Братоубица

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄     ►



Братоубица


     Било је већ дубоко у ноћ зашло а нас се неколицина још задржасмо код газда- Тодора, пијуцкајући и разговарајући се. Газда-Тодор је стари наш пријатељ, богат газда и чувен у околини са свога поштења, у колико он, у толико више његова домаћица, која нас је у овој прилици са задовољством послуживала. Рекох: било је дубоко у ноћ зашло, али — као што је познато — стари другови, који се случајно састану, тешко се растају. Пошто смо се задовољили претресања разних „животних“ питања, започесмо приповедати сваки из своје прошлости по нешто, што је који преживео. Било је очигледаца страшних догађаја: паљевина, арања, убијства и. т. д. Чуле се између нас, као простих људи, и приповетке о разним „утварима“ — далеко им лепа кућа! — тек често се у приповедању чула реч: вампир, вештица.
     „Знате шта је!“ — рече газда-Светислав — ја не верујем у вештице и вампире, али верујем у — духове. Можда вам ово изгледа мало смешно али — тако је! Ово, што ћу вам приповедати, десило се пре неколико година. Познато вам је, да сам сасвим случајно постао трговац а за тим ово, што јесам т. ј. човек, који се ничим другим не бави, осим да му се приходи од његова имања уредно шаљу. У оно доба, кад се почиње моја приповетка, био сам прост учитељ у селу Н. Учио сам пре тога богословију и мислио, да се зађаконим, а у место тога постадох учитељ. Као учитељ мислио сам
да се оженим и запопим а у место тога постадох трговац и то као што видите и данас — нежењен, матор бећар. Тако то у свету бива али о томе други пут! Главно је ово: још као ђак у богословији слушао сам разних приповедака о вештицама и вампирима али нисам могао нипошто веровати. Не бејах сујеверан. Све што ми се са убеђењем тврдило, ваљало је и доказати а доказа ми нико није могао поднети. Кад сам постао учитељ, слушао сам такође од мојих сељана далеко више разних приповедака: све су биле испуњене разним сујеверицама али никад нису биле кадре дух ми помутити. Бејах слободан од тих предрасуда. Па ипак случај један изазва сасвим другчији правац мишлења у мени. Село М. од мога села бејаше удаљено на два три сахата. Пут је био у колико занимљив дању са своје појетичке стране, у толико страшнији ноћу: висока брда, чији се врхови губе у плаветнилу небесном а окићена бескрајном шумом, страховити понори, из чије унутрашњости — кад их човек погледа дању — вечито се вије магла а ноћу обасјани месечином изгледају фантастични и страховити а на највећем су вису биле развалине старог неког манастира, о коме се проносиле чудновате приповетке — али о томе доцније. Као учитељ сам помало и трговао: прекупљивао сам жито, јечам, овас и т. д. удесном приливом од сељака по јевтину цену, да све то, опет удесном приливом, продам по скупе новце. Шта ћете! Сиротиња је кадра натерати човека на разне шпекулације. Имађах дакле посла — не учитељска, него трговачка — у селу М. После подне пошто сам свршио своју учитељску дужност са ђацима, затворим школу, узјашим свога коњчића и за кратко време стигнем у село М. Ту сам се преко обичаја задржао доста дуго, док сам свршио послове, ради којих бејах дошао. Остадох у механи да вечерам. Ноћ беше већ у велико освојила а ја се задржах — исто к’о и сад — при чашици, слушајући од својих сујеверних познаника разне приповетке. Једна ме је особито занимала: приповедаху, да се у развалинама оног манастира баш куда морадох проћи — јавља д у х неког старог калуђера. Свако се вече јавља, и свако вече држи литургију. Приповедали су на разне начине о томе: неки су — сељаци к’осељаци! — тврдили, да је то био у мантији пресвучен Чивутин, који се привидно закалуђерио а кад је постао старешина манастира, отпочео је остваривати своју давнашњу жељу: харао је, крао, одвраћао од Бога хришћанске душе и зато га је Бог — кад је отишао на онај свет — осудио, да му дух вечито лута око развалина тога манастира, да држи бденија ноћу, да чати еванђеље и поје сваке ноћи свету литургију у славу господњу. Други ме опет убеђиваху, да је то био у истини прави калуђер али је учинио грех према Богу и људима: кришом је живио као венчани муж са једном девојком из села и кад му она роди дете, он га сопственим рукама удавио. Бог га је зато осудио, да му дух вечито тумара по свету, све донде, док не наиђе на извор, на коме ће испрати крваве мрље са својих руку. Такав се извор до данас нигде не нађе. Још је било различних мишљења, али се сва слагала у томе: да не идем по ноћи кући, но да останем и преноћим ту у механи. Нешто вино, које ме беше већ ухватило, а нешто и моја обична ладнокрвност спроћу таквих приповедака а нешто мало и сујета, која се у таквим приликама јавља код људи, који држе нешто мало на своје јунаштво, све то учини, да ме — чини ми се — ништа не би било у стању задржати, да ту останем. На сва њихова за- државања одлучно сам одговарао: морам ићи! Поносно узјашим своје кљусе, викнем својим пријатељима, као оно човек, кад се реши на нешто велико — збогом! И кренем се. Није дуго трајало а ја оставим село за собом. Месечина је била дивна. Нисам дуго јахао а предамном искрсну висока гора, обрасла стародревном шумом а обасјана месечином, те изгледаше некако фантастично. Ободох коња и наступих на уску стазицу, која је водила кроз гору. Поред свега јуваштва, које ми улеваше у срце вино, што је било у глави и пиштољ, што стајаше за појасом, ипак кад мало дубље загазих у шуму, осетих око срца као неку хладноћу те се и нехотице прекрстих. Богме и није било шале! Већ сам наилазио на развалине манастира, о којем пре тога, слушах оне чудновате приповетке. У исти мах месец зађе за облаке. Коњ захрза и као укопан стаде. Премрех и ободох мало јаче коња али он ни маћи. Ухватих руком за пиштољ и погледах у напред. Предамиом стајаше на сред пута некаква висока прилика огромне величине, дугачке своје руке опружила према мени, права сабласт.
     „Ко си ти?“ —: викнух и потегох пиштољ. У место одговора слушах, како се мој глас страховито пролама кроз гору а враћајући се, понављан хиљадама пута, кроз поноре и урвине, јечало ми је громовито у ушима поново: ко си? Опалих пиштољ: сабласт стајаше непомично а према мени опружила своје огромне руке. Скочим с’ коња, дохватим се ножа али нисам могао маћи ни ногама ни рукама. Свест ми помрча а у исти мах учини ми се, као да је сабласт оживела, поче се кретати, чух јасно тежак бат њених крупних корака. Месец изађе, обасја гору и развалине старог манастира и у један мах, као неком мађијом, учини ми се, као да чујем звона, како звоне на службу божију и од оне огромне сабласти уочих јасно сада прилику стара калуђера, на њему дугачка црна мантија, седа му брада и бркови пали до појаса, обрве седе и дуге а у руци му кадионица: служио је службу божију. Стајах гологлав и нем од чуда, капу држах у руци и гледах пред собом у колико дивљу, толико и необичну слику: страховита брда са ужасним урвинама и понорима, развале старога манастира и на њима чудновату прилику седога калуђера, како се клечећи са подигнутим очима небу, тихо Богу моли, а сву ту слику обасјаваше месец својом бледом светлошћу. . . Није дуго трајало а калуђер се диже, седе на огромну једну стену, махну руком те му се ја приближих и седох до њега.
     „Хиљадама је година, сине — проговори а глас му је потмуло звонио — прошло од то доба али ипак ће остати нова ова приповетка, што ћу ти сад приповедити. Она садржи у себи двоје: страх и савет. Страх, да се у свету не чине више таква дела, и савет, да грешника неће никад мимоићи праведна казна Божија. Чуј дакле! Нас два брата живели смо у селу, коме ти мислиш сада. Родитељи нам беху давно помрли. Бесмо нежењени. Старији ми брат беше мирне и благе нарави и у опште ћутљив. Он је и управљао кућом. У толико више бејах опет ја необично живе и веселе нарави. У том добу, о коме ти причам сада, волео сам у селу једну цуру. Беше то најлепша девојка у округу, жива, весела, разговорна, исто к’о и ја, само што је она и предамном весело ћеретала, док сам ја пред њом увек као заливен ћутао. Ноге су ме издавале, свест ми је мркла, дрхтао сам, не знам зашто, кад год сам је срео. „Она мора моја бити, она не сме другог волети, — премишљао сам — јер је ја од свију њих највише љубим.“ Па ипак ту своју љубав тајио сам од целог света па и од ње. Једном се кренух послом у село, из ког ти долазиш. Брата ми не беше код куће те сам морао сам да се пожурим онамо: имађах хитна посла. Ваљало мије овуда проћи. Кад сам пролазио туда, трже ме из мисли некакав шушањ и како сам се пренеразио, кад на овом пропланку угледах свога брата мало нешто намрштена а на грудима му моја девојка, моја прва љубав! Бејах као луд, свест ми мркну, хтедох је на месту убити, јер ми се у мах учини, да је сва кривица до ње, дочепах пиштољ, разлеже се страховити пуцањ, она одскочи, врисну и стропошта се доле у амбиз, што је био ту близу, мало затим и мој се брат заљуља и клону доле на земљу: ђуле му је баш кроз срце пројурило. Страст ме прође а на место њено дође страх и ужас. Као да ми се нека завеса склони са очију и показа сву несрећу, коју сам урадио: та ја сада не бејах обичан човек, него гадан убица и поврх тога — братоубица! Од то доба почињу све моје несреће. Избегох од власти и тумарнух у свет али нигде не имадох станка: деца се плашила мога страховитог погледа а људи су га се уклањали. Напослетку се одвојим сасвим од осталог света, у самоћи, мислио сам, наћи ћу жељнога покоја али ми самоћа још веће ужасе изнесе пред очи: живо сам гледао прилику свога брата, из отворене ране на грудима лила је крв а поред њега стајаше бледа његова несуђеница па и онда — и онда ми изгледаше бајна њена слика. . . Напослетку до тога дође, да ми се чинило, е ме као живи свуда узастопце прате, чинило ми се који пут, као да чујем братовљев глас, али не разумедох речи: не знадох, беху ли то речи опроштаја или — проклетства! Живот ми такав напослетку додијао. Кренух у отаџбину. Кад сам ступио овде на место, где сам урадио свој страховити злочин, ту стајаше сазидан леп манастир. Сељаци беху на том месту укопали њихова мртва тела, и — зар промисао Божија — сложи их, те ту на гробовима њиховим сазидаше манастир. Одмах сам се решио. Станем у калуђере: хтео сам испаштати у најгрознијим мукама, хтео сам изагнати из срца сваку грешну мисао и ту — на гробу мојих жртава — тихо се молити Богу за опроштај, јер мала би казна за мене била — смрт. Па ипак поред свега тога светога живота, било је у мени нечег демонског: то је помисао на њу. Чинило ми се, да ће ми се и на оном свету дух помутити ако бих њу застао у загрљају мога брата. О, то није била обична ватра, што је буктила у моме срцу, већ — пакао Несрећа ме и овде иста гонила. Свет се мало по мало поче одбијати од цркве и она за кратко време сасвим опусти, зараза удари у овај крај — чинило ми се, да сам је ја сам ство- рио својим кужним дахом — другови ми једно за другим помреше и ја морадох својим очима гледати, како време скида камен по камен са овога светога храма, а мало за тим у место њега гомилу тужних развалина. Али све муке и несреће, које препатих, злочин, који изврших, дух братовљев, који ме је — чинило ми се — узастопце пратио, свети позив, коме се посветих
— ништа не беше кадро утолити лудидо, које ме је сналазило при помисли на њу. Једне вечери сеђах пун очајања на овом истом месту, поред мене, као што видиш, зијао је страхови- то понор, бејах занет својим мислима и молитвама, у један мах погледах доле: на дну понора угледах њу — то беше жива њена слика — како седи, месечина, која је сијала као сад, обасјавала је њено бледо али прелепо лице, она је канда нешто зборила, учинило ми се к’о да ми вели: праштам ти! Затим к’о да ману на ме руком. Заборавих на себе, нека страховита, дивља сила као да се пробуди у мени те разби окове лажне светиње, заслепих: ти си на- послетку — моја! дрекнух и скочих доле у — пропаст. О, младићу, та ме је страст и онда гањала, али још страшније глас с неба, који је звонио као труба, кад ми се дух одвоји од тела:
     „Пред тобом су затворена врата небесна. Ниси достојан да станеш пред лице господа — убицо! Бог те је проклео и манастир онај, који би служио у славу Божију хиљаду година, пропао је само зато, што си ти својом грешном ногом ступио у њ. Иди! твој немирни дух неће бити примљен на небо, него ће се вечито вити ово развала некадашњег манастира и гробова твојих жртава. Иди!“ Трубио је страховити глас и мој се дух поражен вину земљи доле...
     Старац за часав ућута али у исти мах зачу се од некуд каво петао кукурекну. Ја се тргох и погледах око себе: лежао сам више наслоњен на једну стену, зора је већ блистала на истоку, око мене нека света тишина а у место стара калуђера стајаше на сред друма високо на земљи исправљен огроман пањ од некаквог грма, који имађаше два крака као две руке; мој је коњ мирно пасао на неколико корачаји даље од мене. Скочим на ноге. Бејах збуњен, не знадох шта да мислим: да ли сам — загрејан вином — клонуо с коња и заспао овде а у сну — узбуђен оним приповеткама — сањао оно, што ми се чинило, да је на јави било или сам заиста све то на јави гледао? Узјахам коња и размишљајући о томе винем се доле низ брдо. Кад се и нехотице окренух и погледах горе: раст је и сада стајао онако исто на сред друма, његова су два крака изгледала као две дугачке руке, које су, чинило се, хтеле у своја огромна наручија да загрле цео исток, који се руменио обасјан првим зрацима јутарњега сунца...
     Од то је доба, браћо моја, — продужи приповедач — доста година прошло, али је тај догађај или — ако хоћете — сан учинио тако жив утисак на мене, да и данас, само ваља да склопим очи а предамном као каквом мађијом искрсну оне високе горе, амбизи и провалије а на врх тих планина развалине старога манастира, седи калуђер, како се клечећи Богу моли а поврх свега тога месец, који сву ту слику обасјава бледом својом светлошћу! . . .

                                                          *

     Приповедач умуче а у друштву отпоче весела граја. Већина је тврдила, да је извесно био пијан а помало и страшљив, па кад је ноћу наишао на пањ а њему се учинио калуђер, те се од страха скљокао с коња и онако пијан заспао а у сну привиђао којекаква страшила...
     „Па ипак, браћо!“ — рече приповедач опраштајући се са друштвом — ја верујем у духове!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 128 година.