Бона Фата у башчи болује,
покрила се киумашли јорганом;
по њој пада иње од ораха,
долази јој мирис од катмера,
од катмера и од тугишаха. 5
Бона Фата њима говорила:
— Не падај ми, иње од ораха!
Не долаз’ ми, мирис од катмера,
од катмера и од тугишаха!
Вољела бих да ми дође драги, 10
да ми дође и да ме обиђе!
Она мисли, то нико не чује,
а то драги и слуша и гледа
па он стаде тјешит’ своју драгу:
— Чујеш, Фато, чујеш моје злато, 15
да се може болово бих за те,
да се може и умро бих за те!
Ал’ му Фата л’јепше одговара:
— Чујеш, драги, моје миловање,
скин’ доламу, па лези уза ме. 20
Чини ми се, лакше би ми било!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 207.
