Bolan Ivo pod borom ležaše,
viš’ mu glave šargija visaše.
Bolan Ivo šargiji govori:
— Ej, šargijo, tri žalosti moje!
Dosta si me puta nahranila 5
i žeđana vode napojila,
djevojaka na mrak izmamila,
udovica na demir pendžere,
puštenica na avlijska vrata.
A sad me je bolest obrhala, 10
od koje ti preboliti neću!
Pa sad ne znam što ću učiniti,
kome li ću tebe ostaviti?
A da bih te bratu ostavio,
ludo dite potrgaće žice; 15
a da bih te seki ostavio,
vrag šargija, a vrag seka moja,
to se dvoje udarit’ ne more.
A sad znadem, šta ću učiniti:
jaranu ću tebe pokloniti 20
i moliću prijetelja moga,
nek te sa mnom u zemlju ukopa,
da mi ondi kosti razgovaraš,
koja si mi srce veselila!
Sait Orahovac: Sevdalinke, balade i romanse Bosne i Hercegovine. Sarajevo: "Svjetlost", 1968. (Biblioteka Kulturno naslijeđe Bosne i Hercegovine), str. 506.
