Božji ljudi/IX Paraputa
| ◄ VIII Biljarica | XXI | X Jovan ► |
Za njega se ne bi znalo, niti bi ga toliko gledali kad bi se on, obično subotom, pred mrak, pojavio. Sav naguntan, sa po deset pari košulja i gaća oko sebe i pun drugih krpa što jednako kupi i halapljivo trpa u svoje pazuhe, nedra, nogavice. Drugi od tih krpa ne bi mogao ni da kroči a kamo li da još kao on poskakuje pred svetom i dere se:
— Paraputa! Paraputa!...
A još manje bi ozbiljniji, stariji trgovci gledali u nj da nisu znali da njega još jednako kod sebe drži, hrani, i neguje sada već ostarela hadžika Tašana. Ona evo dvadeset godina kako ne izlazi iz kuće, niti se pojavljuje u svet. Pa i sada, ma da od starosti obnevidela, poštapuje se, pored nekoliko snaha, toliko slugu, sluškinja, još ne dâ da je ko u Paraputi odmeni. Još kao nekad, dok je bila mlada, sama ona mu čisti njegovo sobče, nadgleda ga, hrani, čuva i gotovo jedina ona što s njime razgovara. Tako, kad bi mu u čaršiji deca iznenada prišla i bacajući u nj već upotrebljene žigice, počela da viču:
— Žiža, žiža! I pokazivala mu kako će on od te žigice da se upali, sav izgore... Pa kad bi on prestrašen, pobesneo od toga počeo da baca sa sebe odelo, da beži natrag kući, uleće u kapiju i da juri po dvorištu, bašti, jednako bacajući sa sebe odelo i drečeći besno da se čak i sluge sklanjale od njega... Onda se zna da će tada stara hadžika izići. I onako, stara, stenjući, silazeći niz kuće, početi da ga umiruje.
— O, majčice moja. Zar mi te opet ti nakolnici uplašili. Ne boj mi se, ne boj. Evo, ja, ja idem... utišavala bi ga idući k njemu.
I, nekako izmučeno, bolno, prilazila bi mu, šireći ruke kao da joj ne utekne. I tako išla za njim stešnjavajući ga u kakav kut dok ne bi došla do nj, uzela za ruke, odvela u njegovo sobče, tamo vodom osvežavala, umivala, polagala u postelju uvijala i ostajala da stoji uza nj dok se on ne bi potpuno smirio, prestao da se unezvereno trese i muca:
— Žiža! Žiža! — pokazivajući joj na svoje krpe, odelo koji će da mu izgore od bačene žigice na nju.
A svi su znali zašto ona toga, Paraputu, evo već celoga veka nadgleda, čuva. Muž joj, kao što u ona vremena dolikovaše jedincima i naslednicima bogatih očeva, tako i njen muž, sevdišući i pijući umro rano te ona usred cele, velike, čuvene kuće ostala sama sa dvoje dece. Ona bila mlada, lepa, i kako ostala udovica, još više se prolepšala, nabujala a onako sama u svoj velikoj, bogatoj kući prevarila se i zagledala u nekog lepog, čuvenog sa svoje lepote t.z. Manu-Grka. Ubrzo se to doznalo. Skupila se porodica. Ne toliko s muževljeve joj strane koliko s njene. Naročito otac joj. I, šta su mogli da čine s njom? Da je bez dece? Onda se zna šta se u tim prilikama radi. Dâ se otrov da ga dobrovoljno popije. Ali, šta će s decom. Da su deca sirota, onda bi ih uzeo deda, otac njen, da ih čuva. Ali tolika imanja, bogastva. I svet bi kazao da je on uzeo decu da čuva da bi im prigrabio imanje. A da opet, kao što je i to običaj, udadu je za nekog slugu, kakvoga blesastoga, poslednjeg u maali, iskvariće se porod... I šta su mogli drugo? ... Naposletku jedva su iznašli, doveli toga Paraputu i dali joj ga, da celog veka, gotovo zatvorena u kući, samo njega hrani, čuva, nadgleda. Prvo njemu da odnese ručak, večeru i sve što treba, pa onda sebi... I to joj je bila kao kazna, ispaštanje.