Ели-бег проси Бојану,
Бојана нече, па нече,
девет је горе пребегла,
у десету се скутала.
Ал' ето иде Ели-бег: 5
„Стојане, брате, Иване,
да ми најдете Бојану!
Врло чу ви муке зададем
и тешке глобе оцечем:
до двеста бела талира, 10
и триста жута дуката,
и сто товаге по ноге!"
Тегај се диже млад Стојан,
по гору 'оди па виче:
„Излезни, сестро Бојано, 15
Ели-бег си је отиш'л!"
Превари се Бојана
та си код брата излезе.
Кад приблизише до двори,
Ели-бег седи у двори. 20
Тегај запишта Бојана:
„О, леле мене до Бога,
како ме братац превари
турцка робиња да будем!"
Али Ели-бег говори: 25
„Бојано, мори, Бојано,
нечеш робиња да будеш,
тик чеш кадуна да будеш,
на висок чардак да седиш,
зелену свилу да предеш 30
на т'нко булцко вретенце,
жути дукати да нижеш,
под бело грло да носиш!"
Браћа дадоше Бојану,
па ју поведе Ели-бег. 35
Кад беоше ироз гору,
ал' дуну ветар из гору
и стури Бојане бел превез -
сину Бојане личенце
како то јарко сунченце. 40
Ели-бег не мож’ да трпи,
тике Бојану пољуби.
Бојана узе ножићи,
па се Бојана убоде:
„Љубите мене, ножићи, 45
да ме не љуби Ели-бег!”
Турски зулум и насиљe сваке врсте присутни су у многим песмама из Тимока, али и стоичко држање наших људи и жена, њихово људско достојанство, отпор и немирење. Пева се као песма бр. 7.
