Бранкова душа
Ноћ се склања... исток руди,
Вијенцем кити зору сјајну,
А кроз душу и кроз груди
Чујем милу пјесму тајну.
Чујем како глас се хори
Који вјером крвцу кријепи,
А од миља дух ми гори
У пламену нада лијепи'.
Кô да с неба чеда мила
Пружају ми рајског слада,
Кô да ми се загрлила
С њима моја душа млада!
О ти мила пјесмо тајна
Што ми духу дижеш крила,
Јеси ли се с неба сјајна
С бијелим данком разавила?
Ил' то анђô земље моје
Пјева химну васкрсења?
Или српска вила поје
Са висока голог стијења?
Не, са јатом рајског свијета
Преко српских милих страна -
То Бранкова душа лијета
На освитку бијелог дана.
Па с висине свијетлог свода
Гледа вијенац Србадије,
Гледа наду свога рода
Како сложно коло вије;
Гледа како братац брата
Жарко љуби, топло грли,
Како рука руку хвата,
Како народ срећи хрли;
Гледа снове, слику нада,
Што их Бранко с "Колом" сплео;
Гледа вијенац братског склада,
Што га Бранко започео;
Гледа како свете кости
Милошеве наде згријева,
Па од среће и радости
То Бранкова душа пјева...
Србадијо, надо мила,
Крени снагом горског лава,
Нек под небо дигне крила
Српска срећа, српска слава;
Нек се креће коло лако,
Коло слоге, братског рада!
Тако ће се, само тако
Развит цвијетак наших нада.
Причестимо душе младе,
Причестимо срце жарко
Оним пићем што нам даде
У "Растанку ђачком" Бранко.
Само тако душман слаби
Што нам срећи ломи крила,
Само тако Бранкова би
Задовољна душа била...
У Мостару, 22. јануара 1894.