Болан Ђура у горицу лежи,
никој не зна зашто Ђура лежи,
Ђура лежи од три љуте ране,
само знаје сестрица Милица,
сузе рони те ране прелива, 5
ћенар троши те ране засаља,
платно реже те ране увија.
Таг говори братац на сестрицу:
„Бога тебе, Милице сестрице,
не рон сузе, не губи си очи, 10
не трош венац, не груби си лице,
не реж платно, не мали си дара,
него узни сребрне иглице
те набоди теја љуте ране
па си пројди проз гору зелену 15
па бележи дрво и камена
по белеге код мен да се врнеш.”
Сестрица је брата послушала,
узела је сребрне иглице,
набола је љутице ранице 20
па је пошла проз гору зелену
па бележи дрво и камена
по белеге код њег да се врне.
Ударила киша поледица
па одлила крваве белеге. 25
Девет годин Милица сестрица,
девет годин по гору одила
и не могла брата да си најде.
Сусрећу ју до две вучетине,
питује и’ Милица сестрица: 30
„Бога вама, до две вучетине,
ви одите проз гору зелену,
ви одите, далеко видите,
видосте ли болнога болника?”
„Видосмо га где ти болан лежи, 35
болан лежи да ти се не дигне,
нападомо месо да једемо,
а он кимну сас десницу руку,
посече ни по десно раменце.”
