Бранковој сјени

Мило Јововић

По вијека прође од кад умилни
Престаде на вијек лире ти звук,
Ал' спомен оста међ нама силни
Јер бјеше глас ти пјесме обилни
Ко славуј птици у зелен луг!

Пјесниче Бранко Српство ти кличе:
Слава ти, слава, док траје свјет
Из твога пера што њему ниче
Узору дивном све се истиче –
Као најлепши мирисни цвјет.

О славна Зето, сретна си била
Такве нам људе и одсле дај,
Радуј се јер си старина мила –
Одакле славуј рашири крила
И слети с тебе у други крај!

Потомство Бранка на прагу родном,
И сада живи у онај крај –
У дивној Зети предјелу плодном
А он јој оста у духу народном
Ко неугасни вјечити сјај.

Слава ти, слава, нека се хори!
По цјелом Српству нек бруји јек,
Ти њему пјесме најљепше створи
И пјева док те самрт умори
И жицу скрати млађани вјек.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 15., у Сомбору, 1. октобра 1905. стр. 235.