Božji ljudi/XVIII Ludi Stevan
| ◄ XVII | XXI | XIX Deda Vesa ► |
Samo bi se onda drao i psovao kad bi mu hadžije i trgovci uzeli iz kese novaca da mu sa ostalim njegovim novcima ostave na čuvanje. Tad je bio besan, i sve — trgovce, hadžije, pa i samog vladiku i pašu psovao, po nekoliko dana dolazio ispred njihovih kuća i dućana da se dere tražeći da mu vrate njegov novac. I, kako on ne da da oni od tog njegovog novca grade sebi kuće, hanove i pune svoje dućane espapom.
— Paša — ajduk, vladika — ajduk! ... Svi — ajduci. Ajduci! ... — drao se je.
A oni su uzimali i čuvali mu. Od tog su mu novca posle haljine kupovali, plaćali ženi koja ga je prala, čistila. Pa su čak posle njegove smrti od tog novca kupili ikonu i kandilo i umetli u ikonostas crkve za upokoj duše njegove... Toliko je bilo mnogo što je on naprosio. A svi su mu davali. Naročito Turci koje je on najviše grdio i psovao i terao ih da „idu, idu daleko“.
Stanovao je, upravo bio čuvan u kući hadži-Tome. Prvog i najuglednijeg hadžije. Pored toliko slugu, sluškinja i ostalih sirotih žena neke iz rodbine hadžijine, neke iz komšiluka koje su se tu, kod hadžije hranile poslužujući po kući njega kao da su najviše pazili i gledali. Čak i sam hadžija koji je retko i sa ženom i decom govorio a kamo li sa ostalima, pazio ga i po nekad se s njim razgovarao... Po tome bi se poznavalo da je on hadžija dobre volje kad bi, dolazeći u kuću, ne išao pravo gore, na gornji boj, u svoje odaje, već bi zastao i spaziv Stevana kako obično tamo u dnu dvorišta oko ambarova i štala, kao uvek vuče neko kamenje, trpa na gomilu on bi počeo da ga zove, pita:
— Stevane, kako si, Stevane? Jesi zdrav, Stevane?
Stevan, zanešen oko toga kamenja, gunđao bi otuda na hadžiju i kao pretio mu:
— Đidi, đidi!
Koji od slugu, da bi se udobrovoljio gazdi, potrčao bi Stevanu da ga otrgne od tog njegovog posla i kaže mu kako mu to gazda, hadžija govori.
Ali bi slugu hadžija vraćao.
— Ne diraj ga, ne diraj! — I opet produžavao da se s njime razgovara, kao šali, pita: šta će mu i za šta toliko kamenje koje on jednako vuče.
I zaista on je uvek, gde god išao po čaršiji, ulici, vukao, skupljao kamenje i trpao u nedra, pojaseve. Kad negde naiđe na mnogo, on izuje čakšire, gaće i pošto uveže nogavice trpa u njih, puni ih i onda nosi. Pa kad tako nakupi, onda sve odvuče i nanese gde je bila crkva. I sad, kažu, da je putanja koja vodi od porte do crkve od toga njegovog kamenja načinjena.