Повила се вита лоза винова
Од онога б’јела града Будима;
То не била вита лоза винова,
Већ то био лијеп Иво и Ана.
Они су се још измала гледали: 5
За руку се и у цркву водили.
Заједно су и из цркве ходили.
А сада се у невриме растају,
Раставља их проклетница Будимка.
Оде Иво, узјаши халата, 10
Оста Ана држећ’ се каната.[1]
Једно другом на растанку говори:
„Остај с Богом, моје жарко сунашце!"
— „„Појди с Богом, мој сив-зелен соколе!
Када будеш наврх горе зелене, 15
Онде има једно врило[2] студено,
И у врилу једна санта ледена;
Распни пуца, па је мећи у њедра!
Како ти се она санта растапа,
Онако и моје срце за тобом."" 20
Оде Иво бојно копље ломећи,
Оста Ана грозне сузе ронећи;
Оде Иво за седло се држећи,
Оста Ана б’јеле руке кршећи.
Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Ženske pjesme (Romance i balade), knjiga peta, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, str. 270-271.
Изабране народне пјесме II, женске, приредио Др. Никола Андрић, у Загребу, 1913, Тисак Краљ. земаљске тискаре., стр. 168-169.
