Bratoubica

◄

►

Bratoubica

     Bilo je već duboko u noć zašlo a nas se nekolicina još zadržasmo kod gazda- Todora, pijuckajući i razgovarajući se. Gazda-Todor je stari naš prijatelj, bogat gazda i čuven u okolini sa svoga poštenja, u koliko on, u toliko više njegova domaćica, koja nas je u ovoj prilici sa zadovoljstvom posluživala. Rekoh: bilo je duboko u noć zašlo, ali — kao što je poznato — stari drugovi, koji se slučajno sastanu, teško se rastaju. Pošto smo se zadovoljili pretresanja raznih „životnih“ pitanja, započesmo pripovedati svaki iz svoje prošlosti po nešto, što je koji preživeo. Bilo je očigledaca strašnih događaja: paljevina, aranja, ubijstva i. t. d. Čule se između nas, kao prostih ljudi, i pripovetke o raznim „utvarima“ — daleko im lepa kuća! — tek često se u pripovedanju čula reč: vampir, veštica.
     „Znate šta je!“ — reče gazda-Svetislav — ja ne verujem u veštice i vampire, ali verujem u — duhove. Možda vam ovo izgleda malo smešno ali — tako je! Ovo, što ću vam pripovedati, desilo se pre nekoliko godina. Poznato vam je, da sam sasvim slučajno postao trgovac a za tim ovo, što jesam t. j. čovek, koji se ničim drugim ne bavi, osim da mu se prihodi od njegova imanja uredno šalju. U ono doba, kad se počinje moja pripovetka, bio sam prost učitelj u selu N. Učio sam pre toga bogosloviju i mislio, da se zađakonim, a u mesto toga postadoh učitelj. Kao učitelj mislio sam
da se oženim i zapopim a u mesto toga postadoh trgovac i to kao što vidite i danas — neženjen, mator bećar. Tako to u svetu biva ali o tome drugi put! Glavno je ovo: još kao đak u bogosloviji slušao sam raznih pripovedaka o vešticama i vampirima ali nisam mogao nipošto verovati. Ne bejah sujeveran. Sve što mi se sa ubeđenjem tvrdilo, valjalo je i dokazati a dokaza mi niko nije mogao podneti. Kad sam postao učitelj, slušao sam takođe od mojih seljana daleko više raznih pripovedaka: sve su bile ispunjene raznim sujevericama ali nikad nisu bile kadre duh mi pomutiti. Bejah slobodan od tih predrasuda. Pa ipak slučaj jedan izazva sasvim drugčiji pravac mišlenja u meni. Selo M. od moga sela bejaše udaljeno na dva tri sahata. Put je bio u koliko zanimljiv danju sa svoje pojetičke strane, u toliko strašniji noću: visoka brda, čiji se vrhovi gube u plavetnilu nebesnom a okićena beskrajnom šumom, strahoviti ponori, iz čije unutrašnjosti — kad ih čovek pogleda danju — večito se vije magla a noću obasjani mesečinom izgledaju fantastični i strahoviti a na najvećem su visu bile razvaline starog nekog manastira, o kome se pronosile čudnovate pripovetke — ali o tome docnije. Kao učitelj sam pomalo i trgovao: prekupljivao sam žito, ječam, ovas i t. d. udesnom prilivom od seljaka po jevtinu cenu, da sve to, opet udesnom prilivom, prodam po skupe novce. Šta ćete! Sirotinja je kadra naterati čoveka na razne špekulacije. Imađah dakle posla — ne učiteljska, nego trgovačka — u selu M. Posle podne pošto sam svršio svoju učiteljsku dužnost sa đacima, zatvorim školu, uzjašim svoga konjčića i za kratko vreme stignem u selo M. Tu sam se preko običaja zadržao dosta dugo, dok sam svršio poslove, radi kojih bejah došao. Ostadoh u mehani da večeram. Noć beše već u veliko osvojila a ja se zadržah — isto k’o i sad — pri čašici, slušajući od svojih sujevernih poznanika razne pripovetke. Jedna me je osobito zanimala: pripovedahu, da se u razvalinama onog manastira baš kuda moradoh proći — javlja d u h nekog starog kaluđera. Svako se veče javlja, i svako veče drži liturgiju. Pripovedali su na razne načine o tome: neki su — seljaci k’oseljaci! — tvrdili, da je to bio u mantiji presvučen Čivutin, koji se prividno zakaluđerio a kad je postao starešina manastira, otpočeo je ostvarivati svoju davnašnju želju: harao je, krao, odvraćao od Boga hrišćanske duše i zato ga je Bog — kad je otišao na onaj svet — osudio, da mu duh večito luta oko razvalina toga manastira, da drži bdenija noću, da čati evanđelje i poje svake noći svetu liturgiju u slavu gospodnju. Drugi me opet ubeđivahu, da je to bio u istini pravi kaluđer ali je učinio greh prema Bogu i ljudima: krišom je živio kao venčani muž sa jednom devojkom iz sela i kad mu ona rodi dete, on ga sopstvenim rukama udavio. Bog ga je zato osudio, da mu duh večito tumara po svetu, sve donde, dok ne naiđe na izvor, na kome će isprati krvave mrlje sa svojih ruku. Takav se izvor do danas nigde ne nađe. Još je bilo različnih mišljenja, ali se sva slagala u tome: da ne idem po noći kući, no da ostanem i prenoćim tu u mehani. Nešto vino, koje me beše već uhvatilo, a nešto i moja obična ladnokrvnost sproću takvih pripovedaka a nešto malo i sujeta, koja se u takvim prilikama javlja kod ljudi, koji drže nešto malo na svoje junaštvo, sve to učini, da me — čini mi se — ništa ne bi bilo u stanju zadržati, da tu ostanem. Na sva njihova za- državanja odlučno sam odgovarao: moram ići! Ponosno uzjašim svoje kljuse, viknem svojim prijateljima, kao ono čovek, kad se reši na nešto veliko — zbogom! I krenem se. Nije dugo trajalo a ja ostavim selo za sobom. Mesečina je bila divna. Nisam dugo jahao a predamnom iskrsnu visoka gora, obrasla starodrevnom šumom a obasjana mesečinom, te izgledaše nekako fantastično. Obodoh konja i nastupih na usku stazicu, koja je vodila kroz goru. Pored svega juvaštva, koje mi ulevaše u srce vino, što je bilo u glavi i pištolj, što stajaše za pojasom, ipak kad malo dublje zagazih u šumu, osetih oko srca kao neku hladnoću te se i nehotice prekrstih. Bogme i nije bilo šale! Već sam nailazio na razvaline manastira, o kojem pre toga, slušah one čudnovate pripovetke. U isti mah mesec zađe za oblake. Konj zahrza i kao ukopan stade. Premreh i obodoh malo jače konja ali on ni maći. Uhvatih rukom za pištolj i pogledah u napred. Predamiom stajaše na sred puta nekakva visoka prilika ogromne veličine, dugačke svoje ruke opružila prema meni, prava sablast.
     „Ko si ti?“ —: viknuh i potegoh pištolj. U mesto odgovora slušah, kako se moj glas strahovito prolama kroz goru a vraćajući se, ponavljan hiljadama puta, kroz ponore i urvine, ječalo mi je gromovito u ušima ponovo: ko si? Opalih pištolj: sablast stajaše nepomično a prema meni opružila svoje ogromne ruke. Skočim s’ konja, dohvatim se noža ali nisam mogao maći ni nogama ni rukama. Svest mi pomrča a u isti mah učini mi se, kao da je sablast oživela, poče se kretati, čuh jasno težak bat njenih krupnih koraka. Mesec izađe, obasja goru i razvaline starog manastira i u jedan mah, kao nekom mađijom, učini mi se, kao da čujem zvona, kako zvone na službu božiju i od one ogromne sablasti uočih jasno sada priliku stara kaluđera, na njemu dugačka crna mantija, seda mu brada i brkovi pali do pojasa, obrve sede i duge a u ruci mu kadionica: služio je službu božiju. Stajah gologlav i nem od čuda, kapu držah u ruci i gledah pred sobom u koliko divlju, toliko i neobičnu sliku: strahovita brda sa užasnim urvinama i ponorima, razvale staroga manastira i na njima čudnovatu priliku sedoga kaluđera, kako se klečeći sa podignutim očima nebu, tiho Bogu moli, a svu tu sliku obasjavaše mesec svojom bledom svetlošću. . . Nije dugo trajalo a kaluđer se diže, sede na ogromnu jednu stenu, mahnu rukom te mu se ja približih i sedoh do njega.
     „Hiljadama je godina, sine — progovori a glas mu je potmulo zvonio — prošlo od to doba ali ipak će ostati nova ova pripovetka, što ću ti sad pripovediti. Ona sadrži u sebi dvoje: strah i savet. Strah, da se u svetu ne čine više takva dela, i savet, da grešnika neće nikad mimoići pravedna kazna Božija. Čuj dakle! Nas dva brata živeli smo u selu, kome ti misliš sada. Roditelji nam behu davno pomrli. Besmo neženjeni. Stariji mi brat beše mirne i blage naravi i u opšte ćutljiv. On je i upravljao kućom. U toliko više bejah opet ja neobično žive i vesele naravi. U tom dobu, o kome ti pričam sada, voleo sam u selu jednu curu. Beše to najlepša devojka u okrugu, živa, vesela, razgovorna, isto k’o i ja, samo što je ona i predamnom veselo ćeretala, dok sam ja pred njom uvek kao zaliven ćutao. Noge su me izdavale, svest mi je mrkla, drhtao sam, ne znam zašto, kad god sam je sreo. „Ona mora moja biti, ona ne sme drugog voleti, — premišljao sam — jer je ja od sviju njih najviše ljubim.“ Pa ipak tu svoju ljubav tajio sam od celog sveta pa i od nje. Jednom se krenuh poslom u selo, iz kog ti dolaziš. Brata mi ne beše kod kuće te sam morao sam da se požurim onamo: imađah hitna posla. Valjalo mije ovuda proći. Kad sam prolazio tuda, trže me iz misli nekakav šušanj i kako sam se prenerazio, kad na ovom proplanku ugledah svoga brata malo nešto namrštena a na grudima mu moja devojka, moja prva ljubav! Bejah kao lud, svest mi mrknu, htedoh je na mestu ubiti, jer mi se u mah učini, da je sva krivica do nje, dočepah pištolj, razleže se strahoviti pucanj, ona odskoči, vrisnu i stropošta se dole u ambiz, što je bio tu blizu, malo zatim i moj se brat zaljulja i klonu dole na zemlju: đule mu je baš kroz srce projurilo. Strast me prođe a na mesto njeno dođe strah i užas. Kao da mi se neka zavesa skloni sa očiju i pokaza svu nesreću, koju sam uradio: ta ja sada ne bejah običan čovek, nego gadan ubica i povrh toga — bratoubica! Od to doba počinju sve moje nesreće. Izbegoh od vlasti i tumarnuh u svet ali nigde ne imadoh stanka: deca se plašila moga strahovitog pogleda a ljudi su ga se uklanjali. Naposletku se odvojim sasvim od ostalog sveta, u samoći, mislio sam, naći ću željnoga pokoja ali mi samoća još veće užase iznese pred oči: živo sam gledao priliku svoga brata, iz otvorene rane na grudima lila je krv a pored njega stajaše bleda njegova nesuđenica pa i onda — i onda mi izgledaše bajna njena slika. . . Naposletku do toga dođe, da mi se činilo, e me kao živi svuda uzastopce prate, činilo mi se koji put, kao da čujem bratovljev glas, ali ne razumedoh reči: ne znadoh, behu li to reči oproštaja ili — prokletstva! Život mi takav naposletku dodijao. Krenuh u otadžbinu. Kad sam stupio ovde na mesto, gde sam uradio svoj strahoviti zločin, tu stajaše sazidan lep manastir. Seljaci behu na tom mestu ukopali njihova mrtva tela, i — zar promisao Božija — složi ih, te tu na grobovima njihovim sazidaše manastir. Odmah sam se rešio. Stanem u kaluđere: hteo sam ispaštati u najgroznijim mukama, hteo sam izagnati iz srca svaku grešnu misao i tu — na grobu mojih žrtava — tiho se moliti Bogu za oproštaj, jer mala bi kazna za mene bila — smrt. Pa ipak pored svega toga svetoga života, bilo je u meni nečeg demonskog: to je pomisao na nju. Činilo mi se, da će mi se i na onom svetu duh pomutiti ako bih nju zastao u zagrljaju moga brata. O, to nije bila obična vatra, što je buktila u mome srcu, već — pakao Nesreća me i ovde ista gonila. Svet se malo po malo poče odbijati od crkve i ona za kratko vreme sasvim opusti, zaraza udari u ovaj kraj — činilo mi se, da sam je ja sam stvo- rio svojim kužnim dahom — drugovi mi jedno za drugim pomreše i ja moradoh svojim očima gledati, kako vreme skida kamen po kamen sa ovoga svetoga hrama, a malo za tim u mesto njega gomilu tužnih razvalina. Ali sve muke i nesreće, koje prepatih, zločin, koji izvrših, duh bratovljev, koji me je — činilo mi se — uzastopce pratio, sveti poziv, kome se posvetih
— ništa ne beše kadro utoliti ludido, koje me je snalazilo pri pomisli na nju. Jedne večeri seđah pun očajanja na ovom istom mestu, pored mene, kao što vidiš, zijao je strahovi- to ponor, bejah zanet svojim mislima i molitvama, u jedan mah pogledah dole: na dnu ponora ugledah nju — to beše živa njena slika — kako sedi, mesečina, koja je sijala kao sad, obasjavala je njeno bledo ali prelepo lice, ona je kanda nešto zborila, učinilo mi se k’o da mi veli: praštam ti! Zatim k’o da manu na me rukom. Zaboravih na sebe, neka strahovita, divlja sila kao da se probudi u meni te razbi okove lažne svetinje, zaslepih: ti si na- posletku — moja! dreknuh i skočih dole u — propast. O, mladiću, ta me je strast i onda ganjala, ali još strašnije glas s neba, koji je zvonio kao truba, kad mi se duh odvoji od tela:
     „Pred tobom su zatvorena vrata nebesna. Nisi dostojan da staneš pred lice gospoda — ubico! Bog te je prokleo i manastir onaj, koji bi služio u slavu Božiju hiljadu godina, propao je samo zato, što si ti svojom grešnom nogom stupio u nj. Idi! tvoj nemirni duh neće biti primljen na nebo, nego će se večito viti ovo razvala nekadašnjeg manastira i grobova tvojih žrtava. Idi!“ Trubio je strahoviti glas i moj se duh poražen vinu zemlji dole...
     Starac za časav ućuta ali u isti mah začu se od nekud kavo petao kukureknu. Ja se trgoh i pogledah oko sebe: ležao sam više naslonjen na jednu stenu, zora je već blistala na istoku, oko mene neka sveta tišina a u mesto stara kaluđera stajaše na sred druma visoko na zemlji ispravljen ogroman panj od nekakvog grma, koji imađaše dva kraka kao dve ruke; moj je konj mirno pasao na nekoliko koračaji dalje od mene. Skočim na noge. Bejah zbunjen, ne znadoh šta da mislim: da li sam — zagrejan vinom — klonuo s konja i zaspao ovde a u snu — uzbuđen onim pripovetkama — sanjao ono, što mi se činilo, da je na javi bilo ili sam zaista sve to na javi gledao? Uzjaham konja i razmišljajući o tome vinem se dole niz brdo. Kad se i nehotice okrenuh i pogledah gore: rast je i sada stajao onako isto na sred druma, njegova su dva kraka izgledala kao dve dugačke ruke, koje su, činilo se, htele u svoja ogromna naručija da zagrle ceo istok, koji se rumenio obasjan prvim zracima jutarnjega sunca...
     Od to je doba, braćo moja, — produži pripovedač — dosta godina prošlo, ali je taj događaj ili — ako hoćete — san učinio tako živ utisak na mene, da i danas, samo valja da sklopim oči a predamnom kao kakvom mađijom iskrsnu one visoke gore, ambizi i provalije a na vrh tih planina razvaline staroga manastira, sedi kaluđer, kako se klečeći Bogu moli a povrh svega toga mesec, koji svu tu sliku obasjava bledom svojom svetlošću! . . .

                                                          *

     Pripovedač umuče a u društvu otpoče vesela graja. Većina je tvrdila, da je izvesno bio pijan a pomalo i strašljiv, pa kad je noću naišao na panj a njemu se učinio kaluđer, te se od straha skljokao s konja i onako pijan zaspao a u snu priviđao kojekakva strašila...
     „Pa ipak, braćo!“ — reče pripovedač opraštajući se sa društvom — ja verujem u duhove!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.