Бојеви Црногораца с Турцима

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Бојеви Црногораца с Турцима

0001 Српска мајка веле туговаше,
0002 Зламените борбе спомињаше
0003 И од срца свога уздисаше,
0004 Пак овако мајка говораше,
0005 Тер жалосно срце разбираше:
0006 „Боже мили, чуда великога,
0007 Тужну ли сам уру дочекала
0008 Да ја гледам миле сине моје,
0009 Црногорце, сиве соколове,
0010 Ђе се бију, црну крвцу лију,
0011 А мене су савезане руке
0012 Гледајући те невјерне Турке,
0013 Да не браним све моје синове!”
0014 Опет мајка себе говораше:
0015 „Част и дика и слава велика
0016 Мене мајци српски витезова,
0017 Иако сам сузе оборила,
0018 Ал’ сам мајка најславни’ јунака,
0019 Српски бана и српски кнезова,
0020 Војевода и вељих барона,
0021 Све властеле и српске господе,
0022 Свих рабрени сиви соколова!
0023 Ја сам била, али што сам саде?
0024 Лазар паде, а Српство пропаде,
0025 Не остаде ништа до камена,
0026 Јер шњим паде сва српска господа,
0027 Ко гођ дође на бојно Косово —
0028 Сви речени наши витезови,
0029 Ко гођ бјеше срца јуначкога,
0030 Свак погибе са царом Лазаром,
0031 Са Лазаром на поље Косово.
0032 Ради царства и рад отачаства,
0033 Ради дике и славе велике
0034 И великог српскога имена.
0035 Само луда ђеца остадоше,
0036 Њима Турци зулум учинише,
0037 Разорише цркве и олтаре,
0038 Оградише крмничке мунаре,
0039 Јадне српске потискоше мајке,
0040 Некршћеном ногом погазише,
0041 Ах, на Србе муке ударише,
0042 Тешке муке од душманске руке.
0043 Кад виђеше пилад соколова
0044 Како турци сваке јаде раде,
0045 Забоље их брука и грдило,
0046 А забоље царство и госпоство,
0047 Пак почеше клете бити Турке,
0048 Сташе бити паше и везире,
0049 Потукоше оџе и кадије,
0050 Кулуглије и турске делије
0051 И невјерне велике дахије,
0052 Осветише моје соколове.
0053 Па се млоги Срби разбјежаше
0054 И у туђа стада пострадаше,
0055 А некизи Срби побјегоше
0056 У врлитне горе црногорске,
0057 Те противо цара војеваше
0058 И слободу своју одржаше,
0059 Црном Гором то мјесто назваше,
0060 Зашто млоге буле оцрнише
0061 И султане за срце увјеше!”
0062 Опет српска говораше мајка:
0063 „Жалост моја, млоги остадоше
0064 По свој Босни и Херцеговини
0065 И млогизи вјером преврнуше,
0066 Против своје браће војеваше,
0067 Те срамотно, црн им образ био!
0068 У Србију ђеца остадоше
0069 И хришћанству вјеру одржаше.”
0070 Јошт овако збори српска мајка:
0071 „Бранковићу, шту учини, Вуко,
0072 Што учини, црн ти образ био,
0073 Од великог рода Бранковића?
0074 Ти остави клетву превелику
0075 Са којом се и сад Срби куну
0076 И клеће се док једнога траје
0077 Твојом бруком и твојом издајом,
0078 Јер издаде српског цар-Лазара!
0079 Обилићу, српска војеводо,
0080 Ти си твоје име узвисио
0081 Поред јарког на истоку сунца,
0082 Благо тебе и роду твојему!
0083 Ал’ је жалост свакојем Србину,
0084 Који Турке докопат’ не могу
0085 Да освети ране превелике,
0086 Које су ни дали од Косова,
0087 Јербо наше освојише царство,
0088 Сву Србију и Ерцеговину,
0089 Равну Босну и Маседонију,
0090 Булгарију и сву земљу Грчку,
0091 Земљу Грчку, царство православно,
0092 Царевину Костадина цара!”
0093 Јошт овако збори српска мајка:
0094 „О Русијо, Бог ти у помоћ био,
0095 Да би грчко царство избавио
0096 И Совију цркву окадио,
0097 Од немиле крви очистио,
0098 Да светиња гадом не задаје,
0099 Да пропоју дванаест олтара
0100 У Софију, насред Цариграда,
0101 Да се грешни нама не ругају,
0102 Који зборе овако говоре —
0103 Кад Цариград Грци изгубише,
0104 Да грешници Бога видијеше
0105 Ђе побјеже сасред Цариграда
0106 И остави Костатина цара.
0107 Биј се, бруко, с ким си зпаочела,
0108 Ђе ће грешник и Бога видјети,
0109 Видијети на овоме св’јету,
0110 Ниј’ о томе треба ни зборити,
0111 Но ћу о другом саде зборит’ мајка.
0112 Русијо, Бог те обратио
0113 Да би Српству очи обратила,
0114 Из душмански рука избавила,
0115 Јербо мене од млозине криво,
0116 Одавно ми ваде срце живо,
0117 Од Косова до данашњег дана!
0118 Ах, ја, мајка српскије јунака,
0119 Сузе роним, а небу се молим
0120 Да би моју ђецу избавило!
0121 Јошт да, мајка, сузе не укидам
0122 Црногорцем оним горама,
0123 Ја се не би никад веселила,
0124 Веселила ни весела била.
0125 Али тако, милом Богу фала,
0126 Слободом се оном разговарам
0127 Од Лазара до данашњег дана.
0128 Кад промислим све њихове муке,
0129 Што преносе они од Косова,
0130 Распале се уз мене пламови!”
0131 И јошт мајка српска проговара:
0132 „О Русијо, змају огњевити,
0133 Зашто лафа на сокола пушти,
0134 Турског цара на Николу књаза?
0135 У лафа је и крепост и снага
0136 И друга му страна припомага,
0137 А соколу нико не помага
0138 До његова крила и окриља!
0139 Ал’ промисли, змају огњевити,
0140 Када би се соко уморио,
0141 Он би мрског лафа надлетио,
0142 Па би отолен тица полетио
0143 У врлитне горе и слободе,
0144 У које су гњезда соколова,
0145 Ђе се орли и соколи легу,
0146 А под њима змије и акрепи,
0147 Те Турцима ваде очи живе;
0148 А када би соко починуо
0149 На Ловћену, код бијеле цркве,
0150 Те је Петар други саградио,
0151 Бог његову душу посветио —
0152 Сад сокола оћу оставити,
0153 Па се оћу опет повратити!”
0154 Па јошт српска мајка спомињаше:
0155 „О Ловћену, слободна планино,
0156 Слободна си вазда од старине,
0157 Поносиш се славом и слободом,
0158 Високо си главу надвисила
0159 Над онијем мутнијем језером,
0160 Из којега змај огњени лети,
0161 Те просипље огањ над слободом,
0162 Над слободном славном Гором Црном,
0163 Којему се све Србље весели,
0164 Јере ће ји змају избавити,
0165 Избавити од немиле владе,
0166 Од реченог змаја огњенога.
0167 Од њега се Стамбол с морем тресе,
0168 Ка и што се скоро тресијаше
0169 Силна војска дужда млетачкога,
0170 Коју бјеше дужде отправио,
0171 С договором турскога султана,
0172 Да поара ловну Гору Црну,
0173 Да уломи орла у слободи,
0174 Да поломи српској земљи крила,
0175 Да јо’ утре славу вјековиту.
0176 Дужде бјеше војску поставио
0177 Открај Бара до града Клобука,
0178 А цар турски отправио бјеше
0179 Своји двадест иљада Турака,
0180 А пред њима три силна везира,
0181 Босанскога и румелинскога
0182 И Мемеда, скадарског везира,
0183 Околише ловну Гору Црну.
0184 А ја, мајка српскије јунака,
0185 Кад видијех Турке и Млечиће,
0186 Препадох се, чудит’ ми се није,
0187 Да ћу моју славу изгубити
0188 И слободно гн’јездо разурити.
0189 Ко ће као Бог, да је њему фала —
0190 Једно јутро, у зору бијелу,
0191 Моји момци, моји соколови,
0192 Приђе зоре и бијела дана
0193 Ударише на турско шаторје,
0194 Пак једанак пушке оборише
0195 И плмане ноже повадише
0196 Кад се јадни Турци не надаше,
0197 Покосише бијеле шаторе,
0198 А камоли султанове Турке.
0199 Бјеже тужни и жалосни Турци,
0200 Пзнадоше што ће рећи вуци,
0201 Остадоше чадорови пусти,
0202 Оставише бумбе и топове,
0203 Полак, војске, свијетло оружје
0204 И заиру Отмановић-цара.
0205 А што ћу ти заметати сада,
0206 Но кад свану и сунце ограну,
0207 Тешко ти га Отмановић-цару
0208 Кад му паде толико Турака
0209 Од мојије српскије јунака!
0210 Ја сам, мајка, небу се молила
0211 Да би моју славу сачувало,
0212 Небо се на ме смиловало,
0213 Које посла муње и громове
0214 У околу скадарског везира
0215 И спали му војску страховито.
0216 Што утече грому небескому,
0217 Не утече црногорској војски —
0218 Благо томе коме Бог помага,
0219 Не боји се краља ниједнога!
0220 Јошт се на м е небо смиловало,
0221 Те нагледа српског рода мајку,
0222 Те покара грешника једнога,
0223 Невјернога дужда млетачкога,
0224 И на њега пошиље громове —
0225 Пуче сила Бога великога
0226 Из онога црнога облака,
0227 Гром је страшан, није оно шала,
0228 Страховито војску му распара,
0229 Тешко томе кога Бог покара!
0230 И слуша’ ме, драги побратиме,
0231 Ко ми не би ово вјеровао,
0232 Нек’ потражи историје праве,
0233 Ту ће наћи моје кажевање.
0234 Сад се оћу, мајка, повратити,
0235 соколу оћу говорити
0236 Којега сам приђе оставила
0237 На речену високу планину,
0238 Више равна Поља његушкога.
0239 Његуши су мјесто племенито,
0240 Јер од вазда јесу гласовито,
0241 Јер се у њем’ порађа господа,
0242 Порађу се велики књажеви,
0243 Горнадури и друга господа,
0244 Петровићи, сиви соколови,
0245 Који српском земљом управљаше,
0246 Српском земљом Црном Гором ловном.
0247 Па би отлен тица покликнуо
0248 Са Ловћена, високе планине,
0249 Док би соко јато окупио
0250 Од Србије и Ерцеговине,
0251 Равне Босне и Маћедоније.
0252 Ал’ зафајду, драги побратиме,
0253 Који носиш од јунака име,
0254 Српска земља има издајника,
0255 Који нојзи од преврату раде,
0256 Ти не дају Србе окупити
0257 И Турчину клетом ударити!
0258 Е, кад би се браћа окупила,
0259 Мрскоме би лафу ударила,
0260 Једни би му очи извадили,
0261 А други му срце распарали,
0262 Трећи би му главу окинули,
0263 Четврти га у огањ спалили,
0264 Да од врага не утече трага,
0265 Да Србину јаде не задаје,
0266 Јер би Српство једва и чекало.
0267 Сва Србија подиже оружје,
0268 Али не сме помоћ’ Гори Црној;
0269 Ерцеговци мало помогоше,
0270 Што могаху, оно не смијаху
0271 Од нахије велики душмана.
0272 Него клети Турци навалише,
0273 А пред њима мрска потурица,
0274 Потурица паша Омер-паша
0275 Са јунаком пашом Дервиш-пашом,
0276 А другије паша и бимбаша,
0277 Ко би њима име избројио!
0278 Но послуша’, драги побратиме,
0279 Црногорци Турке дочекаше
0280 По граници крајем Горе Црне,
0281 А што ћу ти за то кажевати,
0282 Убише се бојем жестокијем,
0283 Што ће св’јету за причу остати
0284 И док буде Срба спомињати —
0285 Није шала, за девет мјесеца,
0286 Бојак бити и крв проливати!
0287 Кад ја, мајка српска, то видила
0288 Како крвца црна лијеваше
0289 Од мојије сиви соколова,
0290 Препадо се е сам погинула,
0291 Е се српска свећа утулила,
0292 Ал’ се она није утулила,
0293 Него се је боље упалила
0294 Кад је храброст турска посрнула,
0295 Која на њи бјеше ударила!”
0296 Па се српска мајка разговара,
0297 Те овако она проговара:
0298 „Откад турски султани владаше
0299 У бијелу граду Цариграду,
0300 Они вазда војску управљаше
0301 И на моју земљу удараше,
0302 Ал’ им није војска изгинула
0303 Ка што му је саде изгинула
0304 На Николу Петровића књаза.
0305 Није шала, драги побратиме,
0306 Што погибе цареви Турака
0307 Седандесет и више иљада
0308 Бираније на гласу јунака,
0309 Које царе по свом царству бира!
0310 Црногорци млоги погибоше,
0311 Седам иљад’ бирани јунака,
0312 Што и клети тад побише Турци,
0313 А рањени толико ји бјеше.
0314 Ма ако су они погинули,
0315 Ал’ су вјечну славу задобили,
0316 С којом ћу се, мајка, веселити
0317 И весело данке проводити
0318 И док буде рода спомињати.
0319 Сад досп’јева ова пјесма славна,
0320 Којуно сам испјевала мајка.”
0321 Св’јем делијам’ пјесма на поштење,
0322 А нам Бог да здравље и весеље!



Извор[уреди]

САНУ IV - Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.