Лежи Марко под јелу зелену
грозне су га ране усмрделе,
никој Марка оном да погледа,
сам га гледа сокол птица бела:
у кљуницу воду му носила 5
у канџице од леба мрвице.
Проговара Марко у болести:
„Бога тебе, соколе из горе,
да л ме раниш па крв да ми пијеш,
да л ме појиш душу да ми узнеш?“ 10
Одговара сокол птица бела:
„Ни те раним па крв да ти пијем,
ни те појим душу да ти узнем.
Знаш ли, море Марко Краљевићу,
кад но Турци на Срби удрише, 15
коњ до коња јунак до јунака -
сас копите гору запалише
сас стреле ми крила потрошише;
сви пројдоше никој ме не виде,
ти се, Марко, од коња преслони, 20
па ме узе сас десницу руку
и тури ме уз теб у пазуку,
однесе ме при твојуту матер
да ми стара ране исцељује.
Кад ми друга крила израстоше, 25
врнуше ме у Мироч планину,
у планину моју царевину.
Затој тебе ладну воду носим
и трошине душу да поврнеш."
Забележио Радослав Раденковић, маја 1966. године у Галибабинцу. Песма је записана од Марије Стојадиновић, неписмене сељанке, рођене 1905. године. Она је, како сама каже, у младости била најбоља певица у целом овом крају. Певала је на преко 50 свадби, али и овако, на прелу и у пољу. Знала је стотину лирских и ових десет епских песама. Лирске песме је упамтила од бабе Настасије и мајке Милене, а епске од деде Мирослава док их је певао уз гусле. Каже да је знала много оваквих песама „оди разни српски јунаци и цареви“, али је она много тога заборавила, јер је деда умро кад је имала 15 година (око 1920. године).
