Бони Дојчил

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

 0001 Подиже се црни Харапине,
 0002 Паде Харап удно Биограда,
 0003 На Биоград порез ударио:
 0004 Свака кућа по виједро вина
 0005 И ђевојку и печену овцу;
 0006 Ко немаше лијепе ђевојке,
 0007 Он му вјерну љубу извођаше,
 0008 Биоградске обљуби ђевојке,
 0009 Док ред дође бонога Дојчила.
 0010 Нема Дојчил вјерене љубовце,
 0011 До Ружицу, своју милу секу,
 0012 Па му сједе сестра више главе,
 0013 Топле су је сузе порпануле,
 0014 На бонога падају Дојчила.
 0015 Но је болан јунако говорио:
 0016 ”О, дворови, остали му пусти,
 0017 Брзо ли сте, дврори прокапали,
 0018 Није много доба ни замена
 0019 Ка’ сам лега на моју постељу –
 0020 Ево данас пет годинах данах!”
 0021 Тадера му сестра говорила:
 0022 ”Лези, брате, главе не дигнуо,
 0023 Паде Харап удно Биограда,
 0024 На Биоград порез ударио:
 0025 Свака кућа по виједро вина
 0026 И ђевојку и печену овцу;
 0027 Сад ред дође на тебе, Дојчиле,
 0028 А ти немаш овце ни ђевојке!
 0029 А тако ми Бога великога,
 0030 Ја му поћи под шатору нећу,
 0031 Примићу се на наранџу жуту
 0032 И скочићу у Дрин-воду ладну,
 0033 А поћи му под шатора нећу!”
 0034 Но Дојчиле сестри говорио:
 0035 ”Скочи, скео, од земље на ноге,
 0036 Те изведи из камаре вранца,
 0037 Поведи га налбату Јовану
 0038 Да поткује мога пуста вранца,
 0039 Е ћу отист’ Арапу на медан!”
 0040 Скочи млада и поведе вранца,
 0041 Итро зове налбата Јована:
 0042 ”Поткуј мене вранца Дојчилова,
 0043 Е ће одити Арапу на медан!”
 0044 А Јован је Ружи говорио:
 0045 ”О, Ружице, лијепа ђевојко,
 0046 Ја ти нећу потковати вранца
 0047 Што ти нећу обљубити лице.”
 0048 Стаде цика Ружице ђевојке
 0049 И поведе натраг вранца,
 0050 Па Дојчилу кажевала била.
 0051 Но је бони Дојчил говорио:
 0052 ”Исправи ме на постељу, секо,
 0053 Те ме уви’ свиленијем пасом,
 0054 Оседла’ ми и босога вранца!”
 0055 Скочи млада те га послушала,
 0056 Оседла му вранца дебелога,
 0057 Па га бачи врану на рамена.
 0058 Пође Дојчил Арапу на медан,
 0059 А кад му се примакнуо близу,
 0060 Зове Дојчил Арапа на медан:
 0061 ”Но излази, црни Арапине,
 0062 Излаз’, курво, да се обидемо!”
 0063 Скочи Арап од земље на ноге
 0064 И погледа на коња Дојчила,
 0065 Па је Арап ријеч говорио:
 0066 ”А тако му Мухамеда свеца,
 0067 Проша бих се врага и ђевојке,
 0068 Тек да моје не гријешим руке!”
 0069 Но му Дојчил ријеч проговара:
 0070 ”О, Турчине, немала те мајка,
 0071 Што си се на исаф метнуло?
 0072 Излаз’, море, да се сијечемо!”
 0073 Скочи Арап, коња доватио,
 0074 Ђе се срели, ту се ударили.
 0075 Дојчил сабљом и десницом ману
 0076 И Арапа бјеше доватио,
 0077 Окиде му иза шаке руку,
 0078 Другом ману, посјече му главу.
 0079 Под шатор му благо покупио,
 0080 Па га зами стојну Биограду.
 0081 Зове Дојчил налбата Јована,
 0082 Брзо Јован к њему излазио,
 0083 Па Дојчилу ријеч говорио:
 0084 ”Је ли ти се Ружа пожалила
 0085 Е сам се ја шњоме пошалио?”
 0086 Па се сагну врану за копито.
 0087 Ману Дојчил, посјече му главу,
 0088 Па отиде на своје дворове,
 0089 Итро паде на своју постељу.
 0090 Но га стара упитује мајка:
 0091 ”А, Дојчиле, по Богу дијете,
 0092 Што си, синко, тако згријешио
 0093 Те се измучи муках жестокијех?”
 0094 Но је болан јунак говорио:
 0095 ”А чу ли ме, моја стара мајко,
 0096 А нагнах се, мајко, у планину,
 0097 Са мном бјеше тридесет хајдуках,
 0098 Уљезосмо у бијелу цркву,
 0099 Ту нађосмо ковчег од камена
 0100 И ојдосмо зеленом планином.
 0101 Ја се украдох, мајко, од дружине,
 0102 Те потрчах у бијелу цркву,
 0103 И ја сломих ковчег од камена,
 0104 Ја мљах, мајко, е ј’ у њега благо,
 0105 Ал’ у њега два божи анђела,
 0106 Света Петка и света Неђеља.
 0107 Тадер су ме оне проклињале,
 0108 И боловах пет годинах данах
 0109 И пред смрћу учиних јунаштво!”
 0110 Оно рече, душа му утече.
 0111 То је било кад се је чинило,
 0112 И ја не знам је ли истина било.