Бој петлова

←Ал’

Бој петлова Писац: Љубомир Ненадовић

Босна→

Пет’о петлу поручује
Из суседне стране:
„Хајде, петле, на буњиште
Мени на мегдане.
Ја трпети већ не могу
Те срамоте тешке,
Да се мешаш ти у моје
Ћубасте кокошке.
И гуске ми с’ веће смеју,
Патке ми се свете,
Осем много другог стида,
Прекора и штете.
Досади ми с’ већ гледати
Шта једнако радиш,
Како моје ти кокоши
Преко плота мамиш.
Моје коке, кад се хране,
Све су ми на броју,
Кад се бишту и ракоље
Око тебе стоју.
А ја јадан с’ ове стране
Великога плота.
Звоцам кљуном и вијем се
Као тужно јота.
А ти с’ мојим кокошима
По ваздан се играш,
Или гдегод у прашини
У пригревку сунчаш.
Та сто сам ти пута веће
Сам знаш, говорио,
Поручив’о и претио
И опет молио,
Да се мојих кокошију
За свагда оканеш;
И да с њима ашиковат’
Већ једном престанеш.
Али видим да бадава
Крмку је звиждати,
Куд је наг’о он измиче
И неће да с’ врати.
Ти образа више немаш,
Не знаш за поштење,
Углед’о си с’ ти на Турке
И њихове Жене.
За то амо! — амо ходи
Да се огледамо,
Један другог на мегдану
Боље да познамо.
Пак с’ не хвали к’о до сада.
Перјем окићеним,
Но се хвали ти образом
Неосрамоћеним.
Ходи, ако раван ниси
Плашљивој корњачи,
Што пред сваким своју главу
У кору увлачи.“
Кад поруку такву пет’о
Од суседа прими,
Уплаши се, али опет
За мегдан се спреми:
Своју кресту он накриви
На лијеву страну,
И у своје канџе кљује,
Спрема за одбрану.
Полазећи он говори
Грахорчици коки:
„Збогом остај, мила моја
Бог зна, хоћу л’ доћи!
Велика ме хала зове
Себи на мегдане,
Морам њему, драга, за те
Бит’ с противне стране.
О, данаске решава се
Мог живота срећа;
То бојиште за мене је
Судбина највећа
Ако данас ја добијем
На буњишту мегдан,
На два јата кокошију
Тад ћу бити један.
Ако ли ме он добије,
Ах, тад збогом свете!
Јер на теби за ме нема
Веће од те штете.“
— Још једанпут рече збогом,
Па се на пут крену,
И на своју међу дође
Када на плот прну.
Ал’ не може одолети
Да се не окрене,
И још једном своме крају
Збогом да не рекне.
Он истеже гушу горе
Па крилима лепну,
Кукурекну два-три пута
На брзо дол’ слетну.
А кад тамо на буњиште
Већ га други чека,
Од љутине и пакости
Он ђубре чепрка.
Ни погледат’ њега неће
Већ у земљу кљује,
А ногама и крилима
Ђубре избацује.
Препаде се онај пет’о,
Утрну му срце,
И на ведром небу јарко
Потамне му сунце;
Па идући ближе к њему
Он главу обори,
И овако започе му
Смерно да говори:
„Истина је, о комшија,
Да сам погрешио
И без сваког обзирања
Тебе увредио;
Ал’ нек буде овде вечни
Конац нашој свађи,
Ја признајем: ти си стариј’
А ја сам твој млађи.
За то ходи, о комшија,
Да се помиримо,
И од сада у љубави
Вавек да живимо.“
Још он шћаше говорити,
Ал’ му онај не да,
Већ љутито са ђубрета
Скочи му на леђа,
Па га поче Комешати
И канџама бити;
Очупа му сјајно перје
Што га красно кити.
Сад и овај оснажи се,
Па грло исправи,
И за гушу њега шчепа,
Па поче да дави.
Љута оба, јака оба,
Гледај чуда јако!
Сусрете се Дели-Муса
И Краљевић Марко.
Хала халу дохватила
И јунак јунака,
Те од подне летњег дана
Носише с’ до мрака.
Кром врабаца што гледају
И стоје на дуду,
Још су многе коке дошле
Да сведоци буду.
Ту су патке, ту су гуске,
Све се туда шета;
Све је радо туђу свађу
Из краја да гледа
Обадва су обрањена
Ал’ се опет кољу,
А ни један не осећа
Ни рану ни бољу.
Кад им с’ ноге поуморе
Крилима се бију,
А крваве главе вешто
Иза леђа крију.
Кад и крила малаксају,
Тад прсима с’ груну;
Ухвате се за вратове
И држе у кљуну.
О, када би само могли
Као што би хтели,
Један другог ту би одмах
Живога прождрели.
Раставише с’, али за то,
Да мало одану,
Па наново да се опет
За гуше спопану.
Перје им је рашчупано,
Крвави кљунови,
И беле се очупани
У оба вратови.
Када су се одморили
И дошли љутини,
Опет онај залети се
И јуриш учини;
А овај се земљи слеже,
И он га прескочи,
Пак с’ окрете за њим брзо
На леђа му скочи.
Ал’ му ране одолеле,
Умор га свладао,
Те је опет на буњиште
Одмах доле пао.
Ал’ сад онај подиже се,
Па на њега скочи,
И поче му већ из главе
Кљуном вадит’ очи.
И заиста шћаше њему
Откинути главу
И у боју том крвавом
Стећи себи славу.
Али овај када виде
Да надежде нема,
Лепршну се, измаче се,
И наже да бега.
Без обзира он утече
У коров највећи.
Да усамљен и сакривен
Тужи у несрећи.
Пет’о јачи када виде
Да је на мегдану
Одрж’о се и добио
Ту победу славну;
Он терати њега не хте
Већ на плот полети,
Да пркоси противнику
И да му се свети.
Па лепршну два пут крил’ма
И уздиже главу,
Да свим својим кокошима
Јави своју славу.
Кукурекну два три пута
Из свег грла с плота,
То је био најрадосниј’
Час му од живота.
Стаде крека кокошију
А прнуше вранци,
У коприве утекоше
И патке и патци.
А из ведрог неба кобац
Слете као муња,
Кобилицом ударио
На плоту певуна.
Колико та лако био
Кобац ударио,
Са црном га земљицом је
Одмах саставио.
Па у коров и сам за њим
Као стрела спаде,
И канџама својим оштрим
Черупат’ га стаде.
Јадан пет’о не праћа се
Него само зева;
Јербо више џигерице
У утроби нема.
Пуче пушка — посред копца!
Као гром из неба:
То је ловац, који дуго
Тога копца вреба.
— Не радујте с’ победама,
Јербо често беде
Узастопце за радошћу
И победом следе.

1844.

Извор

• Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића, Београд, 1892, Свеска прва, стр. 13(25)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Ненадовић, умро 1895, пре 129 година.