Излетјела у одају мајци,
Па овако мајци говорила:
„Мила мајко, што ћу и како ћу,
Долетјеше Турци Херцеговци, 120
Одведоше Исму и Мехмеда,
Ја сам млада уз поље утекла,
Једва сам ти добјежала, мајко!"
„Хвала богу, кад си ти утекла,
А што њиха Турци су одвели, 125
Нек' их воде, њихови и јесу!"
Да видимо Исму и Мехмеда,
Многа поља и планине прешли,
Док су дошли до поља зеленог;
У том пољу бјеиица пшеница 130
Родно класје к земљи савијала,
Жет' је зашло двјеста жетелица,
А за њима до сто везииица,
Који вежу жито у снопове:
Нит' ко пјева, нит' им пушка пуца. 135
Проговара Исма Мехемеду:
„Мехемеде, брате од матере,
Шта би реко, чија ли је моба,
Ил' је турска или је каурска?"
Њој Мехемед 'вако одвраћао: 140
„Лако ћемо познаватии мобу,
Кад им дође ручак ил’ ужина,
Ако буду Турци и Туркиње,
Ужинаће па ће клањат подне,
Ак’ не буду Турци, већ каури, 145
Чим поједу одмах ће на пос'о!"
Таман они у говору били,
Помоли се јело жетелицам,
Кад једоше, на ноге скочише,
Умише се и подне клањаше. 150
Тад повика Исма Мехемеду:
„Мехемеде, чуј што ћу ти рећи:
Ево има девет годин' дана,
Како нисмо с' Турцима зборили,
Сад кад гори отидемо моби, 155
Ти ћеш њима турски селам викнут,
Они ће ти селам прихватити,
Прихватити, с тобом упитати,
Патаће те ко си и како си,
Немој им се брате казивати, 160
Већ их питај, чија ли је моба,
Зашто онди цуре не пјевају,
Зашто момои пушке не пуцају?"
Па се отле они покренуше
И одоше до кићене мобе. 165
Кад су дошли до шарене мобе,
Цјела их је моба позивала,
Позивала, познат није могла.
Тад им Мехмед турски селам викну,
Они њему селам прихватише 170
И лијепо се с њиме упиташе;
Питају га ко је и како је.
Мехмед шути, ништа не говори,
Већ их лијепо он поче питати:
„О бога вам, младе жетелице, 175
Чија ј' ово глухонијема моба
Зашто овдје цуре не пјевају.
Зашто овдје пушке ме пуцају?"
„О бога нам, млађани јуначе,
Ево има девет годин’ дана 180
Како с' Власи Дувно поробили
И Габеле мало захватили,
Џафер бега дворе поробили
И двоје му дјеце одводили,
Мехемеда у свилу повјена, 185
Исмихану од седам годима.
Ово ј’ моба бега Џафер бега,
Сваког с' љета овдје купи моба,
Нит’ се пјева, нсити пушка пукне!"
Мехемед им опет говорио: 190
„О бога вам, младе жетелице,
Џафер беже да л' је у животу
И је ли му у животу љуба?"
Жетелице одговор му дају:
„Жив је јоште беже Џафер беже 195
И жива је Џафербеговица!"
Мехемед им опет говорио:
„О бога вам, младе жетелице,
Дајте нама што да ужинамо,
Јер смо ходећ' плахо изгладнили!" 200
Дадоше им јела изобиља,
Те се они мало нахранише,
Кад једоше, онда устадоше,
Устадоше и руке опраше.
Мехемед им онда говорио: 205
„Чујете л' ме, младе жетелице,
Жетелице, а и вездлице,
Запјевајте и запушкарајте,
Јер су дјеца Џафер бега овдје!"
Кад то чуше младе жетелице, 210
Загледаше с’, па се разабраше,
Све ћифт по ћифт редом запјеваше,
Онда момци млади запуцаше.
Бег Џафер бег у двору сједио,
Покрај њег' му вјереница љуба, 215
То зачуо, с мисли се пренуо,
Он мислио да иду сватови,
И погледа низ поље зелено,
На моби је поглед заставио,
Јер у моби пушке су пуцале 220
И пјесме се веселе пјевале,
Па с' окрену својој вјерној љуби:
„Вјерна љубо, штоно може бити,
Ен’ у пољу наша моба пјева,
Гласно пјева, а јако пушкара, 225
Оно досад нипут није било,
Откад су наан дјеца одведена.
Јал' су нешто за дјецу сазнали,
Јал’ су њиха очима видили!"
Он заврши, а момче чатиса, 230
Па овако бегу проговара:
„Џафер беже, дај ми муштулука,
Дошло ти је твоје двоје дјеце!"
Он заврши, а други долеће:
„Џафер беже, дај ми муштулука, 235
Дјеца су ти код мобе остала!"
Он заврши, а трећи долеће:
„Џафер беже, дај ми муштулука,
Дјеца т’ иду уз поље зелено!"
Њих Џафер бег лијепо даривао: 240
Првом даде коња нејахана,
Другом даде злата небројена,
Трећем даде чоху нерезану.
Није прошло ни десет декика
Дође Мехмед и с њим Исмихана. 245
Мајка Меху трипут пољубила,
Исмихану к срцу савијала,
Од драгости ту је и умрла,
Јер је њојзи живо срце пукло!
