Болан Иво под бором лежаше,
виш’ му главе шаргија висаше.
Болан Иво шаргији говори:
— Еј, шаргијо, три жалости моје!
Доста си ме пута нахранила 5
и жеђана воде напојила,
дјевојака на мрак измамила,
удовица на демир пенџере,
пуштеница на авлијска врата.
А сад ме је болест обрхала, 10
од које ти преболити нећу!
Па сад не знам што ћу учинити,
коме ли ћу тебе оставити?
А да бих те брату оставио,
лудо дите потргаће жице; 15
а да бих те секи оставио,
враг шаргија, а враг сека моја,
то се двоје ударит’ не море.
А сад знадем, шта ћу учинити:
јарану ћу тебе поклонити 20
и молићу пријетеља мога,
нек те са мном у земљу укопа,
да ми онди кости разговараш,
која си ми срце веселила!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 506.
