Boj petlova

←Al’

Boj petlova Pisac: Ljubomir Nenadović

Bosna→

Pet’o petlu poručuje
Iz susedne strane:
„Hajde, petle, na bunjište
Meni na megdane.
Ja trpeti već ne mogu
Te sramote teške,
Da se mešaš ti u moje
Ćubaste kokoške.
I guske mi s’ veće smeju,
Patke mi se svete,
Osem mnogo drugog stida,
Prekora i štete.
Dosadi mi s’ već gledati
Šta jednako radiš,
Kako moje ti kokoši
Preko plota mamiš.
Moje koke, kad se hrane,
Sve su mi na broju,
Kad se bištu i rakolje
Oko tebe stoju.
A ja jadan s’ ove strane
Velikoga plota.
Zvocam kljunom i vijem se
Kao tužno jota.
A ti s’ mojim kokošima
Po vazdan se igraš,
Ili gdegod u prašini
U prigrevku sunčaš.
Ta sto sam ti puta veće
Sam znaš, govorio,
Poručiv’o i pretio
I opet molio,
Da se mojih kokošiju
Za svagda okaneš;
I da s njima ašikovat’
Već jednom prestaneš.
Ali vidim da badava
Krmku je zviždati,
Kud je nag’o on izmiče
I neće da s’ vrati.
Ti obraza više nemaš,
Ne znaš za poštenje,
Ugled’o si s’ ti na Turke
I njihove Žene.
Za to amo! — amo hodi
Da se ogledamo,
Jedan drugog na megdanu
Bolje da poznamo.
Pak s’ ne hvali k’o do sada.
Perjem okićenim,
No se hvali ti obrazom
Neosramoćenim.
Hodi, ako ravan nisi
Plašljivoj kornjači,
Što pred svakim svoju glavu
U koru uvlači.“
Kad poruku takvu pet’o
Od suseda primi,
Uplaši se, ali opet
Za megdan se spremi:
Svoju krestu on nakrivi
Na lijevu stranu,
I u svoje kandže kljuje,
Sprema za odbranu.
Polazeći on govori
Grahorčici koki:
„Zbogom ostaj, mila moja
Bog zna, hoću l’ doći!
Velika me hala zove
Sebi na megdane,
Moram njemu, draga, za te
Bit’ s protivne strane.
O, danaske rešava se
Mog života sreća;
To bojište za mene je
Sudbina najveća
Ako danas ja dobijem
Na bunjištu megdan,
Na dva jata kokošiju
Tad ću biti jedan.
Ako li me on dobije,
Ah, tad zbogom svete!
Jer na tebi za me nema
Veće od te štete.“
— Još jedanput reče zbogom,
Pa se na put krenu,
I na svoju među dođe
Kada na plot prnu.
Al’ ne može odoleti
Da se ne okrene,
I još jednom svome kraju
Zbogom da ne rekne.
On isteže gušu gore
Pa krilima lepnu,
Kukureknu dva-tri puta
Na brzo dol’ sletnu.
A kad tamo na bunjište
Već ga drugi čeka,
Od ljutine i pakosti
On đubre čeprka.
Ni pogledat’ njega neće
Već u zemlju kljuje,
A nogama i krilima
Đubre izbacuje.
Prepade se onaj pet’o,
Utrnu mu srce,
I na vedrom nebu jarko
Potamne mu sunce;
Pa idući bliže k njemu
On glavu obori,
I ovako započe mu
Smerno da govori:
„Istina je, o komšija,
Da sam pogrešio
I bez svakog obziranja
Tebe uvredio;
Al’ nek bude ovde večni
Konac našoj svađi,
Ja priznajem: ti si starij’
A ja sam tvoj mlađi.
Za to hodi, o komšija,
Da se pomirimo,
I od sada u ljubavi
Vavek da živimo.“
Još on šćaše govoriti,
Al’ mu onaj ne da,
Već ljutito sa đubreta
Skoči mu na leđa,
Pa ga poče Komešati
I kandžama biti;
Očupa mu sjajno perje
Što ga krasno kiti.
Sad i ovaj osnaži se,
Pa grlo ispravi,
I za gušu njega ščepa,
Pa poče da davi.
Ljuta oba, jaka oba,
Gledaj čuda jako!
Susrete se Deli-Musa
I Kraljević Marko.
Hala halu dohvatila
I junak junaka,
Te od podne letnjeg dana
Nosiše s’ do mraka.
Krom vrabaca što gledaju
I stoje na dudu,
Još su mnoge koke došle
Da svedoci budu.
Tu su patke, tu su guske,
Sve se tuda šeta;
Sve je rado tuđu svađu
Iz kraja da gleda
Obadva su obranjena
Al’ se opet kolju,
A ni jedan ne oseća
Ni ranu ni bolju.
Kad im s’ noge poumore
Krilima se biju,
A krvave glave vešto
Iza leđa kriju.
Kad i krila malaksaju,
Tad prsima s’ grunu;
Uhvate se za vratove
I drže u kljunu.
O, kada bi samo mogli
Kao što bi hteli,
Jedan drugog tu bi odmah
Živoga proždreli.
Rastaviše s’, ali za to,
Da malo odanu,
Pa nanovo da se opet
Za guše spopanu.
Perje im je raščupano,
Krvavi kljunovi,
I bele se očupani
U oba vratovi.
Kada su se odmorili
I došli ljutini,
Opet onaj zaleti se
I juriš učini;
A ovaj se zemlji sleže,
I on ga preskoči,
Pak s’ okrete za njim brzo
Na leđa mu skoči.
Al’ mu rane odolele,
Umor ga svladao,
Te je opet na bunjište
Odmah dole pao.
Al’ sad onaj podiže se,
Pa na njega skoči,
I poče mu već iz glave
Kljunom vadit’ oči.
I zaista šćaše njemu
Otkinuti glavu
I u boju tom krvavom
Steći sebi slavu.
Ali ovaj kada vide
Da nadežde nema,
Lepršnu se, izmače se,
I naže da bega.
Bez obzira on uteče
U korov najveći.
Da usamljen i sakriven
Tuži u nesreći.
Pet’o jači kada vide
Da je na megdanu
Održ’o se i dobio
Tu pobedu slavnu;
On terati njega ne hte
Već na plot poleti,
Da prkosi protivniku
I da mu se sveti.
Pa lepršnu dva put kril’ma
I uzdiže glavu,
Da svim svojim kokošima
Javi svoju slavu.
Kukureknu dva tri puta
Iz sveg grla s plota,
To je bio najradosnij’
Čas mu od života.
Stade kreka kokošiju
A prnuše vranci,
U koprive utekoše
I patke i patci.
A iz vedrog neba kobac
Slete kao munja,
Kobilicom udario
Na plotu pevuna.
Koliko ta lako bio
Kobac udario,
Sa crnom ga zemljicom je
Odmah sastavio.
Pa u korov i sam za njim
Kao strela spade,
I kandžama svojim oštrim
Čerupat’ ga stade.
Jadan pet’o ne praća se
Nego samo zeva;
Jerbo više džigerice
U utrobi nema.
Puče puška — posred kopca!
Kao grom iz neba:
To je lovac, koji dugo
Toga kopca vreba.
— Ne radujte s’ pobedama,
Jerbo često bede
Uzastopce za radošću
I pobedom slede.

1844.

Izvor

• Celokupna dela Ljubomira P. Nenadovića, Beograd, 1892, Sveska prva, str. 13(25)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ljubomir Nenadović, umro 1895, pre 129 godina.