Бој код Осијека (Невесиње)

Вино пило дван’ест поглавица
У Јаноку на бановој кули,
И пред њима од Јанока бане.
До њег сједи Кајсер генерале,
А до њега Текелија бане;
До њих сједи од Хајваза бане,
А до њега редом поглавице,
Док се рујна натрошили пива,
Па међу се собет заметнули
О јунаштву и о сиромаштву.
Онда рече Текелија бане,
И побра му од Хајваза бане:
„Што дурасмо, више не могосмо
Од Турчина Мустај бега Личког
И његових младих бајрактара;
Чете спрема низ латинске жупе,
Тежак зулум, да није карара.”
А изрече од Јанока бане:
„Јесте л’ они вакат упамтили,
Кад ратова од Беча ћесаре
Са султаном царом Ал Османом,
Па су тада шурут учинили
И тромеђу худут поставили,
Да им више ратовања нема
За дванаест пунијех година,
Отад има двадес’т и четири;
Тад нам царе Ос’јек прихитио,
У Ос’јек је Турке намјестио
И пред њима силног Осман бега.
Сил’ Осман бег Осјечане спрема,
Па нас роби низ латинску жупу,
А с’јеку нам млађахне сердаре,
Воде нама лијепе дјевојке,
Па он жени своје Осјечане.
И гони нам коње и волове;
Не да нама момка потхранити,
Да га краљу у солдате спремим
Док ми љеће премаљеће дође,
Ја ћу Бечу широкому сићи,
Златној ћу се круни замолити,
Златној круни, од Беча ћесару,
Да ми даде индат и ордију,
Бојне војске стотину хиљада
И бојених стотину топова
И пред њима три топа велика:
Чарку-фелећ и Каралимана
И Кудуза топа великога,
Што кумбару у градове баца,
Штоно ждере два кантара праха,
Два кантара праха и олова,
Штоно прима куле и градом
Па ћу бојну војску искупити,
Под Бечом ћу војску искупити,
Искупити војску прихитити,
Свешћу војску од Јанока града,
Ондје бити један мјесец дана
Шарене ћу књиге растурити
По нашијех седам бановина,
Бановинам’ индат учинити,
Од Јанока војску подигнути,
Војску водит а топове вући,
А уз војску кувет и захиру,
Уз топове хазну и џебхану,
На тромеђу војску истурити,
На тромеђу цара и ћесара.
Ондоле ћу војску подигнути
У широко поље под Ос’јека,
Јер је поље близу међе краљске,
Поље држи четири сахата.
Кад у поље саведем ордију,
У црну се земљу затрапити,
А оплести од шуме кошеве,
А навалит од боја топове,
Бићу Ос’јек цијел мјесец дана,
Топом бити, а кумбаром палит,
Док ја примим бијела Ос’јека.
Кад ја примим бијела Ос’јека,
У Ос’јеку намјестим судију,
Бијеле им обарат’ мунаре,
На шерефам’ звона намјестити,
У михрабим’ начинит олтаре.
Ондоле ћу војску подигнути,
Под Будим ћу војску доводити,
У Мухача под б’јела Будима.” —
А изрече Кајсер генерале:
„Сједи бане, на зло ударио!
Ја сам био код широког Беча,
Мене спреми од Беча ћесаре
У тебдилу у турском од’јелу,
На мени су дервишке хаљине,
Да уходим Ос’јек на ћенару.
Па ја сидох бијелу Ос’јеку
И уходих Ос’јек на ћенару.
Кад уходих Ос’јек на ћенару,
Знаш ли брате, од Јанока бане,
Плахо цар је Ос’јек начинио:
Три бедена око њег удрио,
Два су, бане, од камена тврда,
А трећи је пармаклуци пусти,
Око њега вода наведена,
На хендеку на чекме ћуприје.
На Ос’јеку четири капије,
На капију метнуо војнике,
На једној му баше јењичари,
Има баша дванаес’ хиљада;
Све им царе ајилуке плаћа,
Сил’ Осман бег тајине издава.
А на другој великој капији,
Ту му сједе Тоска Арнаути,
Има Тоске дванаес’ хиљада;
Све им царе ајилуке плаћа.
Бег Осман бег издава тајина.
На трећој су од Босне Бошњаци
И Бошњака дванаес’ хиљада,
И пред њима Авди паша гази
Са Гласинца изнад Сарајева;
Све им царе ајилуке плаћа,
Сил’ Осман бег издава тајине.
На четвртој млади Осјечани,
Осјечана дванаес’ хиљада
И пред њима Сил’ Осман бег гази,
Што му краја и ћенара нема.
И те бих ти јаде прегорио —
А знадеш ли будимског везира,
Учтуглија, да није к рара,
Он ће дрмнут сву Унђеревину,
Он ће на те војску потегнути
И краљу ће војску похарати.”
Ражљути се млад јаночки бане,
Па потеже четири мандата
Од Будима учтугли-везира:
„Чујеш ђидо, Кајсер генерале,
Ово јесу четири мандата
Од Будима учтугли везира,
Оно ми је прво-братучеде,
Он ће издат бијела Ос’јека.
Издаће ми бијела Будима,
Не ће дати Турцим’ ударати.
Турску земљу хоћу поужити,
А краљеву земљу поширити.
И тебе ћу краљу опањкати,
Тебе хоћу скинут с генералства,
У солдате тебе уписати,
Муштраћеш се за живота свога.” —
Препаде се Кајсер генерале,
Да он њега не опањка краљу,
Па говори Кајсер генерале:
„Побратиме, од Јанока бане,
Немој мене опањкати краљу,
Кад ти будеш у поље Подравље,
И ја ћу ти доћи у индата,
У Подравље под б’јела Ос’јека.”
А зарече Текелија бане:
„И ја ћу ти у Подравље доћи,
С бојне војске дванаес’ хиљада,”
А зарече од Хајваза бане:
„И ја ћу ти у Подравље доћи,
С бојне војске дванаес’ хиљада.”
А зарече од Сибиња бане:
„И ја ћу ти индат учинити,
С бојне војске дванаес’ хиљада.” —
Што је пјано Влаше бесједило,
То тријезно сјутра учинило. —
Ја кад љеће премаљеће дође,
Онда бане Бечу силазио.
Бирден дође, пред краља изиђе,
И под краљем пољуби столицу,
А и краља у бијелу руку.
Измаче се, стаде из диљега,
Стаде дворит бечкога ћесара.
Проговара од Беча ћесаре:
„Моја слуго, од Јанока бане,
Што се теби по Јаноку ради,
Је ли теби зулум од Турака,
Од Турчина Силе од Ос’јека?
А почиње од Јанока бане:
„Златна круно, од Беча ћесаре,
Што дурасмо, више не могосмо
Од зулума, и од зулумћара,
Од Турчина Сил’ Осман бег гази
И Турака силних Осјечана.
Молим ти се, наша круно златна,
Ти нам дерту погледај дермана,
Ја ли гдје год земље буџак празне.
Што дурасмо, више не могосмо,
Од Турака младих Осјечана
И Турчина бега Осман бега.
Не могосмо цуре подгојити,
Да ми нашег момка оженимо,
Већ на силу отимље дјевојку,
Па он жени младе Осјечане.
Дај ти мени изун и бесједу,
Бојне војске стотину хиљада
И бојнијех стотину топова
И на војску кувет и захиру,
На топове хазну и џебхану
И дај мени три топа велика:
Чарку-фелећ и Каралимана
И Кудуза топа великога,
Хаван-топа што кумбару баца,
Да изведем под Ос’јека војску,
Да ја примам Ос’јек на ћенару,
Да ухватим Силу Осман бега,
Теби ћу га пешкеш учинити.”
А изрече од Беча ћесаре:
„Шути, слуго, млад јаночки бане,
Није ласно Ос’јек присилити;
Ја сам спремо Кајсер генерала
У тебдилу, у турском од’јелу,
Уходио Ос’јек на ћенару;
Плахо царе Ос’јек начинио:
Око њег су три бијела града,
Два су, слуго, од камена тврда,
А трећи је пармаклуци пусти,
Око њег је хендек начинио,
Па је Драву воду навратио,
Начинио на чекме ћуприје;
На њему су четири капије:
На једној су баше јењичари,
А на другој силни Арнаути,
А на трећој од Босне Бошњаци,
На четвртој млади Осјечани,
Није ласно Ос’јек присилити.
Знаш Турчина, будимског везира,
Унгурос ће бутум покупити,
Турску силу хоће уздигнути
И на те ће слуго, ударити,
Моју војску хоће похарати,
Баљемезе моје присилити.”
А изрече млад јаночки бане,
Па му даде четири мандата:
„Златна круно, од Беча ћесаре,
Дедер види четири мандата,
Мандати су од б’јела Будима.”
Кад то видје од Беча ћесаре,
Гдје је мандат учтугли-везира,
Гдје је везир први-братучеде,
Братучеде јаночкога бана,
Осмјехну се у столици краљу:
„Хеј аферим, моја права слуго,
Моја слуго, од Јанока бане,
Кад ти имаш таког пријатеља,
Од Будима учтугли-везира,
Краљ ће теби војску искупити,
Па ти дати војску и топове,
А на војску кувет и захиру,
На топове хазну и џебхану;
Послаћу те ка’ и сина свога
Краљ ће теби дову учинити.”
Па на Бечу пукоше топови,
Отпукоше низ ћесаревину.
Све краљеви пуцају топови,
Од днев’ до днев’ за недјељу дана,
А све купи силовиту војску.
Док је ћесар војску саставио,
Крај лимана војска осидрала, —
Види, види бана јаночкога!
Кад он стаде регулати војску,
Бојне војске стотину хиљада,
Па он стаде муштрати солдате,
А напери стотину топова.
Па запали стотину топова,
Кад рикнуше краљеви топови,
Боже мио, све се земља тресе
Испод б’јела Беча пространога,
А све гледа од Беча ћесаре
Своју слугу, бана јаночкога,
Своје војске стотину хиљада.
Па помисли са срдашца свога;
„Јунак ми је од Јанока бане,
Он је мени за моје ордије,
Он ће мени војском окренути
И цареву земљу поужити,
Краљеву ће земљу поширити.”
Па му даде изун и бесједу
И краљу му дову учинио.
Кад од Беча кренула ордија,
А на Бечу шенлук учинише,
Сва господа сејир учинила
И краљеву војску испратише.
Оде бане и одведе војску.
Куд год иде, до Јанока сиђе,
По Јаноку шенлук учинио.
Тука био за недјељу дана,
Док краљева војска починула.
Од Јанока војску подигнуо.
Војску води, а топове вуче,
На тромеђу војска издушила
И ту мрклу ноћцу преноћила
И у јутру рано уранила,
Па је бане тертиб учинио.
Кад у војсци тертиб учинио:
„Када нама кара акшам дође,
Онда ћемо у Подравље сићи,
У Подравље, под б’јела Ос’јека.”
Па кад њему кара акшам дође,
Са тромеђе војску подигнуо,
У Подравље поље силазио
Крајем Драве, крајем воде хладне,
Преко воде тумбас пребацио.
Кад намјести седам тумбасова,
Мркле ноћи у седам сахата,
На Подравље војску истурио,
У црну се земљу затрапио,
А оплете од боја кошеве,
А навали од боја топове,
А ужеже воштане свијеће,
Па запали стотину топова
На Ос’јека, града бијелога.
Кад скочише млади Осјечани:
„Шта смо јадни Богу згријешили,
Да нас бију из облака муње!”
А завика Сил’ Осман бег гази:
„Не бију нас из облака муње,
Већ нас бије млад јаночки бане,
Из краљевих баљемез топова,
Са Подравља, поља Осјечкога.”
Сил’ Осман бег на бињу се сиђе,
Па погледа са градске капије,
Кад по пољу сјаје се свијеће,
Сил’ Осман бег окрену топове,
Удуну му воштане свијеће.
А неко га са Подравља викну:
„Немој харчит’ праха из топова,
Сјутра ћу ти Ос’јек прихитити.”
Кад му жарко огријало сунце,
Загрмљеше с Подравља топови
По стотину један за другијем,
А беже се са Ос’јека брани.
Бије Ос’јек за петнаес’ дана,
Топом бије, а кумбаром пали,
Вас се Ос’јек из темеља креће.
Стоји цика по граду сибјана;
Боже мио, чудна необичја!
Сибјан цичи, а фукара пишти,
А чуди се Сил’ Осман бег гази,
Што од Бога нејмаде дермана,
Од Турака нема нам индата,
Од Турчина будимског везира.
Кад шесн’есто јутро освануло,
Онда телал по Ос’јеку викну:
„Јутрос, браћо, моји Осјечани,
Један ћемо јуриш учинити
На дидију јаночкога бана,
Да са њиме крвцу пролијемо.”
Ђулбе им се дова изучила,
Једна им се врата отворила,
Па удрише млади Ос’јечани.
Кад удрио Сил’ Осман бег гази,
С њиме војске дванаес’ хиљада,
Краљева га ватра дочекала,
Усу лунта к’о божија крупа,
А рикнуше краљеви топови.
Друга им се отворила врата,
Ударише од Босне Бошњаци
И пред њима Али паша гази;
Бир удрише, кавгу затурише.
А трећа се отвори капија,
Ударише баше јењичари.
Алах рабун, шта се сада ради,
Под Ос’јеком у пољу Подрављу!
Грми, с’јева, а крвца се љева,
Готов’ Турци Влахе задобити.
Стаде јека крајем воде Драве,
Кад ето ти Кајсер генерала,
С њиме војске дванаес’ хиљада;
Бирдем дође, бирдем ударио,
Чилни Власи, а уморни Турци.
Стаде јека крајем воде Драве,
Крајем Драве из лијеве стране,
А испаде Текелија бане,
С њиме војске дванаес’ хиљада
Стаде јека крајем воде Драве,
Кад удари од Хајваза бане,
Бојне војске дванаес’ хиљада.
Док он дође, бирдем ударио,
Чилни Власи, а уморни Турци.
Стаде јека крајем воде Драве,
Док удари Сибинлија бане,
С њиме војске дванаес’ хиљада,
Бирдем дође, бирдем ударио,
А за њиме калошварски бане,
Чилни Власи, а уморни Турци.
Побјегоше Осјечани млади,
У Ос’јек су Турци побјегнули,
До града их Власи догонили;
Дочекаше са града топови,
Па су мало Влахе повратили,
На стари се пазар повратили.
Онда рече млад јаночки бане:
„Тврда града, три га била јада!
Да удари све седам краљева,
За земана три године дана,
Не би ласно Ос’јек прихватили.”
Онда рече Кајсер генерале :
„А мој брате, млад јаночки бане,
Гради, брате, књигу шаровиту,
Да почине факир и фукара
Од днев’ до днев’ за петнаес’ дана,
Да ми мртве у земљу метнемо.”
А кад бегу ситна књига дође,
Сил’ Осман бег топе узаптио
На Ос’јеку граду бијеломе,
Од днев’ до днев’ за петнаес’ дана.
Вид’ дидије, бана јаночкога,
Сичан јола кроз земљицу гради
До под б’јела царева Ос’јека;
Кад закопа петнаест лагума.
Кад петн’есто јутро освануло,
А лагуми под градом јекнуше,
По бедену хашар учинише.
Што бијаше на бедену војске,
Оздо лете кано голубови,
А озгара кано гавранови
А удари млад јаночки бане
И са њиме Хајваз генерале,
И са њима Текелија бане;
Дочекаше млади Осјечани,
Дочекаше с косам’ маџарушам’,
А све лешом беден завалише
И од града Влахе повратише,
На стари их пазар повратише.
Онда рече млад јаночки бане:
„Тврда града, три га била јада!
Да га бије све седам краљева,
За земана седам годин’ дана,
Не би ласно Ос’јек прихитили:”
Вели њему Хајваз генерале:
„Није ласно Ос’јек прихитити!”
А док телал по Ос’јеку викну
На четири цареве капије:
„Ни је л’ мајка родила јунака,
Ја л’ сестрица брата одгојила
На бијелу дјевојачком крилу,
Да пронесе махзар до Будима?”
Телал вика три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло,
Телал виче на капији трећој,
На капији, гдено су Бошњаци:
„Није л’ мајка родила јунака,
А сестрица брата одгојила,
Да пронесе махзар до Будима?”
Једно момче рано уранило,
На се турски абдест узимаше,
Кад он чуо бегова телала,
Он завика грлом бијелијем:
„Ја ћу, брате, махзар пронијети,
И јутрос се курбан учинити
Ради нама цара ал Османа,
И рад нашег дина и имана
И рад ,оног јаднога сибјана.”
А кад телал Осман бегу дође:
„Дај муштулук, Сил’ Осман бег гази,
Теби се је јунак налазио
Који ће ти махзар пронијети.”
Бег дарива младахна телала.
Кад ето ти једног бајрактара,
Води момак дебелог дората,
По плећим’ га бињиш притиснуо,
На бедрима свијетла гадара,
За силахом двије ледењаче,
Стрк на ногам’ широк у плећима,
Замашита из рамена врата.
Јако мрке засукао брке.
Кад он бегу Осман бегу дође,
И он бегу турски селам викну,
А беже му селам прихитио.
Око бега хоџе и хаџије
И малена дјеца мејтефари.
Тад им момак од дората викну:
„Сил’ Осман бег од б’јела Ос’јека,
Је л’ истина, што ти телал виче,
Да се носи махзар до Будима?” —
„Јест, мој сине, момак јабанџија.”
А момак му јабанџија виче:
„Осман беже, гази од Ос’јека,
Ја се јесам курбан учинио,
Ја ћу, беже, махзар пронијети
И курб н се теби учинити
И снијет’ га до нашег Будима,
Даћу њега будимском везиру,
Од Будима подигнути војску
И нама ћу индат учинити,
И удрићу јаночкому баху.”
А пита га Сил’ Осман бег гази:
„Лало моја, момак серхатлијо,
Окле јеси, од кога си града,
Како ли се по имену вичеш,
Кога ли си соја и племена?”
А момак му серхатлија каже:
„Одонуд сам, Сил’ Осман бег гази,
Јеси л’ чуо земљу Босну равну,
Земљу Босну и Херцеговину
И широко поље невесињско,
С Невесиња бега Љубовића
По имену бег Ахмед бег гази;
Бабо ми је бег Али бег стари.
И нек’ ми је бабо остарио,
Ја се хоћу курбан учинити.”
А вели му Сил’ Осман бег гази:
„Хеј, нека те, беже Љубовићу,
Љубовићу, хаирли ти било!
Ако теби вакти сахат дође,
Те погинеш на пољу Подрављу,
Те остане Сил’ Осман бег гази,
Ја ћу тебе, сине, укопати,
Више тебе турбе начинити,
У турбе ћу метнут хизмеџије.”
Тада момак притиште дората,
Хоџе су му дову изучиле
И малена дјеца из мејтефа,
Аминкују лијепе дјевојке:
„Амин Боже, и срећа од Бога,
Да нам беже Љубовићу прође,
Да пронесе махзар до Будима,
Да нам индат од Будима дође.”
Пред газијом отворише врата,
Бег Ахмедбег истјера дората,
А влашка га ватра дочекала,
А за њим се затворише врата,
Па у влашки логор замакнуо.
Кад га логор влашки дочекао,
Грми, с’јева, а крвца се љева.
Куд год беже нагони дората,
По троја би кола пролазила,
Јера беже крвав сокак гради.
А све Турци рахмет називаху,
У сахату по десет рахмета.
Све га силан гледа Осман беже,
Са Ос’јека са бијела града,
Хоће л’ беже Љубовићу проћи
И пронијет махзар до Будима.
Кад испаде силан Љубовићу
Под зелена луга Махнатога,
Нема на њем’ руха ни хаљина,
Ни на коњу гриве ни перчина,
Већ све влашка ватра однијела.
Оде беже, силан Љубовићу;
А кад беже у Мухача сиђе,
Тамам удри уз поље Мухача,
На Мухача на воду Ситницу,
На ситницу на чекме ћуприју.
Од Будима отвори с’ капија,
На капију коњик испануо
Вас у црну, а на коњу врану,
А све гони вранца од мејдана,
А све пјева танко гласовито:
„А да Бог да, да Ос’јеку сиђем,
Носећ махзар јуначкоме бану,
Да бан прими Ос’јек на ћенару.
Да ми Бог да и срећа од Бога,
Да ухватим бега Љубовића,
Ахмед бега силна Љубовића,
Да га дарим бану јаночкоме!”
Гледа њега бег Ахмед бег мали
Са дората коња од мејдана,
Позна беже силна каурина,
Саву рају с Невесиња равна,
Иста слуга бега Љубовића;
Па завика беже Љубовићу:
„Стани, Сава, родила те свиња,
Јам сам млио, да си погинуо
На Подрављу, пољу под Ос’јеком;
Међер н’јеси, свињо, погинуо,
Међер си се Сава, одметнуо,
Оставио бега Љубовића,
Прихитио бана јаночкога,
Сада јеси књигоноша банов.”
Па му сину паклена канџија,
А побјеже Сава на вранчићу
До Будима, до градскијех врата,
А за њиме беже на дорату,
Па он бије и Саву и вранца,
Натјера га граду на капију.
Стоји цика Саве раје младог.
На капији два царска имама
Оба брата, оба Чекрклића,
Све се чуде момку и дорату,
Јашто бије силног књигоношу.
Натјера га кроз б’јела Будима,
Све се Сава крви са вранчића:
„Аман, паша, царска учтуглијо,
Посјече ме беже Љубовићу?”
Момци тамам пали под беглуке,
Под беглуке учтугли-везира.
Сину ћорда бега Љубовића,
А са Саве полетјела глава,
Под беглуцим’ будимског везира.
Тука беже одсједе дората,
Брез тестира паде пред везира,
Па везиру турски селам викну,
А везир му селам прихитио,
Љубовић му махзар покучио.
Нут везира, муртатина царског,
Махзар себи тури под серџаду.
А кад беже видје Љубовићу,
Са бедре му полетјела ћорда:
„Учи махзар, муртатине царски!”
Ја кад видје везир од Будима,
Гдје ће с њега полетјети глава,
Сједе учит крвава махзара.
Кад он видје, шта му махзар пише,
Проговара будимски везире:
„Љубовићу, весела ти мајка!
Зар су нама Власи ударили;
И Ос’јек нам готов’ прихватили?” —
„Зар не чујеш муртатине царски,
Гдје су нама Власи ударили;
Ево има цијел мјесец дана,
Откад црну прољевамо крвцу
Под Ос’јеком у пољу Подрављу.
Већ на ноге, будимски везире,
Ти сакупи силовиту војску,
Да идемо Турцим’ у индата!”
Тада везир, па на ноге сину;
Кад падоше под царске беглуке,
Беже добра притиште дората,
А пред собом потјера везира,
Све га гони низ б’јела Будима,
А чуде се аге од Будима.
Кад падоше граду на капију,
Онда везир на топчије викну,
Махом пуче стотину топова
На Будиму, на цареву граду.
Тад зачуло седам пашалука,
Јера знаде седам пашалука,
Да су Власи давно ударили
На газију Силу од Ос’јека.
Ну да видиш будимског везира,
Везир пушта четири телала;
Кад викнуше четири телала,
Да се иде на серхат на војску.
Кад изишла три бијела дана,
Везир сједи с бегом Љубовићем,
На капији од б’јела Будима,
Док с’ барјаци бојни зањихаше,
А сједоше Турци испадати
Из Мухача поља широкога,
Купили се два бијела дана.
Кад рекоше, да се искупише
И на тефтер војску ударише
И цареви топи испуцаше,
Тада везир с Љубовићем пође;
Од Будима покренуше војску
И идоше два бијела дана,
А и треће ноћи прихитише,
Кад и треће ноћи прихитише.
А све везир Љубовића пита:
„Хоћемо ли лало, починути,
Наша се је уморила војска?
А беже му Љубовићу каже:
„Царска лало, будимски везире,
Ноћас ће нам војска починути
Крајем Драве, под пољем Подрављем.”
Крајем воде ноћцу заноћили,
Гдјено јесу чести мезарлуци;
За башлуке коње повезаше.
Све једнако грми на Ос’јеку,
А све слуша беже Љубовићу.
Кад је тамо по јацији било,
Ето бега паши под чадора,
Шкрину зубом, а ћорда му сину,
Бег посјече будимског везира,
Па га покри кумашли јорганом.
Ето бега низ ордију сиђе,
Све он виче грлом бијелијем
Низ ордије четр’ест хиљада:
„’ваки нам је емер од везира;
Кад нам зора од истока цикне,
На се турски абдест ударите,
Под абдестом зору причекајте,
Па клањајте турскога сабаха,
Удрићемо силном Јаноклићу.”
Кад им зора од истока цикну,
Сви клањаше ранога сабаха,
А све беже Љубовићу виче :
„Изгрл’те се, па се халалите!”
Изгрлише, па се халалише,
Халакнуше, Бога споменуше,
А по једну пушку истурише,
А за оштро гвожде прихитише,
На јаночког бана ударише,
А логори влашки дочекаше.
Кад загрмље са четири стране,
Сил’ Осман бег од Ос’јека рикну:
„Ха на ноге, браћо Ос’јечани,
Удрио је беже Љубовићу,
А са њиме сва Унђеровина.
Овнови се за курбана храхе,
А јунаци за оваких дана,
Џенету се отворила врата
Изишле су џенетске хурије,
Изнијеле крзли пештемаље,
А да крвцу купе од шехита.” —
Па четири отвори капије,
Па из града Власим’ ударише,
Ударише, кавгу заметнуше.
Грми, с’јева, а крвца се љева
Од днев’ до днев’ за два б’јела дана.
Пушка пуца, а топови ричу,
Мили Боже, немила састанка!
Пала тама од неба до тала,
Ни брат брата познат не могаше,
Рањен јечи, а здрави га гњечи,
Паде крвца коњу до кичица.
Сил’ Осман бег одсио голуба,
Па је дулбе дову изучио:
„Дај ми Боже вихар вечерашњи,
Да ми вјетар са планина пухне,
Да растави по Подрављу таму,
Па да види Сил’ Осман бег гази,
Ко ли гине, ко ли задобива.”
У Бога му дова магбул била,
Па му диже са Подравља таму.
Онда рече силан Осман беже:
„Алах рабум, на свему ти хвала!”
Колико је поље од Ос’јека
А све пусти леши притиснули.
А све беже од Ос’јека пита,
А све гледа бега Љубовића.
Кад он нађе Кајсер генерала,
Генералу тихо бесједаше:
„Ко ти свеза наопако руке?”
А Кајсер му генерале каже:
„Враг нанесе једног на дорату
На топове бана јаночкога,
На топовим’ исјече топчије
И посјече бана јаночкога,
Па посјече бана Колошвара,
Мени б’јеле завезао руке.
Па натјера својега дората,
На дидију Хајваз генерала.
Дочека га Хајваз генерале,
Па посјече момка са дората.”
Онда беже посједе голуба,
Кад он свога Љубовића нађе,
Посјечена крајем воде Драве,
Мртву русу прихитио главу:
„Мртва главо бега Љубовића,
Доста ти си цару наваљала
И влашкијех глава погубила!”
Однесе га граду пред капију,
Па укопа бега Љубовића.
Више њега турбе начинио,
У турбету метн’о хизмеџије —
И остале покопа шехите. —