Бој на Сигету (Прозор)

Цар Сулејман силну купи војску,
Све се спрема за дван’ест година.
Калабалук војске покупио,
По мил’јуна, пет стотин’ хиљада,
И подиже мухур-сахибију
И уз њега хоџу Ћуприлију,
И повуче пет стотин’ топова.
А кад царе до Сигета сађе,
Под Сигетом војску заставио,
И попео мави чадорове,
А оплео пет стотин’ кошева,
Натурио пет стотин’ топова,
Па кад царе л’јепо направио,
Сада ситну наму накитио,
Спреми наму сигетскоме бану
По Идризу, своме хизмећару.
А кад Идриз до Сигета сађе,
Бана најде на шилти свиленој;
Покрај бана седам ђенерала,
И крај њиха дван’ест капетана;
Редом сједи тридес’т официра
Крај банових дван’ест капетана. —
Идриз бану ситну наму даје,
А шта царе у тој нами пише:
„Ето наме од Сигета бане,
Ја сам силне војске покупио,
По тефтеру пет стотин’ хиљада,
А довуко пет стотин’ топова.
Ако са мном ратовати не ћеш
Вен на миру Сигет оставити,
Све пртљајте, гдје год што имате,
А Сигет ми само оставите,
Ја ћу Сигет себи населити.
Неш ли Сигет оставит на л’јепу,
Ја ћу онда на те ударити,
Младарију под сабљу узети,
А све старце ногам’ погазити,
А женскиње дигнут у робиње.”
Кад прегледа у Сигету бане,
Узе књигу дван’ест официра,
Што му Лука Даковићу каже:
„Ја се не бих цару подложио,
Ми смо кадер с њиме ратовати;
У Сигету кула шест хиљада,
А чаршије дван’ест пуних сата,
А добро смо бедем утврдили:
Крај чаршије четири капије,
На капији тврди бедемови,
На свакому по шесет топова,
Наше војске по шесет хиљада;
Ми смо кадер с царем ратовати.
Де потпиши на нами царевој,
Нек удара колико му драго.”
А потписа у конаку бане,
Па је даде Идризу у руке:
„Удри царе, колико ти драго,
Ми Сигета оставит не ћемо.”
Идриз цару до чадора сађе,
Па му потпис додаде у руке.
Цар превиди, шта му књига каже,
Главом лила, лакрдију баци:
„Луде главе, бана маџарскога,
Гдје он кадер са мном ратовати?
Бићу Сигет педесет година!”
Па завика пет стотин’ топчија:
„Упалите пет стотин топова!”
А топчије топе запалише,
Ударише у градску капију,
Не одбише клака од камена,
Нит камена, колик ни кремена.
Бан се брани с четири табије
Из својијех бојали топова.
Све ратују за дван’ест година
Ништа царе учинит не море.
А кад дван’ест изајде година,
Султану се побаља ордија
Дван’ест хиљад ум’р крајишника
Цар Сулејман грозне сузе лије,
Јер он жали својијех војника.
А вели ма мухур сахибија:
„Прођ се царе врага и Сигета,
Сви ће наши помрти војници,
А Сигет се узети не море.”
А изрече хоџа Ћуприлићу:
„Знаш ли царе, свечево кољено,
Посред града тече вода хладна,
Што из града на поље излази,
Она нам је вода отрована,
С тог се наша побаља ордија
А да није мухур сахибије,
Давно би се Сигет прихватио,
Он је нама хилу учинио.”
Цар Сулејман на ноге скочио,
Узе мухур мухур-сахибији
А даде га хоџи Ћуприлићу.
А док хоџа мухур прихватио,
Одмах хоџа на ноге скочио,
А за оштро гвожде прихватио,
Па посјече мухур-сахибију.
Кад му руса глава одлетјела,
А паде му б’јела ахмедија,
А испод ње књига испанула;
Ал то књига бана сигетскога:
„Чујеш брате мухур-сахибија,
Је л’ нас једна мати одгојила,
Чини хилу султан Сулејману.”
Кад цар види књигу шаровиту,
Како цикну како д’јете мало:
„Ћуприлићу мој на мјесту сине,
Н’јесам знао, да је из Маџарске,
А ево нам седамн’ест година,
У њега је мухур и управа,
Већ што ћемо Ћуприлићу сине? —
„Добро царе, султан Сулејмане,
Дигнут ћемо на Водницу војску,
Водница је Сигет надхватила,
На Водници три врела студена,
Ондје ће нам оздравит ордија,
Туде сију јечам и пшеницу,
А коси се трава дјетелина,
Кад Сигету брану заставимо,
Лако ћемо Сигет прихватити.”
Па дигоше на Водницу војску,
Туде бише четири мјесеца.
Кад изашла четири мјесеца,
Подранило дван’ест официра
У конаку код сигетског бана,
Па међу се собет заметнули;
„Баш цар диже до Стамбола војску,
А Сигета узети не море.”
Док им нешто очи побјегоше
Низ чаршију, граду на капију,
Угледаше једнога јунака
Вас у срми и у сухом злату.
Златан шкрљак њему над очима,
А за пасом двије пушке мале,
Обадв’је му залите у злато.
Мрки брци пали до пушака,
Наопако минтан загрнуо,
А уз руку узврго рукаве.
Дебља му је рука у мишници
Нег дјевојка у свилену пасу;
А у руку прихватио ћорду,
На крње се наслоња сокаком,
Познаде га дван’ест официра,
Они бану тихо бесједили:
„Господаре, остарио бане,
Ево иде наше огледало,
А на име Даничићу Вуче!
Ево има дван’ест годин’ дана,
Откад с царем љути бој бијемо,
А никад нам Даничића нема,
Какав ли ће сад хабер дон’јети?”
А Даничић у одају дође,
Свих дванаест на ноге скочило,
Па спрам њиме раскрилише руке:
„Гдје си Вуче наше огледало,
Седамн’ест си д’јелио мејдана,
Тол’ко смако турских поглавица,
А ев’ има дван’ест годин’ дана,
Ти никада на наш собет нећеш.”
Вук им туд’је рече лакрдију:
„Уз дванаест пунаних година,
Што ви цару не дате џевапа?”
Бан бесједи Даничићу Вуку:
„А како ћу Даничићу сине?” —
„Пиши књигу мили господаре,
А на руке султан Сулејману,
Нек цар мени на мејдан изађе,
Ја нек за се џебелију нађе.
Ако моју он одс’јече главу,
Даћемо му Сигет на ћенару,
Ако њему ја одс’јечем главу,
Даће мени Стамбол на ћенару,
И нек пртља ћаби и Медини.”
Одмах таку књигу начинише,
Спремише је султан Сулејману.
Ну кад цару така књига дође,
Је л’ му драга, није ни колико,
Али пусти тридесет телала:
„Ко год ће ми бити џебелија,
С Даничићем мејдан под’јелити,
Ја ћу њега метнут на везирство,
Нек је везир до еџела свога.”
И вика му тридесет телала
Без промјене за пун мјесец дана,
Нигдје цару џебелије нема.
Кад се мјесец дана попунио,
Телал Ибро добро уранио
Док угледа дван’ест хиљад војске,
Он на јандал излазио војске;
Док угледа једног ихтијара,
Б’јела брада како јање б’јело,
А догата држи за дизгине,
А код њега б’јесна бајрактара,
Он тимари дебела дората.
Момку дуга тура од перчина,
Дорат црвен ко црвена свила.
Бајрактар се с њиме разговара:
„Мој дорате, гриво моја златна,
Док се сада хазур учинимо,
Обадва смо цару џебелије.”
А вели им телал Ибрахиме:
„Откле јеси врстан бајрактаре!”
Бајрактар му тихо проговара:
„Јеси’л чуо телал Ибрахиме,
Прошав Босну до Херцеговине,
Јеси л’ чуо ондје крај Неретве
Шехер Мостар на Херцеговини,
У Мостару Кајтаз бајрактара?
Ето видиш оног ихтијара,
Оно ми је мој роден даиџа,
А на име Фазли буљук-баша.
Цар купио војску у Стамболу,
Без промјене за дван’ест година,
Мој даиџа диже Херцеговце,
По тефтеру дванаест хиљада,
Без изуна султан Сулејмана
О свом хљебу и ашлуку свому.
Ево сада дван’еста година,
Све цар бије Сигет на ћенару,
А ми цару вазда караула,
Да нам цара Маџар не обађе.
Сад видимо, да ј’ истина права,
Да је дошло цару до мејдана,
Па бићемо џебелије царске.”
То изрече, па спреми дората,
А пред њиме Фазли буљук-баша,
И сађоше цареву чадору.
Цар Кајтазу дову учинио,
Оде Кајтаз до Сигета града,
А пред њиме Фазли буљук-баша.
Кад бијаху под Сигет на поље,
До капије полу сата нема,
А оћути јеку из облака,
Док падоше два црна гаврана,
А на сапе дебелу дорату,
А одатле на оба рамена
У Кајтаза б’јесна бајрактара,
По образу крилим ударише.
А вели им Кајтаз бајрактаре:
„Гавранови тице моје драге
Причекајте сјутра до сунашца,
Док Вук мени одсијече главу,
Мртвој глави очи извадите.”
Један шути, други одговара:
„Не бој ми се, побратиме драги,
Ово н’јесу тице гаранови,
Веће твоје посестриме виле,
Дошле смо ти хабер учинити,
Не мучи се до Сигета града,
Нека знадеш, изгубићеш главу.
Већ разјаши дебела дората,
Ено просјак код градске капије,
Па остави коња код просјака,
А просјачке обуци хаљине,
Сакри своје и срму и злато,
На главу ћеш шушњу устакнути.
Сакриј своје перјанице златне,
А објеси о рамену торбу,
А у руку дрвену маљицу,
Хајде сербез у Сигет капију,
Ишћи ага од врата до врата,
Све до куле Даничића Вука,
Док ти видиш капетан госпоју,
Љубу вјерну Вука Даничића,
Јер је шесн’ест д’јелио мејдана,
Седамн’ести с бегом Мејремићем
И бегову главу ујагмио,
И скин’о му седам хамајлија
Са зекана девет дилбагија,
Поврго их на свога вранина,
Писо их је хоџа Шуверлија,
У махали насред Сарајева.
Бег носио, не вјерово у њих
Вук их носи, ал добро вјерује;
Царске војске пет стотин’ хиљада
И сви Вука не би погубили,
Не скидав му седам хамајлија,
И с вранца рау девет дилбагија.
Па кад зађеш кули Даничића,
Закамкаћеш на мермер авлији:
„„Даруј мене прикладна госпојо
Порад здравља Даничића свога,
Да погуби Кајтаз бајрактара.” ”
Госпоја се с Вуком завадила,
Јере има сад седам година,
Откада се Вуче оженио,
Још јој лишца није пољубио,
Нит’ с драга је срца загрлио;
Јер дјевојка из Каниже града,
Па је мајка у кафаз метнула,
Нит је видла сунца нит мјесеца,
За пунијех шес’нест годиница.
Та дјевојка плаха лишца била,
Јер је није вјетар опржио.
Кад су били у мехку душеку,
Прву ју је ноћцу прекорио,
„„Кад си тако у образу б’јела,
Бели ти је лишце обљубљено.” ”
А госпоја по истини каза,
Да је млада у кафазу расла,
С тог је б’јела лица господскога,
А Вук врже на молитву руке,
Да је никад пољубити не ће,
Да је с њиме стотину година.
Па се врло с њиме завадила,
Јер ев’ има седам годин’ дана,
Да је никад није пољубио,
Већ се Вуче по механам вуче,
А он дилбер крчмарице љуби.
Кад затузга на себи хаљине,
Онда кули у недјељу сађе,
И пресвуче б’јеле бошчалуке.
Кад му видиш превијерну љубу,
Добро гледај шта ћеш и како ћеш.”
Одмах Бајро одјаха дората.
Даиџа му дебела ђогата,
Помоли се просјак из капије,
Бајрактару на поље изађе,
Бајрактар му додаде дората,
А даде му обје пушке мале,
И са бедре бријеткињу ћорду,
А просјачке пресвуче хаљине,
О рамену објесио торбу,
А у руку дрвену маљицу,
А на главу шушњу натурио.
А заклони златне перјанице,
Оде право у Сигет чаршију.
Док униђе на плацу банову,
Одмах Турчин проси „Алах ичун”,
Све до кула Даничића Вука;
На авлији закамка бајрактар,
А завика прикладну госпоју:
„Даруј мене, прикладна госпојо
Израд Вука и здравља његова,
Да погуби Кајтаз бајрактара,
Џебелију султан Сулејмана,
Порад нама сигетскога бана,
Да добије Стамбол на ћенару,
Дигнут цара Ћаби и Медини!”
А вели му Вукова госпоја:
„Хај просјаче просио до в’јека,
Ја ти не дам паре ни динара,
Израд здравља Даничића свога.
Што не велиш: Даруј ме госпођо
Израд здравља Кајтаз бајрактара,
Дала бих ти триста маџарија,
Да погуби душманина мога!”
„Јер госпојо, ако Бога знадеш,
Зашто кунеш онаква јунака?”
„Како не ћу, од Бога му тешко!
Ево има сад седам година,
Није ме се ни прстом додио,
А камо ли лишце обљубио.
Жива м’ мајка и сад сам дјевојка,
Душманин се по сокацим’ вуца,
Па он љуби дилбер крчмарице.”
А Кајтаз јој вели бајрактаре:
„Је л’ истина обадва ти св’јета?
Да ти Кајтаз бајрактара кажем.” —
„Истина је, преварит’ те не ћу.”
Бајро диже шушњу над очима,
А синуше златне перјанице,
Низ прса се брци објесише.
„Е госпојо, обадва ми св’јета,
Ево главом Кајтаз бајрактара!”
А госпоја на ноге скочила,
И од себе ђерђеф отурила,
А заврти иглу од биљура,
У њој конац мљетачкога злата,
Па истрка на мермер авлију,
Бајрактара рукам’ загрлила:
„Хајд’ идемо у моју одају,
Одмори се и напиј се пива!”
Обадвоје иде уз скалине,
Узадоше у шикли одају,
Под њега је шилту намјестила,
А шекерли ракију налила.
Таман Кајтаз чашу прихватио,
Клопот стаде плацом и сокаком.
Кад погледа Кајтаз са пенџера,
А ето ти Даничића Вука,
Носи бритку у рукама ћорду.
Онда Кајтаз поче бесједити:
„О госпојо, срце моје живо,
Лудо ти ћу главу изгубити!
»Не брини се Кајтаз бајрактаре,
Ја ћу к њему у авлију саћи,
Темена му три пут учинити,
А б’јелу му руку пољубити,
Па га пленут по плећим’ хајдучким,
Не ће ли се на ме насмијати,
Кад му рекнем да погуби тебе
Израд нама сигетскога бана,
Он ће тамо у своју одају,
Неће л’, Бог до, да заишће пића,
Већ се никад он напити не ће,
Ако му га ја точила будем.”
Па одатле на ноге устаде,
Па пред Вука у авлију сађе,
Три пут пред њим земљу пољубила,
Вука у скут и у руку љуби,
А плену га по плећим’ хајдучким:
„Гдје си Вуче огледало краљско,
Седамн’ест си смакао Турака,
Још погуби Кајтаз бајрактара
Израд нама од Сигета бана,
Па узмите Стамбол на ћенару
Нек цар пртља ћаби и Медини.”
На то јој се осм’јехнуо Вуче:
„Зар ти, Анђо, омрзнуо н’јесам,
Не милујућ уз седам година?” —
„Н’јеси Вуче, моје очи драге,
Већ си мио ко си досад био.”
Па окрену у своју одају.
Дочим сједе, заиска хаљина,
Госпоја му хаљине дон’јела.
За тим сада заиска јој пива,
А госпоја бачвам’ прилетјела,
Па изм’јеша вино и ракију,
Те донесе, па поткучи Вуку.
А Вук кондир прихвати у руку,
И све попи од капи до капи,
Па госпоји сад кондир додаје,
Полу попи Даничићу Вуче,
А полу га на клупу спустио,
Па он леже по мехку душеку,
А завика Канишку дјевојку:
„Покри дер ме кумашли јорганом,
Не ћу ноћас ићи у мејхану,
Ваља сјутра мејдан дијелити.”
Бирдем заспа, као јање мало,
А да видиш Канишке дјевојке,
Три пута га под кољено тикну, —
Никад за то и не хаје Вуче.
Она паде Кајтаз бајрактару:
„Хајд’ одрежи мому Вуку главу,
Па је носи султан Сулејману!”
А Кајтаз јој вели бајрактаре:
„Немој тако лијепа госпојо,
Веће Вуку ти загрни руку,
И скини му седам хамајлија,
С вранца добра девет дилбагија,
Да ја идем до дората свога.
Сјутра ћемо мејдан под’јелити,
А наша се сила ударити.”
А гаспоја на ноге скочила,
Па му скиде с Вука хамајлије,
С вранца добра девет дилбагија,
Па додаде Кајтаз бајрактару.
Оде бајро пољу у ширине,
До дората коња од мејдана,
Па просјаку предаде хаљине
И готових стотину дуката.
Туде бајро конак учинио,
А у јутро рано уранише,
Са ордијом под Сигет падоше,
А граду се врата отворише.
Помоли се Даничићу Вуче
На свом вранцу, коњу од мејдана,
И госпоја Анђа Канишкиња,
А за њоме дван’ест официра,
Међу њима од Сигета бане.
За њим сила врвише Маџара,
Да им броја баш никако нема.
Цар је свео под капију војску,
Међу војском поље оставили,
Што се море мејдан под’јелити,
Па метнуше пике и биљешке,
Доклен ће се на коњма гонити,
И оштријем гвождем ударати.
Побјеже му Кајтаз на дорату,
Потјера га на свом вранцу Вуче
Док му вранац добар полетио,
Одмах викну дван’ест официра:
„Нека знате хила ми је била
Јер мој вранац летјети не море.”
Па се врати од поља мејдана,
Да убјегне у градску капију.
Госпоја му не дадне унићи,
Већ завика Вука Даничића:
„Н’јесмо Вуче тако погодили,
Да се бјежи у градску капију!”
Не даде му унић’ у капију.
А нападе Кајтаз на дорату,
Пред њим Вуче свог вранца окрену.
Обојица сабље извадише,
Прије Кајтаз бајрактаре махну,
Па одс’јече Даничићу главу.
Бан завика дван’ест официра:
„Дјецо моја, не дајте нам града
И без крви и велика јада!”
А царева насрну ордија,
Маџари их справно дочекали,
Све на огањ и на ватру живу.
Пуста јада код Сигета града:
Ту је кавга пуне дв’је године,
Док стотине плаца протрсише,
Шест хиљада кула поробише,
А све виче мухур-сахибија;
„Предаји се од Сигета бане!”
Бан се не хтје предати никако,
Већ до мора дотјера доарта,
А с дората скочи у ђемију,
Па побјеже до Малтеза града.
Цар запов’јед своју оставио
У Сигету граду каменому,
Све изнова куле поновио,
Пет стотина уздиже топова
У Сигету на градске табије,
Окрену их на четири стране,
Нек се Сигет прихватит не море.
Сад Кајтаза врже за везира
Хазнадара Фазли буљук-башу.
Још Кајтаза даровао л’јепо,
Поклони му кулу Даничића,
И у кули прикладну госпоју,
Бајрактар се оженио њоме.
Што му вели прикладна госпоја:
„Бајрактаре све ти халал било,
Што ме љубиш кад год се пробудиш,
Што ти б’јеле бошчалуке дајем,
Што ме држиш за вијерну љубу.”
Што год б’јеше у Сигету ћара.
Цар не хтједе паре ни динара,
Све остави војсци силовитој.