Бранковој сјени
По вијека прође од кад умилни
Престаде на вијек лире ти звук,
Ал' спомен оста међ нама силни
Јер бјеше глас ти пјесме обилни
Ко славуј птици у зелен луг!
Пјесниче Бранко Српство ти кличе:
Слава ти, слава, док траје свјет
Из твога пера што њему ниче
Узору дивном све се истиче –
Као најлепши мирисни цвјет.
О славна Зето, сретна си била
Такве нам људе и одсле дај,
Радуј се јер си старина мила –
Одакле славуј рашири крила
И слети с тебе у други крај!
Потомство Бранка на прагу родном,
И сада живи у онај крај –
У дивној Зети предјелу плодном
А он јој оста у духу народном
Ко неугасни вјечити сјај.
Слава ти, слава, нека се хори!
По цјелом Српству нек бруји јек,
Ти њему пјесме најљепше створи
И пјева док те самрт умори
И жицу скрати млађани вјек.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 15., у Сомбору, 1. октобра 1905. стр. 235.