Leži Marko pod jelu zelenu
grozne su ga rane usmrdele,
nikoj Marka onom da pogleda,
sam ga gleda sokol ptica bela:
u kljunicu vodu mu nosila 5
u kandžice od leba mrvice.
Progovara Marko u bolesti:
„Boga tebe, sokole iz gore,
da l me raniš pa krv da mi piješ,
da l me pojiš dušu da mi uzneš?“ 10
Odgovara sokol ptica bela:
„Ni te ranim pa krv da ti pijem,
ni te pojim dušu da ti uznem.
Znaš li, more Marko Kraljeviću,
kad no Turci na Srbi udriše, 15
konj do konja junak do junaka -
sas kopite goru zapališe
sas strele mi krila potrošiše;
svi projdoše nikoj me ne vide,
ti se, Marko, od konja presloni, 20
pa me uze sas desnicu ruku
i turi me uz teb u pazuku,
odnese me pri tvojutu mater
da mi stara rane isceljuje.
Kad mi druga krila izrastoše, 25
vrnuše me u Miroč planinu,
u planinu moju carevinu.
Zatoj tebe ladnu vodu nosim
i trošine dušu da povrneš."
Zabeležio Radoslav Radenković, maja 1966. godine u Galibabincu. Pesma je zapisana od Marije Stojadinović, nepismene seljanke, rođene 1905. godine. Ona je, kako sama kaže, u mladosti bila najbolja pevica u celom ovom kraju. Pevala je na preko 50 svadbi, ali i ovako, na prelu i u polju. Znala je stotinu lirskih i ovih deset epskih pesama. Lirske pesme je upamtila od babe Nastasije i majke Milene, a epske od dede Miroslava dok ih je pevao uz gusle. Kaže da je znala mnogo ovakvih pesama „odi razni srpski junaci i carevi“, ali je ona mnogo toga zaboravila, jer je deda umro kad je imala 15 godina (oko 1920. godine).
