Božje domaćinstvo / Gospodnje prisustvo četvrtog i petog dana

←←

Božje domaćinstvo Pisac: Jakob Lorber

→→

Izvornik »Die Haushaltung Gottes« (1852) pod naslovom »Božje domaćinstvo« preveo Ilija P. Petrović.

Gospodnje prisustvo četvrtog dana

277

1 Dobrih sat vremena pre izlaska sunca još niko nije bio na nogama osim starog oca Adama.

2 Jest, Adam čak rado htede tu i tamo nekog da izriba da se usudio i da je već nekog našao budnim zbog toga što su se uspavali baš u ovoj najvažnijoj prilici da on čak više nije video ni jednu zvezdu kada se probudio.

3 Međutim, pošto i uzvišenog Abedama vide kako počiva na zemlji između Abedama drugog i Henoha, tako se ne usudi ništa kazati i predade sebe svem strpljenju i popustljivosti.

4 Ali već zazvučaše sa svih strana jutarnje pesme i čula se velika slava i hvala sa svih strana, no na pravoj Visini još se ništa nije čulo.

5 To već beše ponovo novi kamen spoticanja za Adama; čak bi se rado veoma žestoko srdio zbog mlakosti izabranih da je samo sa strane uzvišenog Abedama usledio najmanji mig.

6 Međutim, Abedam još uvek mirovaše između spomenutih ljubimaca i još ne učini nikakav mig ne bi li hteo uskoro ustati.

7 Adam se, istina, silno počeša iza ušiju, ali bez obzira čutaše.

8 Dašta kod sebe reče: "Prava je sramota za nas izabrane da nas sva okolna deca u svemu preduhitruju i prednjače nama s dobrim primerom pošto bi samo na nama bilo da uradimo tako. – Ali šta tu činiti – On Sam još miruje.

9 Samo da se milo sunce ne pojavi pre našeg jutarnjeg poja.

10 Za druga vremena već smo doručkovali dugo pre izlaska, a danas nam sunce preti da nas zatekne još kako ležimo ili barem kako mirujemo na zemlji.

11 Ali šta činiti? – Da Ga probudim ne mogu.

12 Jer naše jutarnje uznošenje je uvek važilo samo Njemu.

13 A On još počiva i vrlo bi bilo neprilično učiniti sada nešto i omesti Ga dok miruje.

14 Ali ipak samo da se ljutiš da osim mene i moje Eve niko neće da se digne sa zemlje.

15 Samo kada bi sunce još oklevalo, onda još podneti; ali ako nas nađe ovakvima, šta će sva druga deca misliti o nama?

16 Ne, takav prizor bi bio grozan za mene; zato zakasni, zakasni, marljivo sunce!

17 A kako Adam još neko vreme hramaše za takvim jezovitim mislima, tada sunce iznenada zaviri iza horizonta.

18 Tu Adamu puče strpljenje tako da ćušnu Seta koji ležaše pored njega, i Set smesta skoči malo uplašen i odmah tiho upita Adama govoreći:

19 "Dragi oče! Jel' ti šta treba? – Samo mi zapovedi da odmah izvršim po tvojoj volji i po tvojoj potrebi."

20 Adam smesta pokaza prstom sunce i reče: "Evo pogledaj samo i posmatraj sunce kako već visoko stoji i čuj kako sa svih strana već odjekuju jutarnje pesme i pozdrav suncu.

21 A mi spavamo više nego pola; a jeste nečuvena sramota za nas koji smo uz to još izabrani.

22 Ne, ne, uopšte ne znam šta da činim."

23 Tu Set pogleda prema već prilično visokom suncu i primeti vrlo brzo da, prvo i prvo, beše prilično bledo, a drugo, beše samo nepravilna grudva umesto lepog okruglog koluta.

24 Usled ove jako sumnjive pojave reče Set Adamu:

25 "Čuj, dragi oče, ako se ne varam, onda sada možda nije više tako dalek izlazak pravog sunca.

26 A što se tiče varljivog sunca, samo pogledaj bolje i brzo ćeš se uveriti koliko je sati s tim suncem i kakvo je stanje s jutarnjim pevanjem koje zvuči nešta neugodno."

27 Tu tek Adam poče posmatrati sunce nešta bolje i ubrzo uvide svoju zabludu.

28 I kako bolje načuli uši prema jutarnjem pevanju, koje još odjekivaše, tada i primeti sledeći kratki stih:

29 "Slava tebi veliki bože tamo dole u Dubini; hvalimo tebe, veliki Lameše, i tvoju mudrost, doskočice.

30 Ti si nam probudio pravo sunce tvojom silom, tvoja i njegova su sva velika dela.

31 O Lameše, veliki bože, ti sada ispunjavaš sva nebesa pošto si sada srušio starog slabog Boga.

32 Sada spava umoran i sustao na zemlji poput svojih, kao i njih ugodno ga osvetljava tvoje sunce."

33 Pri tim rečima uplaši se Adam tako silno da uzviknu: "Tako nam svemoćnog Bog, kakav je ovo prokleti dan, kakvo prokleto sunce i kakvo prokleto pevanje?!"

34 Pri tim rečima Adamovim podignu se malo sa zemlje uzvišeni Abedam i upita Adama: "Adame, šta ti je kada proklinješ?"

35 A Adam uzvrati sav drhteći: "O Abedame! Pogledaj ovaj lažan dan kako je delo Sotonino!"

36 A Abedam reče na to: "Adame! Zašto si sada osudio ovaj dan? Gle, zato neće biti zadnji zemlji! Ovaj dan će se umnožiti na zemlji kao korov i taj korov se neće iskoreniti sve do kraja svih vremena."

37 A Adam vikaše: "O sveti Oče! Onda ga uništi za večno!"

38 A Abedam uzvrati na to: "Gle, i vinovnik ovog dana je slobodan kao i ti, i živi iz Mene. Zato ostavimo mu njegovo vreme; neka ga samo rasteže koliko hoće.

39 A kada dođe Moja večnost na njega, onda će njegova velika nerazumnost izići na videlo istinskog dana.

40 Zato budi miran sve dok vas ne probudim jutri pravog dana sunca [nedelja].

41 Zato opet legni na zemlju, a kada Ja ustanem, onda ustanite svi jer Ja ću ustati pravog dana sunca [nedelja] i probuditi vas Svojim duhom.

42 A do tada ostavimo Sotoni iz prave muljevite Dubine Lamehove da se igra, amin."

43 Te reči smiriše Adama; a Abedam odmah ponovo legnu na zemlju; i Adam i Set i Eva slediše Njegovom primeru i više ne obratiše pažnju na Lamehovo sunce iz Dubine.

278

1 Još oko pola sata mirovahu oci a Adam zatvori oči koliko god je čvršće mogao kako zrak lažnog dana nikako više ne bi primio u sebe.

2 Kako prođe tih pola sata, tada se iznenada podignu izuzetno snažna oluja, pijavice iščupaše najdeblje i najjače drveće, vazduhom zaparaše hiljade i hiljade munja i na susednim gorama moćni vatreni stubovi odvališe velike stene iz svojih temelja i raspršiše ih u vazduhu kao laku plevu.

3 Neprestano gruvanje gromova uterivaše Adamu prekomerni strah i on stoga pomišljaše kod sebe u tišini odveć zastrašen: "Bože moj i Gospode moj, dragi sveti Oče moj! A šta ako je Tvome velikom neprijatelju, Levijatanu, toj moćnoj zmiji svake propasti, ipak uspelo da Te nadmudri i, dok ti sada blagosiljajući boraviš ovde među nama, vinuo se na presto Tvoje večne svetosti; šta ćemo onda početi?

4 Šta će tada biti s Tvojim svetim obećanjima?

5 Ako je Tebe, o sveti dragi Oče, Sotona lišio vlasti, šta će onda biti s nama?

6 Ovo bešnjenje stihija protiv nas jeste sigurno znak da je Sotoni uspela njegova prevelika zloća.

7 O Oče, Oče! – Šta će onda biti s nama?"

8 Gle u takve misli se Adam unese i pošto se Ja još nisam pomicao, tako mu se i učini sada već sasvim sigurnim da sam Ja sigurno zajedno s njim i svom decom postao zarobljenik Sotonin. Zato konačno opet otvori oči i pogleda užasno bojažljivo prema Meni da li sam još tu i da li su deca još čitava.

9 Kada pak ovako otvori oči, tada se smesta poplaši još mnogo silnije od razorne vatrene i olujne scene jer mu se učini kao da vidi kako kroz vazduh lete uništene goreće gore i tu i tamo kako se parče s velikim treskom još goreći obrušava na zemlju.

10 Usled takve pojave viknu preglasno zoveći Mene: "Abedame, Abedame, Ti sveti Oče, ako Ti je svojstvena još neka moć, onda se digni nad tim Tvojim i našim najgorim neprijateljem i nateraj ga da se smiri i da uvidi svoju slabost pred Tobom; inače propadosmo svi!"

11 Kod te vike Adamove uspraviše se i sva deca i zbog jezovite scene i zbog strašnih reči Adamovih svi se osim Henoha, Jareda, Lameha i njegove žene Žemele, Horeda i Naeme, Uraniona, Gabiela i njegove žene Aore i kćeri Puriste, Lamela, Pariholia i njegove porodice, Zehela i Joriasa i njegove žene Besele uplašiše odveć jako, i svi, u neku ruku zareženi od Adama, takođe se zarobiše njegovim mislima i izraziše se u svome strahu takođe kao Adam istim rečima.

12 Kada pak Hored sa svih strana ču takva ispoljavanja, tada se uzbudi, skoči sa zemlje i reče glasno svima koje obuze strah Adamov:

13 "Oci, braćo, matere i sestre! – Kakav odveć nerazuman strah zarobljava vaša srca i kakve još mnogo nerazumnije, jest, zaista kakve sramne reči planuše vašim jezicima!?

14 Još nikada niko od vas nije bio toliko u opasnosti kao ja da ga proguta Sotona!

15 A ko je mene toliko silno brzo otrgnuo od čeljusti nemani?

16 Zar ne beše On – Koji još sada toliko preljubazno i blagosiljajući boravi vidljivo među nama? Ne beše li On, svemoćni veliki Bog, Koji sada svima nama u Njegovoj beskrajnoj ljubavi predade i dade istinsko detstvo, kao što je takvo sigurno svako sasvim mogao da vidi iz čudesnih viđenja vesnika.

17 On – svemoćni, večni, beskrajni, sveti Bog da dopusti da ga neko bedno stvorenje pobedi i na kraju čak upropasti i uništi?

18 O zemljo – gde još imaš neki kutak gde bi moglo da klija nešta nebesmislenije od takvih misli?

19 Čujte, ja sam samo slab čovek poput vas; a pošto sam kao i vi od Njega Samog primio moćni blagoslov, to priznajem i kažem:

20 Zaista, zaista, On mi je svedok; s tom Njegovom blagoslovljenom silom u meni, koja je prema Njegovom najslabijem dašku u poređenju ama baš ništa, poduhvatiću se, čujte, ja sasvim sam sa sto puta sto hiljada takvih besnih Sotona makar svaki od njih bio iole moćniji koliko puta ova brojka koju izgovorih nadmašuje jedinicu.

21 A kada se ja, jedini grešnik među vama, usuđujem tome i itekako sam kadar, recite sami sebi: Šta je prema tome to što vaša srcu ispunjava takvim besmislenim strahom? – O vi slaboga srca!

22 A da biste videli koliko je užasno tašt i odveć nerazuman vaš strah, zapovedam tom strašnom neprijatelju da ustukne i da se zavuče u neku blatnjavu lokvu u Dubini!

23 Gledajte, već svugde diše blagosiljajući mir; gde su sada munje, gde leteće gore, gde vatreni vrtlozi i vetar, gde crni oblaci?

24 Ali pogledajte tamo kako se pravo sunce već divno približava vedrom izlasku!"

25 Pri tim rečima podignu se i Abedam te Hored iz prevelike ljubavi padnu do Njegovih nogu i zahvali Mu za tako moćan blagoslov.

26 Svi oci pak gledaše kao skamenjeni čas Horeda, čas opet Abedama, i niko ne znađaše kako pomoći sebi ni na koju stranu okrenuti se.

27 A Abedam pohvali Horeda, pa zatim reče svima: "Mir s vama i Moja ljubav da bude Moj blagoslov u vama i nad vama!

28 Ustanite svi u ljubavi prema Meni; i ti Sete idi i postaraj se za obilan doručak; a svi vi premislite međutim Ko je kroz Mene među vama i udaljite sav svoj nerazumni strah. A tek posle obeda pokazaću vam koliko je tašt bio vaš strah, amin!"

279

1 Set odmah sazva svoje i ode s njima dole u svoj dom i natovari tu pet korpi punih plodova najbolje vrste i priloži uz to hleba koliko treba i meda koliko treba i mleka koliko treba.

2 Kada se sa svojim nosačima ovako valjano opremi hranom i pićem, tada Mi zahvali na milosti da se udostoji da time služi svima na visini a i zapovedi delu svoje mlađi da pažljivo pogledaju i ispitaju kod svih prisutnih naroda da li imaju šta jesti i piti, i ko god došao, odmah da mu se pruži hrana i piće.

3 Po tom ljubaznom nalogu pak odmah naloži da se dignu napunjene korpe s hranom i da se odnesu na visinu, i on sam ponese veliki sud pun najčistijeg meda.

4 A jedva da pođe nekoliko koraka, već mu dođe u susret uzvišeni Abedam i reče zatim Setu koji se skoro sruši od ljubavi i najvećeg poštovanja i ganuća:

5 "Sete, ti veliki ljubimče Moga Očevog srca! – Da si blagoslovljen od Mene i tvoj ceo dom zato što si mislio na tolike gladne i žedne iz svih plemena.

6 Zaista ti kažem, to je najveće što neko može da učini da opskrbi sirotog brata i sirotu sestru i podpomogne starost i prihvati se preljubazno malih.

7 Ko takvo čini iz čiste ljubavi prema Meni i iz te ljubavi poput tebe prema braći i sestrama – Ja ti kažem, Moj najmiliji brate Sete, i imao greha koliko ima peska u moru i trave na zemlji, zaista, svi će mu se otpustiti.

8 A u trenu kada neko hoće da čini tako i otvara svoje srce svojoj braći i sestrama, biću Ja kod Njega i daću mu večni život, i sve što je Moje, neka i njemu stoji na službi kao što stoji Meni na službi.

9 Sete, Moj brate, sada ti dajem večni život jer sada si učinio najveće delo pošto si učinio više no što sam ti zapovedio – jest, Ja ti kažem da je to najveće i najsavršenije delo koje je ikada učinjeno na Visini.

10 Koji čini što mu Ja odredim, taj je veran sluga; koji je svojim srcem stalno okrenut Meni, taj Mi je pravo dete, pravi sin i prava kći; koji iz duha postupa i prezire svet i stalno sva čuvstva upravlja prema Meni, taj je anđeo i jeste Meni brat u duhu sve istine poput tvoga Zehela.

11 A ko čini kao što si ti sada učinio, zaista, zaista, taj je više od svih, jer on je Meni brat u ljubavi. – I to je najveće.

12 Zato da si Mi ti, Moj najdraži brate Sete, sada i blagoslovljen nad svima i tvoje celo pleme.

13 I ovo mesto neka ostane do kraja svih vremena i neka se nikada ne oskvrnavi nogama nedostojna naroda.

14 I mesto gde staneš svojim nogama neka teče preobilno blagoslovom; tvoj dah neka postane manom neba i svaka tvoja reč najslađim medom večnoga života.

15 Na ovom mestu neka Lamehova žena bude blagoslovena negda spasiteljem koji će tvoje pleme održati sve do kraja vremena.

16 Jest, Ja ti kažem, najdraži brate, tako Mi se sviđaš da ću Svoje veliko obećanje sigurno održati i iz tebe i iz tvoga plemena ću primiti telo i krv i postaću tako poput tebe čovekom, premda svemoćnim čovekom; a mada još ne možeš nositi božansku punu svemoć, no moć ljubavi uvek ćeš imati sa Mnom, uvek u Meni i uvek iz Mene kao istinski brat u savršeno istim delovima.

17 O dragi Moj brate! – Dođi ovamo na Moje grudi i daj da te obuhvati sva moć i sila Moga života.

18 O koliko već dugo čeznem za bratom, međutim – ne htede Mi postati ni jedan u Mojoj ljubavi dobrovoljno iz sebe.

19 A ti si Mi sada postao za čime je Moje srce čeznulo uzalud tolike večnosti.

20 Zato daj da se sada radujem na tvojim grudima jer sada više nisam sam u dalekoj beskonačnosti; nisam uzalud beskonačni prostor radi jednoga brata ispunio bezbrojnim bićima svake vrste, nisam uzalud iznedrio iz Sebe bezbrojna mnoštva duhova.

21 Jer na tebi, ti Moj ljubljeni Sete, sada sam našao brata; jest – ti si Mi sada vratio brata koji, Mene prezirući, izgubi se Meni negda kao duh svih duhova.

22 O zemljo, kako si sada bogata pošto Mi dade brata! Zato da ti i bude od Mene što cela beskonačnost večno nikada neće imati!

23 Tvoju decu hoću da prihvatim Svojom decom i tvoji oci da Mi budu braća.

24 Sada, najdraži brate, hajde da pođemo na visinu i tamo da obedujemo doručak s našom decom i Ja ću svima glasno objaviti da sam našao pravog brata i neka nebo i zemlja glasno likuju zato što sam našao pravog brata, amin!

25 O Moj najdraži brate!!!"

280

1 A kada Set ču takvu veliku ljubaznost od Abedama, on ne uzmognu ići dalje, već smesta pade pred Njega i reče:

2 "O iznad svega dobri, sveti, preljubazni Oče! – Ja, slab čovek, ma nisam ni dostojan da kročiš u moju kolibu, i nisam dostojan da me Ti samo pogledaš.

3 A ti činiš mene sirotog grešnika pred Tobom bratom, jest, bratom Tvoje ljubavi.

4 O dobri, sveti, preljubazni Oče, uzmi ponovo ovu misao iz moji jadnih grudi jer je suviše uzvišena, suviše sveta, suviše beskonačno velika; ne mogu je ni zamisliti a da se sasvim ne naježim.

5 Ja – Tebi – brat! – O Ti veliki, sveti Bože, Oče i Tvorče kroz sve večnosti, i jedini Ispunitelju beskonačnosti!

6 Ja, pregalj, gmižući po pesku zemlje, Tebi – brat u ljubavi! – Ne, ne, nemoguće je da zamislim takvo!

7 Oče, dragi sveti Oče! Uzmi opet nazad brata i daj mi da budem jedan od najmanjih iz onih koji sebe smeju nazvati Tvojom decom.

8 O Ti dragi sveti Oče, gle, pa još drhtim celim telom.

9 Takva slabost mi dolazi od prevelike veličine misli zato što si me nazvao bratom Svoje ljubavi.

10 Zato milostivo opet uzmi od mene taj preveliki i presveti teret, kojeg valjda večno neću biti dostojan, kako bih opet mogao slobodno hoditi pred Tobom, pred Adamom i Evom, pred svojom braćom i sestrama i pred svom svojom decom, koju si Ti milostivo izvoleo prihvatiti Svojom decom kroz svoje beskrajno smilovanja i ljubav.

11 O Ti dragi sveti Oče, usliši, usliši milostivo ovu moju bojažljivu molbu – no sada kao i svagda da bude samo Tvoja sveta volja, amin."

12 A uzvišeni Abedam se smesta saže dole do Seta, podignu ga odveć hitro sa tla zemlje, pritisnu ga o Svoje svete grudi i poljubi ga na čelo, pa mu reče najljubaznije:

13 "Sete, Moj najdraži brate! Gle, tek sada si savršeno Moj brat pošto si Mi ga opet vratio.

14 Gle, maločas sam u tebi ponovo pronašao dragog brata usled velike najnesebičnije ljubavi tvoga srca, koju si posvedočio iz Mene svojoj braći i sestrama i svojoj i njihovoj deci tako što si im otvorio sve ostave u kojima si svojom radljivošću čuvao hleba i održivih plodova u pravoj količini i ulaz u tvoju ostavu mleka i meda nisi zatvorio, nego pozvao si sve potrebite da se utole.

15 A sada, pošto se tvoja ljubav sjedinila i sa najvećom poniznošću koja ti je moguća, jesi u vasceloj istini i stvarnosti savršeno pravi dragi brat Moje ljubavi.

16 A da bi video kako je takvo itekako moguće, to čuj, Ja ću te prosvetiti:

17 Gle, ljubav jeste Moje sopstveno najunutarnije sušto biće; iz tog bića tek ishodi pravo Božanstvo ili sila večno delujuća kroz svu beskonačnost, sila koja je Moj beskrajni Duh sve svetosti.

18 A to sušto biće jesam Ja Sam ovako kako sada stojim pred tobom, i tu iz ovih grudi sva beskonačnost jeste ispunjena Mojim Duhom, koji je Moja duga premoćna ruka, i svagda deluje u najbeskonačnije kao što Ja hoću u ovim Mojim grudima.

19 Gle, prema tome sam i svugde savršeno prisutan ovim Mojim Duhom i mogu da pravim, stvaram i sređujem.

20 Jer Moje misli neprestano ispunjavaju beskonačni prostor koji je večno iz Mene; ali one se ispoljavaju tek onda i tamo gde i kada ih Ja Svojom voljom zgrabim pa ih čvrsto držim.

21 Gle sada, iz upravo tog Mog suštog bića oblikovao sam i tebe, drugu ljubav iz Sebe, koja je sama sebe svesna i delatna; ne samo samu misao, nego slobodnu ljubav iz Mene.

22 Ako si ti sada sa Mnom jedna te ista ljubav, zar prema tome nećeš biti i Moj brat ako je tvoja ljubav jednaka Mojoj?

23 Zato dakle budi bez straha i budi Mi uvek pravi brat, i Ja ti kažem da ćeš i ti delovati slobodno u duhu kao što Ja delujem slobodno ispunjavajući beskonačnost.

24 A ako baciš kamen, onda već vidiš da je ruka tvoje telesne snage duža od same telesne ruke; koliko će tek biti duža ruka tvoga duha?

25 Zato – ako si Mi u ljubavi pravi brat, onda si Mi i u duhu sile – a sled, dragi brate ljubavi Sete, će ti tek pokazati da je Moja ljubav u tebi itekako dostojna da Mi bude bratom jer Ja Sam jesam ta slobodna ljubav u tebi.

26 Zato sledi za Mnom kao brat samo hrabro na visinu jer Ja ti kažem da si ti sada Moj istinski brat i da ćeš ostati večno, amin."

281

1 Posle ove vrlo utešne, poučne besede Abedamove Set se odveć ukrepi i zahvali Abedamu iz svakog vlakna svoga života na takvoj neizrecivoj milosti.

2 S takvim hvalećim osećanjem zahvalnosti uziđe pored Abedama na punu visinu.

3 Kako dosegnuše punu visinu, tada već i izlazeće sunce razdeli svoje prve zrake glavama gora i prema tome i našoj posvećenoj visini.

4 A Adam beše smesta gotov i odmah upita uzvišenog Abedama: "Sveti Oče! – Gle, nećemo li da pevamo inače uobičajeni sunčev pozdrav, koji me je već toliko dugo svakoga vedroga jutra toliko mnogo duhovno podizao i okrepljivao?"

5 A Abedam na to upita Adama, naime govoreći: "Adame, zar Me još ne poznaješ? – Reci Mi kome li hoćeš odati čast svojim sunčevim pozdravom?

6 Meni sigurno ne, jer ako nameravaš takvo, čemu li nerazumni sunčev pozdrav kada Ja još vidljivo hodim među vama i od nikoga ne tražim da Mi blebeće sunčev pozdrav; a šta Ja zahtevam, to već svi znate.

7 A ako sa suncem u Mome vidljivom prisustvu već hoćeš da činiš idolopoklonstvo, onda možeš i učiniti ako ti se ono čini višim od Mene, samo te ovde ponovo pitam:

8 A ako ti već u ovom Mom vidljivom prisustvu želiš činiti takvo, ili si voljan činiti, koji duh će se tada preneti nasleđem na sve kasnije potomstvo iz tebe?

9 Zar nije dovoljno što su svi preko tebe trajno dobili smrt tela? – Hoćeš li uz njega još i trajno dodati smrt duha?

10 Gle, ti stari nerazumniče, zar Ja nisam više od sunca, koje Ja mogu da uništim najmanjim dahom kada hoću i mesto njega u trenu da stvorim hiljadu drugih?

11 Šta li hoćeš prema tome sa tvojom starom glupošću?

12 A da bi ipak uprkos tvoje okorele nerazumnosti konačno uvideo dokle ide tvoja glupost, pogledaj sada naviše, stari nerazumniče, i nađi Mi iz ovih mnogih hiljadu sunaca, koja se sada nalaze na nebu, ono kome si bio voljan da blebećeš."

13 Tu se zaprepasti Adam i sva deca jer u trenu nebo bi posuto bezbrojnim hiljadama sunaca, od kojih je svako sasvim ličilo jedno na drugo.

14 A sva deca smesta se srušiše dole na zemlju sva ošamućena prežestokom svetlošću, i zamoliše Abedama da milostivo opet ukloni tolika sunca pošto pod tolikom množinom svetlosti niko ne može živeti.

15 I Adam sada uvide svoju veliku nerazumnost i takođe se sruši sav ošamućen i poluslep na zemlju i zamoli Me pokajnički za oproštaj njegove velike nerazumnosti.

16 A Abedam naloži svima da se opet dignu, pa zatim reče Adamu: "Ustani i okaj svoju nerazumnost sa trajnim slabim vidom, koji će ti ostati svojstven celog tvog veka.

17 A ti Moj dragi brate ljubavi Sete naloži da nestanu sunca osim jednog koje treba da ostane u svom starom poretku, amin!"

18 I smesta Set, Mene hvaleći, podignu ruke naviše i reče naoči svih: "U imenu Onog Koji hodi među nama i jeste Gospod nad svim stvarima i nad svakim stvorenjem kažem vam: On, Gospod Bog Savaot, hoće da nestanete osim jednog koje je staro i koje je svagda obasjavalo zemlju!"

19 Kako Set izgovori takvo, ugasiše se smesta sva mnoga sunca osim jednog, i svi slavljaše Gospoda zbog takve milosti i smilovanja.

20 A Adam, kada primeti da u daljini više ništa ne može jasno razabrati, nego samo u blizini, rastuži se veoma i poče plakati zato što više ne može da pregleda svu svoju decu.

21 A Abedam mu reče: "Ne gini toliko za svetlošću tela i svetlošću sveta jer suviše telesne i svetske svetlosti oslepljuju duh.

22 A bolje je imati slepo telo nego slepog duha.

23 A nastoj u svome srcu da tvoj duh progleda kroz istinsku ljubav i poniznost, tada ćeš lako moći bez telesne svetlosti.

24 Jer takvo ti učinih iz velike ljubavi sada kako bi se vežbao strpljenju da ne bi postao plen onog koji te je danas najpre probudio svojim rđavim suncem.

25 A i bolje je decu posmatrati u blizini nego u daljini, a za to tebi još sasvim dovoljno svetli telesno oko; pa tako već možeš biti zadovoljan, amin."

26 A sada sva deco, ukrepite se jelom i pićem; već je blagoslovljeno od Mene.

27 A ti, Moj najdraži brate Sete, opskrbi svog starog roditelja.

28 A po poretku kako smo juče večerali, po tom poretku ćemo i obedovati doručak, amin."

282

1 Pošto po nalogu Abedamovom sada svi posedaše na zemlju i jeđahu i pijahu, ne izuzev ni Adama, mada se svojom kratkovidošću još sasvim ne snalažaše, i uzvišeni Abedam sâm takođe jeđaše i pijaše, odjednom se razabra jako urlanje mnogih ljudi iz pravca jutra i kako se iz dubine dižu stubovi dima jedan za drugim.

2 Ova tako iznenadna pojava začudi skoro svu decu i niko ne znađaše pravo, čak ni Set ni Henoh, šta činiti s tim.

3 A Adam pun zaprepaštenja požuri do Abedama i upita Ga, naime govoreći: "Preljubazni sveti Oče, pa šta je ponovo ovo?

4 Jedva da sam malo smirio dušu od svega što me danas snašlo, a već se javlja opet nešta što nam preti još više od svega prethodnog.

5 O sveti, dragi Oče, smiri me, jest, smiri nas sve i pokaži nam šta je to i otkud potiče, ko je uzročnik tog urlanja? – Šta će biti od ovog, kakve će biti posledice?

6 O Ti dragi sveti Oče, smiri, smiri naše duše, ako je Tvoja sveta volja."

7 A Abedam reče na to sedeći još uz korpu s hranom: "Čuj i reci Mi – šta ćeš potom činiti ako ti i u dlaku kažem šta je sve ovo urlanje, otkud dolazi, zašto dolazi otud i šta će biti posledica i zašto dopuštam takvo – kaži Mi, šta ćeš potom činiti?

8 Kažem ti, ništa drugo no što sada činiš.

9 A da imaš razumevanje, onda bi bez svakog straha činio što Ja Sam činim u ovoj prilici, naime bio bi miran i jeo bi i pio i ljubio bi Me u svome srcu.

10 A onaj koji se pored Mene brine i sekira, onda mu tako i treba kada razorne oluje počnu da besne u njemu i kada se gore poverenja u Moju beskrajnu moć i ljubav jedna za drugom raspršavaju u njegovom srcu.

11 Onda ti tako i treba da se tvoja duša uznemiruje zato što još ne veruješ savršeno da su jedino Meni podređene sve stvari.

12 Da li se tebi, ili nekome drugome, dogodilo neko zlo pri svim tim velikim pojavama koje su se dogodile za vreme ovog Mog vidljivog boravka među vama ovde na visini od Predsabata?

13 A pošto ste pored Mene uvek izneli čitavu kožu, zašto se sada bojiš?

14 Zato idi bez brige na svoje ranije mesto te jedi i pij; a kada vidiš Mene da ustajem sa zemlje, onda i ti možeš činiti tako, amin!"

15 Zatim se Adam odmah opet dade na svoje ranije mesto, jeđaše i pijaše doduše, ali tako kao neko kome baš ne prija; a u svome srcu vođaše sa sobom sledeći razgovor:

16 "Bože moj – i Gospode moj! Dašta da Ti u svemu imaš potpuno pravo. Naravno da je na meni samom krivica moje brige. – Znam sasvim sigurno, došlo šta došlo, da nas je On uvek spasavao i sasvim sigurno ni ovaj put neće dozvoliti da propadnemo – to je sasvim sigurno.

17 Ali bez obzira na sve to ipak ja i mnogi drugi uvek imamo da pretrpimo prevelik strah. – Čemu li je dobar?

18 Zašto moram da se plašim ama baš ni za šta?

19 Zar je takav svagda prazan strah dobar nečemu?

20 A čemu li ako za njim ne sledi ništa što je dostojno strahu i bojazni?

21 Ali ipak se plašim, i sada se takođe plašim, mada itekako znam da svima nama neće faliti dlaka s glave.

22 Ili da li se plašim zato što imam strah od straha moga srca? – A zar se možemo plašiti straha od straha?

23 Jer kada se plašim, onda je strah već tu i samo je jednostruko a ne dvostruko zlo.

24 A kada nas Gospod već svagda spašava od čega se plašimo, zašto onda dozvoljava da dospemo u strah, koji je takođe veliko zlo?

25 Ili zar zlo koje ima da usledi samo po sebi ne bi bilo bolje bez prethodnog straha no rđav strah sam pred njim?

26 Ukratko, uprkos sveg razmišljanja tamo-amo ne uviđam čemu bi bio dobar strah koji prethodi nekom zlu.

27 Zato bi nas veliki Spasitelj od svakoga zla valjda mogao i osloboditi od zla praznog straha ili barem pokazati nam šta je strah i čemu vredi."

28 Jedva da Adam ovo razmisli do kraja, gle, već se dignu Abedam, pozva Seta i Henoha Sebi i razgovaraše s njima tajne reči.

29 To zagolica Adama još više; a kada se zatim ubrzo Set i Henoh dadoše prema jutru, to već bi previše za Adama.

30 Doduše ne usudi se kazati što na glas, ali tim šarenije od straha i radoznalosti bi u njegovom srcu.

31 Abedam, pak, napravi se kao da takvo ne primećuje i naloži Garbielu i Besedielu da Mu priđu.

283

1 A kada ova dvojica pozvanih čuše zov Abedamov, odmah se radosno dadoše do Tog Koji ih pozva.

2 Mada i oni strahovaše od sve jačeg urlanja ljudi iz jutarnjeg kraja, ali ipak sada uz Abedama sav strah i bojazan nestade iz njihovih srca. Tako biše savršeno sposobni da govore po zahtevu Abedamovom ili samo da slušaju.

3 A budući da Abedam vide da su njihova srca valjano spremna i uši njihovog duha u valjanoj meri otvorena, to im odmah poče upućivati sledeće reči pune uzvišenog smisla i pune unutarnjeg života, naime govoreći:

4 "Pa čujte vas dvojica! Onaj list koji je izbeležen mnogim znacima i onaj veliki po vodi ploveći sanduk koji je obeležen istim znacima znače da vas dvojica i još pojedini ranije s vama određeni trebate da upišete slične znake, koji odgovaraju rečima i stvarima i postupcima, na kamene ploče ili na one velike listove piar-grma posredstvom šiljasta oruđa koja će Lamehova braća napraviti od metala, zatim da te znake objasnite i svoj deci, braći i ocima i da to zabeleženo čitate deci, braći i ocima. Kada svi ubrzo i lako shvate i valjano razumu znake, onda zabeleženo da čitate svima, i pri tome da imate najveće strpljenje sa manje razumnima.

5 A vaš duh će vas učiti kako iz tih znakova da obrazujete reči, jer svaka reč mora se sastojati iz više nužnih znakova koji s desne na levu stranu moraju biti postavljeni po poretku same reči.

6 A kada se reč jednom postavi, onda pak da se ne menja nikada kako bi kasniji potomci isto tako kao i vi mogli da čitaju, izgovaraju i razumu.

7 A ja vam time dajem zapovest usled koje znaci jedne reči treba da se smatraju svetima.

8 Onog koji bude hteo da menja na samim znacima – i kako budete iz njih obrazovali reči – tog ću pogledati srditim očima.

9 A sada pak dolazi u tom pogledu najvažnije pitanje, glasi ovako:

10 A šta li prema tome zapravo da zabeležimo kako za nas, tako i posebno za kasnije potomke? –

11 Gledajte, to je zapravo najvažnije i s tim morate utoliko savesnije tačno da rukujete i odano da se pridržavate.

12 Pored toga je i pitanje kada nešta da zabeležite? – I ta tačka je neizostavno važna i velika.

13 Što se prema tome tiče prvog glavnog pitanja, to ćeš ti, Garbiele, zabeležiti celu povest o prastvaranju duhova, zatim stvaranje vidljivih stvari i sve Moje ljubazne odluke i velika smilovanja pri tom sve do zadnjeg trenutka ovog Mog prisustva i boravka među vama.

14 I takvo da svagda pišeš i beležiš kada te Ja u tvome duhu pozivam.

15 Pri tome pak ne treba možda bojažljivo da se brineš i da kažeš: Otkud sve to da uzmem? –

16 Jer gle, Ja, Koji ti sada dajem upravo taj nalog, reći ću ti iz osnove i vodiću ti ruku kako ne bi ni jednu crtu, ni jednu kukicu i ni jednu tačku stavio više ni manje.

17 A kada te god, glasno da čuješ, budem zvao, moraš odmah biti spreman da beležiš po Mojoj volji i po Mome navodu; i ništa drugo da se beleži osim samo šta ću ti navoditi.

18 A kada te ne budem zvao iz tvoga srca, onda da ni ne pišeš, nego u takvom slobodnom vremenu da podučavaš decu i braću i oce kao i isto tako ženski rod, no više čitanju nego pisanju, a i precrtače da posmatraš da zabeleženo tobom iz Mene precrtavaju istino, odano, dobro i pravilno.

19 Jer to što ću ti objaviti jednostruko da tvoji precrtači uhiljadostruče kako bi svako pleme imalo jedan te isti zapis u potpunosti u sebi i kod sebe za sebe, za svoju decu i za sve svoje kasnije potomstvo.

20 A šta sada otkrih Garbielu, toga svega i ti, Besediele, savršeno precizno da se pridržavaš šta da pišeš.

21 A pošto će Garbiel opisati veliku prošlost, tako ćeš ti pod upravom Henoha opisati veliku budućnost.

22 Garbiel će primiti neposredno iz Mene jer prošlo neka otvoreno stoji pred očima svakoga.

23 A ti ćeš primiti posredno od Henoha za znak da budućnost uvek treba da ostane pokrivenija od prošlosti.

24 Te tako da se zasnuje knjiga prošlosti pod imenom "Jehovina borba, gnev i rat", a knjiga budućnosti pod imenom "Jehovina, velikog Boga, ljubav i mudrost".

25 A sada primite Moj blagoslov i budite sposobni za to što vas sada pozvah. Amin."

26 Po tim rečima obojica se baciše pred Abedama i zahvališe Njemu za tako uzvišenu milost.

27 Abedam im pak odmah naloži da opet ustanu.

28 A jedva kako ustaše sa zemlje kupajući se u ljubavi, već žureći pristižu Set i Henoh da radoznalom Adamu donesu vest šta se sada događa u jutarnjem kraja od Dubine.

29 Jer zbog toga ih Abedam posla tamo kako bi Adam dobio novi udarac za život, i isto tako i njegova deca.

284

1 Ne potraja dugo, i već dvojica poslanika ponovo pristignuše na punu Visinu i po ranijem tajnom nalogu Abedamovom stupiše odmah s prilično unezverenim licima pred preko svake mere uplašeno radoznalog Adama.

2 A on ih i smesta upita šta otkriše.

3 A Henoh pun ljubavi umesto odgovora odmah upita nazad, naime govoreći:

4 "Mnogoljubljeni oče Adame, gle, nakon što smo ja i Set videli i čuli u dlaku isto, tako svaki može da ti obznani samo isto.

5 A pošto ne možemo govoriti istovremeno, onda se ovde mora postaviti pitanje koji od nas da ti ispripoveda viđenu gnusnu scenu, pa sve najgroznije hule na tebe i na Boga koje smo čuli."

6 Pri tom protivpitanju ustuknu Adam i prilično vreme od samog užasa ne uzmognu da pokrene ni reč iz svojih usta, sve dokle ga Henoh još jednom ne upita da li smeju da govore ili ne.

7 Tu Adam reče velikom žestinom: Da! – Ne! – Da, da! Ti, ti Henoše – Sete – ne, ne Set, nego ti, ti Henoše pričaj!!!"

8 I smesta Henoh poče pripovedati sledeće, naime govoreći:

9 "Pa tako čuj, mnogoljubljeni oče Adame, šta su kaljave Dubine preduzele protiv tebe, protiv nas i tako i protiv Boga.

10 Ti znaš da je Lameh već jučerašnjeg Sabata pokušao vatreni napad kako bi zauzeo i popeo se na naše Visine.

11 No ovde i znaš kako uzvišeni presveti Otac odbi njegov napad.

12 A pošto stara zmija nema mira i pokoja, tako iskoristi celu noć, koja plamenovima Bele gore bi svetlo obasjana naširoko i nadaleko, i zapali svuda vatre u šumama; tako otera sve divlje životinje kao naše odane stražare Visine i bezbrojno ljudstvo svojski naoružanih malih ljudi s crnom kosom i skoro potpuno goli popeše se na Istočnu visinu i utaboriše se sada tamo i uzaptiše sve šta god tamo nađoše: plodove, životinje i razna kućna oruđa, i kao potpuni vlasnici ulaze i izlaze iz stanova dece Istoka.

13 Takođe i velik broj žena i dece imaju sa sobom.

14 A upravo kada nas dvojica sa Srednje visine gledasmo dole u Istočni kraj, njihov vođa posla izvidnike, nakon što im najpre glasno izda sledeću zapovest:

15 Idite i pretražite potanko gdegde se nalazi bezočni nakot onog strašila koje treba da se zove Adam, i da li se on, ono strašilo, možda još negde nalazi živ među svojim nakotom tigrova i hijena!

16 Čujte, na koga god naiđete, tog odmah ubijte, odsecite mu zatim uši s glave i donesite mi ih ovamo za svedočanstvo vašeg odanog dela!

17 A ako negde naiđete na ono staro strašilo Adama, koje još treba da je živo, ne ubijte ga, nego dovucite ga ovamo meni kako bih svojom rukom u njegovoj drobi ohladio moju osvetu za kletvu koju je bacio na Kajina, našeg praoca!

18 Isto tako i raniji bog Jehova treba upravo sada da se nalazi među svojim gadni nakotom, potpuno pobeđen duhom Lamehovim.

19 Onaj od vas koji mi njega dovede, taj ima da bude potkralj od Faraka i povrh toga još da dobije u prćiju hiljadu najlepših žena.

20 Jer tog Jehovu hoću sam da vežem i da ga zatim predam velikom Lamehu kako bi s njim činio po svojoj pravdi kao što je već učinio sa njegovim imenom.

21 Nađete li negde Naemu, kćer našeg velikog boga Lameha, i njegove dve žene, dovedite ih sve čitave ovamo, a njihove muževe zadavite odmah najgroznije, otsecite im zatim glave i donesite mi ih za svedočanstvo.

22 Naiđete li negde na otetih trideset naložnica velikog boga Lameha, koje su mu tek pre nekoliko dana ukradene, onda ih kao dobar plen takođe dovedite ovamo; vaša nagrada neće biti mala.

23 A teško vama ako se vratite prazni!

24 Videli ste danas kako je Lameh u trenu napunio celo nebo suncima i zatim naredio da nestanu.

25 Zato premislite dobro čije ste sluge! Kad on hoće, i gore moraju da ustuknu!

26 Pa tako idite i izvršite ovu zapovest, amin. –

27 Gle, mnogoljubljeni oče Adame, takvo smo videli i čuli, i tako stoje stvari tamo dole.

28 A među nama je sveti, preljubazni Otac u Abedamu; zato daleko bio sav strah i bojazan našim srcima, amin."

29 Pri toj glasnoj pripoveci uhvati starog Adama takva groznica da ne mogaše ni sedeti ni stojati.

30 Konačno se pak u svome srcu toliko jako rasrdi na Dubinu da poskoči i već htedne izgovoriti najgrozniju kletvu nad njom, no Abedam mu stade na put, pa mu reče vrlo blago ozbiljno:

31 "Adame, Adame, zašto hoćeš opet da kuneš?

32 Gle, pa Ja sam Gospod. A kada Ja ne činim takvo, zašto ti da činiš?

33 A kada se poplava popela dovde, onda hajde da budemo ribari i vidimo da li ćemo ove sirote uloviti u naše mreže života.

34 To će biti gore po Lameha no hiljadu tvojih kletvi, od kojih ni vrabac neće odleteti s krova.

35 Zaista ti kažem: Danas ćeš ih još sve blagosloviti koje si sada hteo prokleti.

36 Zato sada samo idi opet na svoje mesto.

37 A ti Kizehele i ti Setlaheme idite smesta opremljeni svom moću do zapovednika Lamehovog i uputite mu reči Moje volje, amin."

285

1 A ova dvojica pozvanih zahvališe Abedamu sa srcem punim ljubavlju na takvom uzvišenom nalogu, pa se smesta dadoše na mesto svog određenja.

2 Uzeše put kroz pećinu Adamovu kako bi što pre dospeli tamo kuda su upućeni.

3 A kako prema tome van pećine već staše na pola puta, tu ugledaše vrebače koje postavi Lamehov zapovednik, i ti viknuše odmah svojoj najbližoj predstraži:

4 "Obavestite brzo nosioca volje našeg velikog boga Lameha da se upravo dva neobično visoka čoveka Visine približavaju prema našem logoru.

5 Ne znamo šta ovde da činimo? Da li da se usudimo da se poduhvatimo s njima? – Ili da ih pustimo da neometano prodru?

6 Izgleda da su odveć jaki jer pri svakom koraku trese se zemlja sve dovde gde stojimo, i što su bliži sve grđe osećamo svaki njihov korak."

7 A kako vest dospe do zapovednika, silno se poplaši i ne znađaše šta u trenu da čini.

8 Pošto se najnužnije pribra, obavesti vrebače i predstražu da puste tu dvojicu da neometano prodru, zatim da ih brzo opkole, pa tako zarobljene dovedu do njega.

9 Brzo ovu hitnu zapovest raširiše do vrebača i još pre nego što poslanici stupiše na granicu Jutra već ih opkoliše hiljadu ljudi iz Dubine naoružanih dugim kopljima, koji, pošto videše da se ova dva velika čoveka, mada se pod svakim njihovim korakom silno tresaše zemlja, uopšte ne opiru da u sredini njihovog oružja idu dalje kao zarobljeni, upravo zato počeše da zadirkuju ovu dvojicu poslanika, to raznim pogrdnim govorom i u Dubini obeshrabrujućim tešenjem, koje je otprilike glasilo ovako:

10 "Čujte vas dvojica velikih kukavica i džakova mesa! Šta radi vaše strašilo Adam i šta radi vaš crvljivi Jehova?

11 Koliko takvih džakova mesa ima na ovoj "svetloj Visini"?

12 Zašto se toliko plašite nas mnogo manjih, ali zato pravih ljudi da vaš grozničav džak mesa svoj strah čak prenosi na zemlju?

13 O ne bojte se, vas dvojica velikih džakova mesa, jer vam se neće ništa desiti osim samo što će vam biti odsečen prst za prstom, zatim ruke, pa noge, tek zatim iščupan jezik, pa nos, pa uši, pa oči, i tek konačno će vam glavu polako otpiliti od ostalog džaka mesa.

14 Gle, to je sve što će vam se sasvim sigurno desiti, zato uopšte ne trebate toliko da se plašite.

15 Jer takvo će na vama ionako iz čiste poštede izvršiti samo veoma polako kako biste mogli između jednog i drugog bola prilično da odahnete i da se spremite na sledeći veći bol.

16 Gle, kako vam dobro mislimo, a još se izgleda veoma silno plašite nas.

17 Samo pomislite da će vaša muka jedva trajati nešta više od tri dana, pa će vam odmah proći vaš strah!"

18 Pri toj reči jedan od glavnih tešitelja svojim kopljem učini pokušaj prema Kizehelu kako bi mu valjanim ubodom možda u mišicu usled nastalog bola uterao utoliko veći strah pred njegovom utešnom besedom.

19 No jedva da taj tešitelj svojim kopljen dirnu mišicu Kizehelovu, odjednom suknu vatra iz mišice Kizehelove, sažeže trenutno celo koplje i zahvati konačno i samog tešitelja i pretvori ga u prah.

20 Ta pojava na naše četnike ostavi takav utisak da se na to smesta svi koji su našu dvojicu poslanika trebali da odvedu kao zarobljenike zapovedniku razbežaše na sve strane i čak bi smesta pobegli dole u Dubinu da im nekolicina dobronamernih ogromnih tigrova ne prepreči povratak.

21 Trojica prvih vođa rulje pak brzo otrčaše do zapovednika i ispričaše mu drhtećim telom šta se zbilo i posavetovaše mu da nipošto ne primeni silu na njih i da ih ničim ne dodirne jer su puni razorne vatre koja je neugasiva, gde šta takne, tamo i uništava smesta do srži!

22 Ta pripovest i zapovedniku uli takvo poštovanje pred dvojicom vesnika, koji više ne behu daleko, tako da pri njihovom približavanju odmah pade na zemlju i već izdalje poče ih pozdravljati sledećim rečima i poželi im dobrodošlicu, naime govoreći:

23 "O vi veliki, vatreni, sveti vesnici nekog sigurno još većeg Boga no što je naš jadan bog Lameh u Dubini, da ste mi dobrodošli toliko puta koliko je trave na zemlji i peska u svim velikim i malim vodama površine zemlje!

24 Neće li vam biti ugodno da mi obznanite, s nekog rastojanja pak – ako je dopušteno mojoj crvljastoj ništavnosti da preklinjem vaše vatreno veličanstvo – koja uzvišena sveta volja vam je dala povoda da ste dali svojim svetim nogama da vas donesu do moje gnusobe?"

25 Kizehel, pak, umesto da odgovori na glupo pitanje odmah zovnu zapovednika po imenu govoreći: "Horadale! Gospod hoće da ustaneš, da nas pratiš i da slediš za nama zajedno s celom tvojom vojskom nagore na svetu Visinu kako bi tamo priznao svoje svetogrđe pred živim, večnim, vidljivim Bogom, jedinim Tvorcem i Održiteljem svih stvari, i pred Adamom koji je prvi čovek zemlje iz ruke svemoćnoga Boga!"

26 Taj poziv Horadala skoro dovede do očajanja tako da stajaše kao obeznanjen – i ne mogaše ni reč prevaliti preko usana.

27 A Setlahem stupi do njega, zgrabi mu ruku, pa mu reče nešta blaže: "Horadale, zašto se pak plašiš da oživiš kada si već toliko dugo bez straha hodio posred smrti.

28 A ja ti kažem u imenu Onog Koji nas je poslao ovamo da je Njegova ljubav veća no Lamehov gnev, zato učini šta moj brat traži od tebe."

29 Po tim rečima tek Horadal opet dođe sebi i postupi odmah kako Kizehel zatraži od njega i pođe sa opremom i stvarima i oružjem smesta za Kizehelom i Setlahemom.

286 (2.100)

1 Kada dvojica poslanika s Horadalom među njima stupiše na Visinu, tada uzvišeni Abedam odmah pozva sebi Adama, Seta i Henoha, pa im reče:

2 "Čujte, Kizehel i Setlahem već svoju bačenu mrežu ispuniše raznim jestivim ribama, a i čak ne ostaviše one kojima je zapovednik uputio onaj pakosni nalog kojeg ste čuli.

3 Jer kada pođoše na pakostan put i htedoše ići prema podnevnom kraju, tada im smesta poslah u susret pojedine stražare Visina koje već znate i koji naše zle izaslanike odmah prisiliše na povratak; i ti se nezapaženo puni straha opet pridružiše glavnom pohodu na Istoku baš kada dvojica poslanika već uzeše zapovednika u svoju sredinu.

4 Pošto je prema tome ulov savršen, hajde da mu požurimo u susret i da ga primimo živo, amin."

5 I smesta se digoše Adam, Set i Henoh i požuriše pored Abedama prema vojsci iz Dubine koja se primicala.

6 A pošto Horadal primeti da im se hitro približavaju četiri visoka čoveka, upita plašljivo Setlahema:

7 "Uzvišeni, moćni poslaniče nekog velikog Boga ili nekog premoćnog cara! Koji su ovi koji nam tako hitro prilaze?

8 Sigurno mora da su nešta vrlo visoko jer njihov izgled je potpuno takav.

9 Baš mi je veoma čudno u duši pri njihovom približavanju."

10 A Setlahem na to reče pitaču: "Strpi se samo dok ih dosegnemo i oni nas; tada će ti već novo izlazeće sunce otkriti ko su ova četiri u svakom pogledu najveća čoveka koji žure prema nama.

11 Zato samo se strpi, jer gle, još samo oko sto koraka i zajedno smo."

12 I tako i bi; samo što se osvrnuše već stajaše četvorica pred zapovednikom, i Abedam smesta celoj vojsci pokaza Svojom svemoćnom rukom da stanu i da ne nastave sa svojim napredovanjem.

13 I smesta svi stadoše; Kizehel i Setlahem pak odmah padoše pred uzvišenim Abedamom i zahvališe Mu na visokoj milosti koju im je dodelio time što usled nje tako sretno izvršiše uzvišenu i presvetu nameru po Njegovoj volji.

14 Uzvišeni Abedam im pak odmah naloži da se dignu sa zemlje, pa im reče:

15 "Tako ćete svagda pobeđivati u Mome imenu jer Njemu su večno podređeni nebo i zemlja i sve stvari u njemu i na njoj.

16 Ko hodi u tom Mom imenu, taj hodi u svoj moći i sili, i kao što osim Mene više nema nikog koji bi bio nalik Meni, tako osim sile i moći Moga imena više nema druge koja bi bila nalik njoj.

17 Ostanite zato u tom Mom imenu, tako ćete večno živo ostati u toj sili i moći, amin."

18 Po tim rečima pak i zapovednik Horadal pade pred četvoricom zahvaćen najvećim strahopoštovanjem jer ovo malo Abedamovih reči učiniše premoćan utisak na njega tako da stoga pomisli u sebi:

19 "Moć dvojice izaslanika sam saznao pošto se pod njihovim koracima tresla zemlja i iz mišice jednoga sevnu vatra žderuća, a ovi padaju pred Ovim i zahvaljuju Mu na takvoj moći.

20 Koliko silan i moćan mora da je prema tome Taj kada već samo Njegovom imenu treba da su podređeni nebo i zemlja sa svime?

21 A pred Kojim padaju tako moćni, stvarno – pred Njim i jednome bolnom i slabom kao što sam ja nije uputno ostati da stoji. Tako ću se i ja poniziti do zadnjeg vrha moga najmanjeg prsta na nozi."

22 Uzvišeni Abedam pak smesta stupi do njega i reče mu: "Horadale! Ustani i pogledaj staro strašilo Adama koji je jedini prvi čovek zemlje i prema tome otac Kajinov i brata mu kojeg je ubio koji se zove Avelj – i on proiziđe neposredno Mojoj ruci.

23 A onda pogledaj i Mene, Koji sam Ja Sam tvoj stari, slabi, obeshrabreni i sasvim pobeđeni i crvljivi Bog!"

24 Takve reči pak Horadalu prodreše kroz kosti – i on povika još ležeći na zemlji svojoj vojsci:

25 "Padnite svi na svoja lica jer mi svi stojimo pred jedinim istinim Bogom, Koji sve do vlastoljubivog Lameha dođe do nas preko mudrog Faraka i Kojeg smo još kao deca prizivali i smeli da prizivamo.

26 O zato padnite svi pred Njim jer dašta jedino Njemu pripada sve poštovanje, sva hvala i sva slava sada kao i večno! – O bedni Lameše!

27 I ja sâm, njegov bedni sluga-pomoćnik, njegov savetnik, njegov prvi vlastodržac, njegov prvi vojskovođa, ja – koji ga toliko nitkovski tako obožavah – ja – koji ga savetovah na sva njegova sramna i grozna dela i pomagah mu najdelatnije, i baš naumih da ga svrgnem sa prestola i da prigrabim svu vlast. – Ja – ja – gnusoba svih gnusoba stojim sada pred istinim Bogom.

28 O Bože, Ti Svemoćni! Zatri tu gnusobu sa zemlje sasvim jer ona koja nosi sada Samog Tebe jeste suviše sveta da bi dalje nosila takvu gnusobu kao što sam sada ja; zato me uništi za večno, amin!"

287

1 Uzvišeni Abedam pak smesta pozva Sebi Henoha te mu reče: "Henoše, gle, ovi zaslepljeni nisu sposobni da čuju reči iz Mojih usta i da ih prime u svoj život pošto je sav njihov duh već duh zmije.

2 Moje reči koje dolaze iz Mojih usta usmrćuju takve koji sada više žive iz duha zmije.

3 Zato sada ti otvori svoja usta u Mome imenu i obznani im Moju volju tako kako ćeš je naći u sebi.

4 Tada ću tek ovom naraštaju reći tri reči, bilo na život, bilo na smrt, amin!"

5 Kako Henoh ču od Mene takav nalog, tada Mi zahvali u svem obilju svoje ljubavi prema Meni, slavljaše i hvaljaše Me glasno pred svim ušima Dubine, pa poče upućivati sledeće reči Horadalu, naime govoreći:

6 "Horadale, čuj i razumi valjano i pazi najdublje u svome srcu šta ćeš sada čuti iz mojih usta; jer šta ću ti sada reći nije moje, nego jedino sveta reč Onoga Koji je među nama, i pozva me pred tvojim ušima da ti obznanim Njegovu najsvetiju volju zato što ti živ ne bi mogao podneti glas Njegovih usta.

7 Jer tvoj sadašnji život jeste život laži i sveg zla iz nje, koja je stari oholi, oprečni, otpali duh, koji nikako neće da se vrati Onome Koji ga je pozvao u život, nego mesto toga radije laže samog sebe kao da je on svemoćan duh svih duhova, mada je slabiji od muve i nema sile osim jedino u laži, u kojoj je veliki majstor.

8 A takav život nije život, nego prava smrt; a ta ne može opstati ako na nju dođe živi glas Božji, nego propada potpuno kao laž u svetlosti istine.

9 A sve dok se laž ne dovede na svetlost, ostaje u svojoj varci kao da jeste nešto; no u svetlosti istine iznenada prestaje biti kao da nikada ni nije bila.

10 A Božja reč iz Njegovih usta jeste najviša svetlost. Ukoliko bi u obilju došla na tebe, koji si čisto laž, šta bi bilo s tobom?

11 A da bi ipak ugledao koliko je velika ljubav Jehovina, to me je On pozvao da ja govorim s tobom u Njegovo ime.

12 A toliko velika je Njegova ljubav da On čak štedi laž i povlači Svoju svemoćnu svetlost, daje da se samo oskudno vraća kako bi sama laž, ako bi slobodno uzela iskrice Njegove svetlost, mogla preći u stvaran život, koji bi malo pomalo mogao postati sve sposobnijim kako bi na posletku opstao u obilju Božanske svetlosti, pa u toj svetlosti i iz nje da pređe u Njegovu beskrajnu ljubav i u njoj da postane novim stvorenjem, jest, stvorenjem ljubavi kako bi u njoj primio detsto nebesa i iz njega konačno čak i detstvo Božje.

13 Gle, ove reči iz mojih usta su baš takve iskrice koje se vraćaju; ako ih primiš u sebe, onda s tobom može biti kao što sam upravo rekao.

14 Produžiš li pak u svojoj laži, onda ti kažem u ime Onog Koji je sada istini, preljubazni Otac među nama:

15 Gle, On, Gospod neba i zemlje, On, svemoćni Bog od večnosti do večnosti, dolazi i doći će s mnogim Svojim svetim da Svojom svetlošću sudi svakoj laži i da kazni sve njihove bezbožnike zbog njihovih bezbožnih dela i zbog njihovog bezbožnog hođenja kojim su bili bezbožni i zbog sve tvrdoće i zbog mnoge hule koju su takvi bezbožni grešnici rekli na Njega.

16 A ko je bezbožan? – Gle, onaj koji je poput tebe život laži u kojoj više ne prianja istine.

17 A istina je božanska svetlost, koja ne prebiva u laži; a onaj koji se sastoji iz laži, za koju je svaka istina sud k smrti, taj je dašta bezbožan poput tebe i poput svih tvojih pomoćnika.

18 A njima je sada Bog pripretio neizbežnim sudom, jer On Svoju beskrajnu svetlost neće uvek suzdržavati radi poštede grešnika.

19 A kada dođe Svojom svetlošću – reci mi kako će se pred Njim držati grešnik čije je celo biće ništa do sama laž nad laži?

20 Ustani sada i priberi se i tvoj lažljiv narod, a i saberi u sebi i u narodu tu iskricu.

21 Odbacite svoje oružje laži i obucite haljinu kajanja i istinske poniznosti kako biste saznali šta sve čini ljubav velikoga Boga pre nego što dâ da iz Sebe zasija beskrajna svetlost u kojoj će se otkriti sve misli.

22 A pođite tamo prema Ponoći i niko da nije poželeo više da vidi Hanoh jer Gospod je za sve vas već spremio zemlju; u njoj da nadalje živite životom istinskog povratka Bogu.

23 A sada idi i ispuni prvi put volju istinskog Boga; tada će vas Adam blagosloviti kako biste slobodno pošli u zemlju sada vama pokazanu.

24 Gospodnja volja s tobom, amin."

288

1 Po toj besedi Henohovoj tek se dignu Horadal, pokloni se zahvaćen najvišim strahopoštovanjem skoro do zemlje, ode zatim do svoje vojske i reče im glasno Ko je Taj pred Kojim on i veći deo njih legoše na zemlju i šta je Njegova volja.

2 Kada sav narod ili oružnici zajedno sa svojim ženama i decom čuše takvo iz usta njihovog inače toliko tiranski neumoljivog zapovednika, tada odmah počeše likovati i plakati od prevelike radosti i slavljahu i hvaljahu svom svojom snagom Onog Koji Horadala toliko ublaži i dade mu tako dobru i blagu zapovest.

3 Samo nešto malo njih koji u Dubini ostaviše svoje žene i decu ne znađaše šta da čine.

4 Zato se obratiše Horadalu i upitaše ga šta valja činiti.

5 A Horadal im uzvrati s velikom ozbiljnošću: "Mi se sada nalazimo u ruci svemoćnoga Boga, Kome je lako da sve nas oduva najmanjim dahom Svojih usta kao laku plevu; zato sada više nemamo ni za šta da se brinemo osim jedino kako da ispunimo Njegovu svemoćnu, jedino božanski istinitu, svetu volju. A o svemu drugom više nemamo ni najmanje da brinemo jer On, jedini istini, večni, beskrajno moćni Bog beskrajno je viši no sve naše žene i deca.

6 A pošto vas je već Lamehova volja smogla prisiliti da sve napustite i da se poduhvatite nesigurne i odveć opasne borbe s moćnim žiteljima Visina, onda ćete se valjda, nadamo se, tim više ovde povinovati svemoćnoj volji, ja kažem, volji kojom smo stvoreni mi i sve stvari.

7 Shvatite to, odložite sve oružje, koje nam nikada više neće trebati, i sledite za mojim primerom.

8 A ko baš hoće nadole, slobodno neka ide, no onda neka gleda kako će izneti čitavu kožu.

9 Propuste li ga čitavog planinski stražari, onda sme od rasrđenog Lameha s velikom sigurnošću da se nada da će s njim izvesno postupiti hiljadu puta grđe od svakog najbesnijeg tigra.

10 Ko prema tome hoće da se vrati, neka takvo učini odmah – a drugačije raspoloženi neka slede za mnom do one četvorice velikih, iza kojih sada stoje ona dvojica koja su nas dovukla i dovela ovamo s velikom silom.

11 Dakle da bude po svetoj volji Onoga Koji nama svima dade tu zapovest, amin."

12 Kada taj uzvik svi čuše od usta do usta, tada više ne bi ni jednog čoveka među celim narodom koji bi još imao drugu volju osim jedino ove koju Horadal glasno izgovori pred svima.

13 A za vreme dokle Horadal svome narodu objavi Moju volju, kažem Ja kao uzvišeni Abedam Henohu: "Henoše, gle, narod noći je shvatio reč tvojih usta i jedan surov sluga zmije propoveda sada njenoj mlađi Moju volju.

14 Gle, ovo čudo je veće od svih koja smo učinili na Visini kao i oko nje. Zato i hoću sada da dodam čudo, i to čudo da bude trostruko tako da ću, prvo, decu mlađi prihvatiti Svojom, jest, sasvim Svojom decom. Zatim onima koji su svoje žene i decu ostavili u Dubini neka oni njima iziđu u susret već u zemlji kuda imaju da idu; a Lamel je već saznao i prionuo svoje ruke na delo.

15 A tvoja reč počev od kada si govorio o budućem sudu donde gde ti upita kod sebe "a ko je bezbožan" neka prelazi od reči do reči svim narodima sve do kraja vremena vremenā. I tvoje ime će zadnja deca zemlje još nazivati kao što sada nazivaju tvoji oci, braća i deca.

16 Jer gle, sada si Me veoma obradovao; zaista! tu radost ću ti bezbrojnostruko opet uzvratiti kroz sva vremena i večnost, amin!"

17 Tu se Abedam obrati Adamu i reče mu: "Adame, gle, Kajinova deca su se već sasvim spremila pred nama da prime tvoj blagoslov; zato hajde da odemo do njih i damo šta očekuju, amin."

18 I Adam po volji Abedamovoj smesta istupi i ispred Trojice ode gde ga Horadal očekivaše s najdubljim strahopoštovanjem.

19 Čim pristupi, odmah i svima dodeli svoj očinski blagoslov i zahvali zatim najusrdnije Abedamu za takvu dodeljenu mu silu.

20 Abedam pak reče na to: "Adame, sada si pravilno postupio jer Ja ti kažem i vama svima: Blagosiljajte uvek gde biste da kunete, tako ćete uvek biti pobednici nad onima koji hoće da vas progone ili unište.

21 Nikada ne vraćajte zlo za zlo, tako ćete zaista biti Moja deca, jer ja dajem da Moje sunce sija nad pravednima i nepravednima.

22 A ti Horadale da se ovde zadržiš do preko podneva; pa kada se svi ukrepe, tek tada da pođeš u određenu zemlju nakon što ću ti najpre dati za tebe i tvoj narod da poneseš tri reči na smrt i na život, amin."

(Oko podneva)

289

1 Po toj besedi Abedam se obrati Setu i reče mu: "Brate, donesi preko svoje dece jelo i piće za ove trostruko sirote i isto tako mnogostruko gladne i žedne kako bi se u pravoj meri ukrepili za put u zemlju određenu za njih.

2 Jer gle, osim pomoćnika zapovednika zajedno s njihovim ženama i decom, i njegovim ženama i decom, svi ostali, njih nekoliko hiljada, već tri dana nisu ništa jeli osim nešta gorke trave i gorkog divljeg šumskog korenja.

3 Zato mi je žao tog naroda; stoga ćemo ih nahraniti.

4 Ti se pobrini za hranu i piće i napuni punih deset korpi; a za pravi blagoslov ću se već Ja postarati; tako da bude!"

5 Najganutijim srcem zahvali Set Abedamu na zahtevu, pa ode smesta da izvrši volju Abedamovu.

6 A kako se začudi, kada jedva učini nekoliko koraka preko visine nadole, već mu njegova deca požuriše u susret s deset punih, natovarenih korpi.

7 Tu stade i od prevelike radosti plačući stavi svoje ruke ukršteno na svoje grudi; u tom stavu sačeka svoju decu.

8 Kada pak ona sasvim stupiše do njega, tada ih on upita pun ljubavi i radosti u svome srcu:

9 "Draga moja deco! Zaista, moja radost od same nebeske punine više nema kraja zato što ste me preduhitrili u tom zašta me je poslao ovamo presveti Otac.

10 Ali samo mi kažite koji anđeo neba vam je naložio da činite takvo zašta sam vam tek hteo obznaniti volju Najsvetijeg?"

11 I nosači odgovoriše: "Čuj, oče! Kako je moguće takvo pitanje od tebe nama sada kada si ti sam bio i dao nam nalog da učinimo takvo?

12 A nakon što si nam takvo zapovedio, onda si otišao pred nas ovamo gde si nas očekivao kao što si tačno rekao.

13 Kod tog odgovora blagočestivi Set od prevelike radosti udari rukama preko glave, pa reče glasno dirnutim glasom:

14 "O ti sveti Oče Abedame Jehova Svevišnji! – Kakve sve stvari i pojave su ti moguće s najvećom lakoćom!

15 Ti čak čoveka možeš podeliti tako da ni jedan potpuno celi deo ne zna ništa o drugom, a ipak ovi ovako podeljeni delovi postupaju u jednom te istom duhu.

16 Deco! Gledajte, to je opet novo čudesno delo najvišeg, najsvetijeg i preljubaznog Oca.

17 Zato hvalite, ljubite i slavite Njega svim svojim silama jer Njegova dobrota nema granica i Njegovim smilovanjima nema kraja.

18 Nebo i zemlja su puni Njegovog blagoslova i Njegove mislosti – zato da je uzvišena slava Njegovom najsvetijem imenu.

19 O Oče, Oče, koliko beskrajno dobar jesi Ti!"

20 Čim Set ovako uzviknu, već i Abedam bi kod njega i reče mu s obuzimajućim blagim glasom:

21 "Ljubljeni brate Sete, gle, siroti već čekaju na naš dar, zato hajde da požurimo tamo.

22 Budi siguran da Me sada savršeno pravo ljubiš jer Ja ti dajem to svedočanstvo.

23 Tako si savršeno čovek po Mome srcu; zato daj da sada najpre izvršimo našu radnju ljubavi.

24 Kada sve to sredimo, tek tada ćemo jedan drugom sasvim savršeno i živo izjaviti ljubav, amin."

25 I smesta se dadoše s nosačima do dece iz Dubine.

26 Prispev tu Abedam dade postaviti korpe pred Horadala i blagoslovi ih.

27 Po tom postupku predade mu korpe, pa mu reče, naime Horadalu:

28 "Primite ovu hranu i ovo piće, i jedite i pijte svi otud; šta ne založite, to ponesite sa sobom kako biste za danas bili snabdeveni.

29 A za sutra i ubuduće će vas snabdevati zemlja iz moje velike ostave u njoj sve dokle ostanete u Mojoj zapovesti koju ću vam dati da ponesete u novu zemlju. Tako sada jedite i pijte, amin."

30 A Horadal, pošto otkri tako veliku ljubaznost na Jehovi, pade smesta do nogu Jehovinih i povika:

31 "O Bože, Ti veliki Bože! – Koliko si Ti drukčiji no što sam Te morao upoznati kroz tako teška i jezovita učenja.

32 Kao neumoljivog tiranina svih tiranina sam te morao gledati, tako da se osećaj svakog pojedinog vlakna bunio, pa sam takvog Boga u sebi proklinjao mesto da sam Ga ljubio. Zato sam i ja sam postao tiranin.

33 No kako si Ti sasvim drukčiji! – Umesto da mene koji sam tako često hulio na Tebe uništiš zajedno s mojom vojskom, pružaš nam blagoslovljenu hranu i piće.

34 O kako si Ti sasvim drukčiji no što sam Te morao upoznati!

35 O Bože, ti večna ljubavi! Kakav blagi sud držiš našoj potpunoj izopačenosti!"

36 Abedam mu pak na to reče: "Horadale, sada jedi i pij, a posle obeda ćemo tek preći na besedu, amin."

290

1 Na to se dignu Horadal, zahvali Gospodu još jednom na tako velikoj milosti i smilovanju, pa se konačno obrati svome narodu te reče:

2 "Braćo! Uzmite ovde sa srcem punim zahvalnosti i radosti jelo i piće i jedite i pijte nakon što sve valjano i pravedno podelite među sobom.

3 A ja sâm zahvatiću neki ostatak u korpi tek kada se svi vi dovoljno ukrepite.

4 I prema tome ispunite s najvećom zahvalnošću svoga srca najsvetiju volju velikog, jedino istinog Boga, Koji je sada naoči svih nas vidljivo blagoslovio ovu hranu za nas, amin."

5 Po tom nalogu desetorica prvih vođa uzeše korpe i, nakon što se narod u redovima smesti na zemlju, naime u upravo deset redi, raspodeli hranu, to tako da svaki svojom korpom opskrbi jedan red predajući istovremeno i prvome u redu posudu s pićem i posudu s najčistijim medom kako bi, kada prvi otud po potrebi blaguje, dao svome susedu, i tako dalje sve do kraja reda.

6 A nakon što se svi snabdeše hranom i pićem, tada tek desetorica razdeljivača pregledaše svoje korpe, no koliko se začudiše kada ugledaše korpe ni do pola prazne.

7 Zato htedoše još jednom preći red razdeljujući prema nazad, međutim, pošto primetiše da svako beše obilno snabdeven svim, zahvališe s najganutijim srcem Gospodu i odneše korpe bogate sadržajem opet nazad do Horadala, koji međutim posmatraše svojim očima svakog razdeljivača da li svaki čestito vrši svoju službu.

8 Nakon što korpe opet vratiše i Horadal ugleda da su još pune više od pola, upita odmah prilično ozbiljno razdeljivače:

9 "Pa kako ste to razdelili!? – Korpe su istina vrlo velike, ali naroda ima preko deset hiljada glava.

10 Koliko ste nekome dodelili? – Da li može valjano da se nasiti po volji najvišeg Gospoda?"

11 Jedan od desetorice pak uzvrati sa strahopoštovanjem: "Ako hoćeš da vidiš čudo nad čudima, onda osmotri kako je svaki red sasvim snabdeven sa svim, pa ćeš sigurno s nama uzviknuti: Tako nešta moguće je samo Bogu! Njemu zato da je jedino sva čast, sva slava, sva hvala, sva molitva, sva zahvalnost i sva ljubav večno, amin! –

12 Na to Horadal prelete očima sve redove i pošto ugleda da nema baš ni jednog kome išta nedostaje, obrati se Gospodu te reče: "O Ti Čije ime moj jezik nipošto nije vredan da izgovori, tȁ kako da Ti zahvalim, kako da Te slavim, kako da Te hvalim da bi Tebi bilo blagougodno!?

13 O Gospode, Ti beskrajno Sveti, gle, moje najdragocenije što imam jeste ovaj moj mada pred Tobom sasvim bezvredan život; a ja ipak nemam ništa drugo čime bih sam sebi bio svestan nečeg i šta bih mogao učiniti; a ako bi Tebi bilo blagougodno, onda hoću da Ti ga žrtvujem kao hvalu za ovaj siroti narod."

14 Po tim rečima, pak, od prevelikog osećanja zahvalnosti smesta opet pade plačući pred Abedama.

15 Pri tim rečima Horadalovim Abedam pak držaše jednu ruku pred očima i sakri suze velikog smilovanja; tek posle malo vremena sagnu Se dole do zemlje, dirnu Horadala, koji još plakaše, te mu reče: "Horadale, ustani, jer sada sam ti oprostio svu krivicu!"

16 I Horadal ustanu i od samog ganuća još dugo ne beše sposoban prevaliti reč preko usana.

17 Posle nekog vremena se pak opet pribra i nakon što duboko uze vazduh upita konačno Gospoda, naime govoreći:

18 "Gospode, pogledaj milostivo mene sirotog grešnika i ne srdi se na mene ako sada svome stisnutom srcu dam malo oduške jednim pitanjem, kojeg dašta ni najmanje nisam vredan."

19 I Abedam mu reče: "Dakle, otvori Mi svoje srce."

20 Tu Horadal stavi svoje ruke na grudi i reče: "O Gospode, Ti Najsvetiji! – Da li bismo i ja, siroti grešnik, i moj siroti narod smeli da te ljubimo svim silama našeg života?

21 Oprosti mi ovo za mene suviše sveto pitanje. – Moj razum mi istina kaže: Boga mogu i smeju da ljube samo čista srca – no moje srce se sada silno protivi tom prigovoru razuma.

22 O, tako mi reci da li mogu i smem čemu moje srce sada tako čezne?"

23 I Abedam mu na to uzvrati: "Horadale, čemu pitaš, pa to već činiš, i budi Mi zato blagoslovljen.

24 A Ja ti zato kažem one tri obećane reči, i one glase:

25 Ljubi, ljubi, ljubi! – Tako ćeš živeti večno u duhu, a umreti svetu; a sada si već umro svetu; zato ljubi, ljubi, ljubi Mene, svoga svetoga Oca, večno, amin!"

291

1 A po besedi Abedamovoj po Njegovoj tajnoj volji stupi i Adam do Horadala i reče mu: "Horadale, ustani po volji Jehovinoj i saslušaj me!"

2 I Horadal se uspravi, a Adam nastavi da govori, naime govoreći:

3 "Gle, u svim tvojim žilama i u žilama sveg tebi podređenog naroda kao i u žilama sve ove moje dece na visinama ne vri druga krv osim samo moje zato što me je Bog postavio prvim čovekom zemlje i moju ženu ishodeću iz mene prvom materom sveg sada živećeg čovečanstva.

4 Samo jednog oca i jednu mater u telesnom pogledu treba tako da imaju ljudi kao što jeste samo jedan Bog, Tvorac i beskrajni, večni, sveti Otac po Duhu.

5 A pošto sam tako postavljen prvim čovekom i prema tome i ocem čitavog čovečanstva u telesnom vidu, onda možeš zamisliti koliko krupna beše tvoja hula kada si me nazvao strašilom.

6 I Boga – svih nas presvetoga i preljubaznoga Oca, svemoćnog Tvorca svih stvari – starog, slabog, crvljivog Boga.

7 A otkud to da su potomci Kajinovi dospeli u svu takvu slepoću i konačno u svaku pakost?

8 Vidi, čuj i razumi! – Kada Kajin, moj prvorođeni sin, iz velike zavisti ubi svoga brata Avelja, na koje delo ga zavede zlobna zmija, koja je Sotona ili Pali koji stanuje u ploti svakog čoveka kao i u svoj materiji, tada ga Bog osudi te nemaše mira danju ni noću. Zemlja mu posta premalom i široki nebeski svod preniskim, tako da više ni ne uzmože slobodno disati.

9 On jadikovaše i plakaše silno i rasrdi se na zmiju toliko da joj se zakle na večno neprijateljstvo.

10 Zmija ga zatim pak potraži i revnosno se truđaše da ga opet pridobije.

11 Kajin pak vide da je postao majstor zmije zato što mu čak ni u obliku brata nije mogla pristupiti.

12 A pošto je zmija već odavno uvrebala da je Kajin veliki slabić u ploti, to ona odmah uze priliku predražesne žene, pa se tako približi s devičanskom sramežljivošću slabome da on ne beše u stanju da zapovedi svojim očima da se ne slade na mamljivim oblicima njenog varljivog bića.

13 Tek suviše kasno prepozna koju zamku mu zmija postavi da joj on zato sopstvenim ustima dade svedočanstvo koje se još sada zadrža u svim njegovim potomcima, usled kojeg će vremenom pobediti svu njegovu decu kao i decu Božju.

14 Razumeš li već sada gde se nalaziš sada u duhu?

15 Gle to je strašan greben na kojem ste svi stradali.

16 Svi vi ste usled tog svedočanstva postali sluge ploti i kao što plot Kajina iz mene njega samog obmanu, isto tako je sve vas obmanula.

17 Zmija je vaše kćeri ukrasila najlepšom ploti, i niko tome ne može odoleti. Vi ste zato uveli mnogoženstvo protiv božanskog poretka, po kojem smo samo ja kao jedan čovek i Eva kao jedna žena postali kroz beskrajnu silu ljubavi Onog Koji još prebiva među nama. I upravo ti je On naložio tri puta ljubav zato da bi sva plotska ljubav prešla u život duše, zatim sav život duše u duh, pa prema tome sav sjedinjeni život ljubavi, kako iz ploti, tako i iz duše u duhu, da pređe iz duha u Boga.

18 A kako da takvo učinite pored vašeg mnogoženstva?

19 Ako ostanete u toj vlasti ploti, zar nećete ostati u svoj huli činjenično tako kao što ste bukvalno došli gore na ove posvećene čiste Visine?

20 Jer kao što božanski poredak čoveku daje samo jednu ženu kako bi mu borba bila jednostavna i da tim lakše pobedi neprijatelja ugovorenog pohotljivošću Kajinovom – kako li ćete ikada savršeno pobediti tog najljućeg neprijatelja kada se toliko svojski bacate u njegove masne ruke?

21 Zato okanite se mnogoženstva i vratite se nazad u stari poredak Božji, tako ćete tek savršeno moći da pobedite smrt, koja stanuje kao najotrovnija zmija u vašoj ploti kao stari Sotona, koji nije hteo da se vrati u Meni, nego se u ploti odvojio od Mene i sada živi sam sebe u svoj ploti stari knez sve laži.

22 Horadale, obrati dobro pažnju na to ako hoćeš kao pobednik da dospeš do istinskog života.

23 Ponesi zato i ovo otkrivanje s mojim blagoslovom sa sobom u zemlju koju ti je Gospod odredio, tako će ti one tri presvete reči služiti životu, a inače večnoj smrti. – Razumi valjano, amin."

292

1 Posle te besede pak odmah Henoh po unutarnjem nalogu stupi do Horadala te mu reče:

2 "Horadale, Gospod hoće da ti sada takođe obeduješ s tvojom desetoricom pomoćnika. Dakle, učini tako po volji Onog koji me je zato uputio tebi.

3 A kada se ukrepite, onda ustanite i dajte se svi na put.

4 A tamo kuda vas ona dvojica jakih vođa budu propratila, onamo i sledite za njima; a gde vam pokažu da ostanete, tu i smesta ostanite.

5 Najlakše ćete prepoznati gde je trajno mesto kada budete videli da već čekaju na vas vaše žene i deca koje ste ostavili u Hanohu, što osobito kod vas vođa bi slučaj pošto ste ponajviše morali da ih ostavite kao taoce Lamehu za svedočanstvo vaše odanosti.

6 Takvo vam sada obznanjujem iz volje Gospodnje da se možete ukrepiti vedre duše, pa raspoloženo i bezbrižno da pođete onamo gde je Gospod za vas pripremio trajnu zemlju.

7 Pošto sada to znate, jedite i pijte u imenu Gospodnjem, sada kao i svagda, amin."

8 I smesta Horadal zahvali na takvom obećanju i takvom obaveštenju koje ga odveć obodri, kao i sva desetorica, pa zatim zajedno s njima uze da blaguje jelo i piće.

9 Dok ovi pak obedovahu, obrati se uzvišeni Abedam Adamu te mu reče:

10 "Tvoja očinska pouka ovim sirotim beše sama po sebi dobra, no jedno u njoj ipak još treba popraviti, ono što se tiče mnogoženstva.

11 Gle, potpuno imaš pravo što si mnogoženstvo postavio potpuno suprotnim Mome poretku i takođe si im taman tačno pokazao svagda važeće prebivalište zmije i smrti.

12 Ali samo jednom zamisli šta je za ove bolje, nakon što ovi, osobito vođe, svaki za sebe već ima barem deset žena? Da ih rastaviš i da im ostaviš samo jednu ženu ili da ih ostaviš kakvima su?

13 Ukoliko jedan od svojih desetoro žena devet napusti i samo jednu zadrži, šta onda da čine onih devet sa svojom decom i kako će izgledati u njihovim srcima?

14 Ili – ako pak sve zadrži i stara se o srcima sve dece njegovih deset žena, a i žene i deca – ako preko svojih muževa upoznaju nas kako smo ih uprkos jedinog istinskog poretka ipak ostavili u stanju u koje su dospeli gvozdenim svezama njihovog zakona – počnu zatim da nas slave i hvale u svojim srcima?

15 I otud će i sva njihova deca ugledati naše veliko smilovanje i ljubav, koji bi nas u suprotnom kleli u svojim srcima.

16 Šta ti prema tome misliš šta bi bilo bolje barem za ove koji se već jednom nalaze u tom dašta samom po sebi žalostnom i neurednom stanju?

17 A Ja ti kažem: Za decu sveta, ako ih suviše vuče njihova plot, bolje je mnogoženstvo od neurednog bluda i silovanja, ili čak skrnavljenja dečaka.

18 Jest, Ja ti kažem: Čak je i mnogoženstvo bolje od neuredne obljube žene kada nije namereno splođenje, nego jedino muklo zadovoljenje nagona, posebno kada se žena već ionako nalazi u vidnom stanju trudnoće.

19 Jer onaj koji ima deset ili više žena, taj rađa skoro uvek kada god obležava ženu. A ako neko samo jednu ženu neuredno obležava više puta, onda, kao prvo, ne samo da sa svakim obležavanjem ne rađa plod, nego on često i upropašćuje već začeti i na posletku još povrh toga svoju ženu sasvim čini neplodnom.

20 A kada se takvo, kao što sigurno znaš, čak već našlo kod dece Visina, koji su proistekli iz Moje milosti i Moga blagoslova, koliko će tek više takvo biti slučaj kod onih koji su proistekli iz Moga suda.

21 Zato tu sada prosudi sam šta bi za sadašnji trenutak imenice za decu Dubine bilo bolje.

22 Mada ovim nipošto neću da uvodim mnogoženstvo, naročito nikako među vama – ipak otidi i ispravi takvo na ovoj deci Dubine. Samo možeš dodati da zato svoju decu ipak ne treba da vaspitavaju za mnogoženstvo, nego kao što iziskuje Moj istinski poredak po tvojoj besedi, amin."

293

1 Kada se pak Horadal sa svojom desetoricom pratilaca ukrepi jelom njemu odveć ukusnim i takođe ugasi žeđ sokom slatkih bobica i takođe prinese dužnu zahvalnost Gospodu kao jedinom davatelju svih dobrih darova, tada odmah Adam stupi do Horadala i obznani mu volju Gospodnju kakvu mu Gospod prethodno obznani u vezi mnogoženstva.

2 Nakon što Horadal takvo ču iz usta Adamovih, vrlo mu se obradova srce, zahvali opet svom svojom snagom Gospodu na takvom odobrenju, uspravi se konačno, pa zamoli uzvišenog Abedama za dozvolu da se sme ispovediti pred Adamom.

3 I uzvišeni Abedam mu odobri sledećim rečima: "Horadale, kažem ti, ovde je mesto gde svako može i sme da govori kako mu je rastao jezik.

4 Zato, ako hoćeš da govoriš, onda govori otvoreno i pri tome nemoj držati prst preko usta, amin."

5 Horadal zahvali najusrdnije uzvišenom Abedamu na odobrenju, pa Adamu poče upućivati sledeće reči, naime govoreći:

6 "Prečasni stari oče, odveć poštovani prvi čoveče zemlje i uzvišeno cenjeni svedoče celog, sada živećeg ljudskog roda! Nagni uho jednome posle-sinu tvoga sina Kajina i čuj što ću ti sada objaviti.

7 Jer tako mi Boga, beskrajnog, večnog, svetog, svemoćnog Tvorca, koji sada prebiva među nama, tako istino beše što ću ti sada obznaniti najdublju tajnu u mome srcu; i da nije bilo tako, oče Adame, možeš mi verovati, ne bih Boga i tebe tako brzo prepoznao, i On, Sama večna beskrajna ljubav i smilovanje, sigurno nikada ne bi dozvolio da moje noge ikada kroče na ovo sveto tlo gora – da nije tako kako ću ti sada ukratko obznaniti.

8 Zato čuj iz mojih usta sada ovo što u meni tako duboko bilo skriveno da čak ni lukava zmija koju dobro znaš nikako nije bila u stanju ni da nasluti takvu duboku tajnu u meni, a kamoli tek da ugleda.

9 A sada je došao trenutak, pa ću i otvoreno obznaniti. A u ovome se sastoji i tako glasi:

10 Gle, negda još za vreme Hanoha beskrajnoj ljubavi svemoćnoga Boga je blagovolelo da u duhu probudi čoveka, jest, brata Hanohovog, kako bi objavio svemu narodu jedino istinskog Boga.

11 Njegovo uzvišeno učenje zadrža se sve do Lameha neprestano neokrnjeno.

12 Lamehova uzvišena braća me valjano podučavahu tom učenju kao i još nekolicinu.

13 Kada pak Lameh sa zmijom sklopi savez, tako da jakom Tataharovom rukom ubi svoju dvojicu bogoprosvetljene braće, tada i odmah bi ubijeno uzvišeno učenje Farakovo, koga je Bog bio probudio.

14 A pošto sam uvek bio Lamehov drug od njegovog ranog detinjstva, to se i dogodi da on mene, čim preuze njegovu najgrozniju vlast, postavi svojim savetodavcem, no ipak tako da o meni niko ništa nije smeo znati. Ja prema tome samo bejah njegov najtajniji savetnik.

15 Početkom pokušavah Farakovo učenje da budim u njemu, međutim, beše čisto uzalud s njim išta postići.

16 Jer on dopusti zmiji da ga toliko zarobi da čak i velike reči Božje koje je čuo ubrzo nakon što ubi svoju braću na njega ne ostaviše utiska.

17 No kada mi on krišom takvo ipak obznani, ne propustih priliku i opomenuh ga ozbiljno da se ipak opet najhitrije vrati Bogu zato što mu je još toliko milostiv.

18 Ali umesto da me sasluša, iskaza mi sasvim ogorčeno ozbiljno: Horadale! Do sada si mi još drug, ali ja te opominjem kao kralj i bog sada zadnji put savršeno ozbiljno da ubuduće ćutiš o svome bogu.

19 Ako prekršiš tu zapovest, onda da ti se dogodi šta se dogodilo mojoj braći, koja takođe propovedaše tvoga boga, a ne htedoše da znaju da sam ja lično svemoćni bog.

20 No idi napolje i poreci radi mog i tvog opravdanja pred svim narodom starog smešnog boga Farakovog i nauči narod da poznaju mene, jedino istinog, pravednog, prestrogog, neumoljivog i svemoćno silnog boga.

21 Kunem ti se svojim božanstvom, ako takvo ne učiniš, bićeš mi pred svim narodom rastrgnut u najmanje parčiće.

22 To shvati, idi i izvrši moju volju! –

23 Ja otidoh, sakrih duboko u sebi učenje Farakovo i smesta poprimih varljivi lik nadlamehovske svireposti te podučih narod da upozna volju Lamehovu.

24 A pošto Lameh vide da na meni ima vernog slugu, to mi on i predade svu kraljevsku vlast; on pak ostade bog meni i narodu.

25 A pošto i zmija vide kakav sam odan sluga Lamehu i nikako ne primeti šta skrivam u srcu, to ona i sa mnom sklopi savez u liku najdražesnije žene; i ja joj se zakleh s površine moga srca bogom Lamehom da ću sve činiti što bi njoj i njemu bilo ugodno.

26 Zmija time potpuno bi zadovoljna i obreče mi velika obećanja.

27 No čim me napusti, tada se zakleh u svojoj dubini te rekoh: O zmijo, podli Sotono – koliko god se lukavo hvataš posla, ipak ćeš veoma brzo saznati šta može Onaj Koga sada moram da skrivam.

28 To ti se kunem svojim jedinim istinim Bogom. –

29 A zatim zamolih svog skrivenog Boga da najmilostivije takvu moju tajnu nakanu ne obznanjuje čak ni najuzvišenijem anđelu – i Bog usliši moju molbu, pa mi zatim stalno najtajnije uli šta imam činiti u svakom položaju moje kraljevske službe.

30 Pa tako zatim postadoh strašnim sudskim oružjem u ruci Božjoj, te počinih prividno sve zamislive grozote kroz navodnu moć Lamehovu, no ne tako u istini.

31 Tako bejah ja koji dade Lamehu ogorčen savet, kada Meduhed, istinski brat prema meni, ote velik narod, da starome Bogu navesti pravi rat i da pod vođstvom zlog Tatahara uništi vatrom sve šume ako mu je stari Bog možda ipak oteo narod Meduhedov. – A zašto učinih takvo?

32 Znao sam iz svoje skrivene dubine koja sudba čeka zlog Tatahara.

33 Opet sam bio ja koji je ono malo njih koji su se vratili obavestio iz samih usta Lamehovih da se po drugi put osvete istinom starom Bogu. Znao sam šta Gospod s njima namerava.

34 Dao sam Lamehu savet da se svem prostom narodu zabrani da govore pri kazni smrti i da se nipošto neko nije usudio u celom svom životu da izgovori presveto ime boga Lameha, jest, ni da ga pomisli.

35 A zašto učinih tako? Da se još čistija srca nevinih ne bi oskvrnavila najvećim svetogrđem Lamehovim jer nemima se ne može ništa propovedati.

36 Dao sam da se mnogi pogube, ali zašto? Zato što mi je moj skriveni Savetodavac pokazao svagda govoreći: Gle, nad ovima je zmija otvorila svoju čeljust. Ja sam ih učinio neosetnima, zato rastrgni njihova telesa kako zmija ne bi posumnjala u tebe. –

37 Ja sam Boga psovao deset puta grđe od samog Lameha i dadoh mu savet da Jehovino ime zakopa pod nečistoću najnižeg naroda. – A zašto učinih tako?

38 Da bih spasao to ime, jer beše bolje presveto ime zakopati sasvim pod nečistoću sirotinje, koja je jedino još najčistija u Dubini, no da i dalje bude izložen najsramnijim psovkama.

39 I tako učinih jedno za drugim iz tog razloga.

40 Pa kada je došlo vreme, uzeh sebi ovu silu kao što je ovde vidiš i prema tome dovedoh skoro celokupnu sirotinju kao neumoljivi vlastodržac Lamehov ovamo – i do ovog trenutka osim Boga niko nije znao koja namera me je vodila svuda i prema tome i ovamo.

41 No sada je Gospod blagovoleo da skinem svoju surovu masku, pa tako stojim otkriven u celoj unutarnjoj odanosti pred tobom onako kako sam uvek bio u sebi duboko sakriven.

42 Isto tako sam pred svojim još slepim narodom ružio tebe i Boga – no pošto sada znaš kako i zašto tako učinih, onda ćeš mi valjda i moći oprostiti pošto ne učinih ništa osim samo tajnu volju Onog Koji je ovde.

43 Zbog toga i budi bez brige zbog mnogoženstva jer mi ćemo svagda savršeno obratiti pažnju na Božju volju, amin."

294

1 Kada Adam takvo ču od Horadala, beše tako ganut i plakaše od prevelikih radosti toliko da drhtaše celim telom i ne uzmože, što bi baš sada vrlo rado hteo, da prevali preko usana ni najkraću i najjednostavniju reč.

2 Abedam pak vide kako stoji sa srcem Adamovim, zato i smesta stupi do njega te reče: "Adame, hoćeš li sada još da proklinješ ove hulnike?

3 Gle, zato čovek itekako treba da se čuva sudijske a pogotovo očinske kletve.

4 Jer ko će prozreti Moje puteve i ko ispitati Moja rešenja?

5 A ako neko proklinje pojave čiji uzrok ne zna, neće li se veoma lako desiti da proklinje Moju veliku ljubav, smilovanje, strpljenje, dugotrpeljivost, dobrotu, milost, blagost i tako sav Moj božanski poredak iz svega toga?

6 A ako je neko prokleo taj poredak, kakav blagoslov će negda otud ponići za njegov duh?

7 Ako je neko kletvom tako sudio Moju ljubav, smilovanje, strpljenje, dugotrpeljivost, dobrotu, milost i blagost, zar nije bacio sud o sopstvenu šiju zato što je sam pre sudio ono čime jedino može uzeti večni život iz Mene?

8 Šta čovek ima što nije primio najpre od Moje ljubavi i smilovanja i otkud će nešta uzeti ako neće iz Moje ljubavi, smilovanja i milosti?

9 A ako je prethodno sudio Mojoj ljubavi i ako ju je zauvek prognao kletvom od sebe, kako, reci Mi, Adame, kako će dalje zahvatati vode iz bunara kojeg je prethodno tako silno zatrpao zemljom, kamenjem, peskom i svakakvim šljunkom?

10 Zato neka nikada brat sudi brata, osim ako sam mu Ja sam dao izričitu zapovest.

11 A ko sudi sopstvenom vlašću, taj je onda sam sebi presudio smrtnu presudu zato što je izgnao iz sebe život sveg života.

12 A ako bi se ko razgnevio tako silno na svoga brata da bi zato hteo da zapali njegovu kuću noću – pa se prihvati rđavog dela, a dogodi se da s njegove baklje iskra padne na njegovu sopstvenu kuću i zapali istu pre no što rasrđeni svojom bakljom dosegne stan sirotog brata – koga će potom taj što htede počiniti nedelo okriviti zato što mu je pakosna vatra otela sve njegovo imanje, sve njegove namirnice i njegov stan?

13 O gle, šta sam ti ovde pokazao u toj slici, to se događa svakom gnevnom u njegovoj sopstvenoj kući duhovno, jer još pre no što hoće da metne poguban požar osuđujuće kletve na svoga brata, već je odavno pre u sopstvenoj kući podmetnuo sve razarajući požar, koji u njemu sve izjeda i uništava čime je od Mene valjano bio uređen za večni život.

14 Zato da niko nije kleo drugog zbog greha kojeg je možda brat počinio bratu.

15 Nego gde bi da kune, tu neka uvek blagosilja, tako će svoga brata i samog sebe svagda istinski suditi, ne za propast, nego za večni život.

16 A da sam sve stvari stvorio za propast i za pogibao i konačno uništenje, da li bih Ja kao večno sveti i beskrajno mudri Bog valjda postupio mudro da sam ikada stvorio nešto?

17 A ja velim da bi takvom činu jedva samo bila sposobna sama najgušća i najzlobnija nerazumnost, a kamoli tek Ja, Koji sam sveti, večni, beskrajno mudri i najljubazniji Bog i Otac sve Moje dece.

18 A pošto sam, dakle, stvorio sve samo za večno trajanje, i to tako da ne propadne čak ni jedva primetna misao koju je najneznatniji čovek najovlašnije pomislio, zašto onda da vi uzajamno sudite vas hoteći da upropastite?

19 Zato ti, Adame, zapamti to da sam jedino Ja istinski sudija, a ti Mi budi pravi sin koji sve stvari svagda sudi kao što Ja sudim, naime:

20 Ne kletvom, nego Mojom ljubavlju, smilovanjem, strpljenjem, dugotrpeljivošću, dobrotom, milošću i blagošću.

21 Tako čini ti i svako, tako ćeš imati večni život svagda iz Mene, amin."

295

1 Po toj besedi pak uzvišeni Abedam reče obračajući se Horadalu: "A ti Horadale, koji si svetu iskricu Farakovu sačuvao u svome srcu ovako odano kroz sve oluje iskušenja zmije i sveg sveta iz te zmije, gle, ovde pred tobom je sada više od iskrice Farakove, beskrajno sunce – Ja Sam o Kome je Farak svedočio, Ja – večni, beskrajni, svemoćni Bog, veliki Tvorac svih stvari, koje ispunjavaju sva nebesa i sva beskrajna prostranstva svetova od najmanjeg do najvećeg, Ja – najsvetija, najveća, najčistija, večna ljubav, Ja – tvoj i sve Adamove dece jedini istini Otac, Koji Ja jedino imam život i dajem isti iz Mene, Ja – Ja – sada sam pred tobom!

2 A pošto si iskricu Farakovu tako odano sačuvao u svome srcu i verovao si u Onog Kojeg nisi video i verovao si skrivenom zovu u sebi i nisi sumnjao da sam ti Ja u tom skrivenom tihom zovu davao da prepoznaješ Moju volju i kada si je opažavajući spoznavao u sebi i odmah strogo po njoj postupao, ukratko, Ja ti kažem, pošto si Mi u malom ostao odan, tako ćeš Mi sigurno i od sada ostati utoliko odaniji pošto sada vidiš i čuješ Samog Onog o Kome je Farak propovedao i prorokovao narodu u Hanohu. Prema tome i kod svoga naroda zastupaćeš više od mesta Farakovog u Hanohu.

3 Horadale! Ovim rečima postavljam te sada nad velikim zato što si Mi ostao odan u malom, i prema tome činim te istinskim učiteljem i vođom tvoga naroda.

4 Gle, još ima dosta slepih među njima, a s ovom Mojom živom rečju otvorićeš im oči i oživeti ih.

5 Od sada, pak, Moju svagdašnju volju u sebi više nećeš tako tiho razabirati kao što si je razabirao u Dubini, nego ovako kako Me sada čuješ tako ćeš je, to jest Moju volju, svagda slušati u sebi, van sebe i nad sobom. Ako Me ni ne budeš gledao kao sada, ipak ćeš Me svagda slušati kao sada.

6 Horadale, Ja ti kažem tvoja vera je velika, jer bez znaka osim onog Mojih dvaju vesnika tebi verovao si da sam Ja zaista Onaj koji ti takvo govori.

7 Zaista, za tebe drugi mali znak u blagoslovu hrane i pića za tvoj narod nije bio potreban zato što si Mi već dugo pre u svome srcu toliko čvrsto bio privržen pre no što tvoje oči ugledaše Moje biće i tvoje oči čuše Očinski glas Mojih usta.

8 A pošto si Me sada video i čuo, svoga Boga i Oca, i čvrsto veruješ da sam Ja koji tebi takvo govori i zamolio si Me da smeš da Me ljubiš zato što sam ti već pre dao one tri velike reči, zato ću ti dati i tri velika znaka kao nagradu što si tako čvrsto verovao da sam Ja zaista jedini istini, večni, beskrajni, svemoćni Bog i Tvorac i Održitelj i Upravitelj svih stvari, i jedini istinski preljubazni Otac svih ljudi i anđela.

9 A ta tri velika znaka neka budu u tome da ćeš, prvo, u zemlji koju za tebe i tvoj narod spremam odmah naći sve valjano sačuvano što sam ti ranije obećao.

10 A drugo, u budućoj sili tvoje volje po Mojoj reči svagda ćeš saznati čemu je sve vičan Onaj Koji ti sada takvo otkriva, obećava i istinski daje.

11 A kao treći znak ostaće ti Moja svagda živa reč i večni život iz iste.

12 Iz ta tri velika znaka spoznaćeš tek sasvim Moju beskrajnu ljubav kako za sebe tako i za svoj narod i – koliko sam Ja, tvoj sveti Otac, svagda odveć dobar.

13 A sada primi Moj puni blagoslov, pa se daj na put.

14 A ona dvojica vesnika će te otpratiti u zemlju nedaleko odavde između jutra i ponoći.

15 A svoje oružje ostavi ovde Adamu kao znak da je Moja očinska ljubav jača od sve sile zmije.

16 Pa tako pođite blagoslovljeni od Mene odavde u Mome imenu, amin."

296 (2.110)

1 Po toj besedi Abedamovoj i posle Horadalovog naloga dignu se konačno sav narod, a sam Horadal zavetova Gospodu neprekršljivu odanost u svemu i zahvali Njemu sa svojom desetoricom vođa iz najdublje dubine srca.

2 A pošto zahvali Gospodu na tolikoj milosti, ljubavi i smilovanju, tada i smesta zamoli svetog Davatelja svih dobrih darova pitajući da li i narodu da podigne vidljiv znak sećanja na tako velik dan milosti i smilovanja kako bi se isti svagda pri pogledu na isti zahvalno sećao šta je veliko On veličanstveno i očinski učinio na njemu i na narodu koji sledi Njegovom vođstu.

3 I Abedam mu na to dade sledeće učenje kao odgovor, naime govoreći: "Horadale, čuj! – Hvalim te zato što imaš pravilnu težnju koja je podobna za slavljenje Moga imena trajno kod tvoga naroda, no ipak ti kažem, ako je narod pravilno podučen, onda u Mojoj velikoj tvorevini u velikoj količini ima predivnih i trajnih znakova sećanja.

4 A ako je narod glup da više ne primećuje znake koje ja divno činim pred njegovim očima dan za danom, zaista, možeš verovati jer Ja ti kažem, tada više neće obraćati pažnju ni na mrtav ljudskim rukama priveden znak.

5 Međutim, ako obraća pažnju na žive znake, reci Mi čemu će mu služiti mrtvi znaci?

6 A Ja ti ionako dajem velik znak sećanja za tebe i za ceo tvoj narod tako što imaš Moju živu reč u sebi u vasceloj moći i sili u Mome imenu, i možeš je udeliti sa svakim koji je savršeno odlučan da probudi svoj duh i da stekne večni neprolazni život iz duha.

7 Šta bih ti veće mogao dati no što sam ti dao onima trima rečima? I šta bi više, divnije i bolje mogao da postaviš kao najbolji znak sećanja no što je sveti živi znak istinske ljubavi u srcu svakoga čoveka?

8 Prema tome uvek i ostani kod tog znaka. Sve dokle ostaneš kod tog znaka, u tom znaku i taj znak u tebi, toliko dugo ću i Ja uvek moćno i silno biti među vama kao najsavršeniji znak sećanja na Mene Samog i prema tome i na svako Moje ljubazno delo na tebi i tvome narodu.

9 A ukoliko biste dopustili da veliki i preda Mnom jedino važeći znak istinske i žive ljubavi prema Meni propadne u vašim srcima, tada će i veliki znak sećanja nestati iz vaše sredine.

10 A ukoliko bi se to desilo, onda bi vam svi ostali beznačajni znaci vredeli baš toliko koliko zemlji vetrovi koji na drugim nebeskim telima blagotvorno struje, a zemlja ništa od toga ne opaža.

11 Zato ostanite kod jedinog znaka ljubavi jer ona je najbolji i uvek sigurni opominjač na predmet kojeg istinski ljubite. A ukoliko se ona ohladi, onda ranije ljubljeni, ali u sve-zaboravnoj hladnoći srca više ne ljubljeni predmet ohlađenome može zaveštati sunca u znak sećanja, a ipak će to biti uzaludan posao jer pre no što led dopusti da se zagreje, istopiće se.

12 A kao što vatra svoj materiji daje smrt, isto tako vatra ljubavi daje smrt onima koji su od nje otpali kada ponovo dođe na njih zato što su se ohladili i ukrutili u led.

13 A onaj koji je sveti veliki znak ljubavi valjano sačuvao u svome srcu za sva vremena vremenâ, taj će i ostati ovako večno nepromenljivo u vatri života kao sama vatra u vatri zato što je vatra vatri život.

14 Takvo dakle valjano obrati pažnju u sebi i probudi kod sveg tvog naroda takvo; tako ćeš živeti i sav tvoj narod u tebi i s tobom i tako i potpuno u Meni i Ja u njemu.

15 Nemoj da si pomislio da je za taj posao valjaniji neki određen dan od drugog ili da Mi se određena dana prethodno mora prineti neka žrtva pre nego što Mi se neko u svome srcu sme približiti.

16 O Horadale, takvo što nikako nemoj misliti. Jer kao što već kod vas zaljubljen čovek svojoj nevesti ili svojoj dragoj ženi ne određuje dan i čas kada će je ljubiti i ona njega – isto tako je kod Mene; kad god neko uzdigne svoje srce Meni – sasvim Mi je pravo.

17 Zato i Sabat neka bude dan opšteg poučavanja, a ne možda isključiv dan Moje ljubavi; a njoj je svaki dan isti.

18 Zato ljubite Me svagda; Sabat pak zadržite kao dan poučavanja u Mojoj ljubavi, tako ćete živeti večno.

19 Pa tako možete se dati na put u Mome imenu, amin."

297

1 Po tim rečima Horadal ponovo zahvali uzvišenom Abedamu i obrati se, nakon što zahvali, desetorici vođa govoreći im:

2 "Idite u imenu Gospodnjem i naložite narodu da zahvali Gospodu, pa neka se spremi na put kako bismo se još pre zalaska makli s mesta u imenu našeg Gospoda i velikog Boga, Koji je istini sveti preljubazni Otac, amin."

3 I smesta desetorica vođa odoše do naroda i učiniše tamo kako im Horadal zapovedi po volji Gospodnjoj.

4 U toku jedne minute svi već biše spremni na put; a kada Abedam pozva Kizehela i Setlahema da sada izvole da vode narod u obećanu zemlju, gle, tada već Lamel brzo poput ptice u letu dojuri s jednom devojčicom noseći je na svojim jakim rukama.

5 Kako pak dospe do Abedama, smesta pade na svoja kolena pred Njim, spusti devojčicu na zemlju, pa poče da govori sa svom ljubavlju i poniznošću nakon što prvo najskrušenijim srcem zahvali Abedamu na sretnom izvršenju preteškog dela.

6 A ovako glasiše njegove reči: "Presveti, najljubazniji Oče! – Tvojom svemoćnom svetom pomoću sretno sam izvršio delo koje si mi naložio u mome srcu.

7 Ni jedna glava ne ostade nazad od svih onih koje si mi pokazao u srcu da ih spasem u Tvome najsvetijem imenu.

8 Ali, o sveti preljubazni Oče, gle, ovu devojčicu istina ne nađoh u svome srcu, nego samo naiđoh na nju usamljenu, uplakanu uz širok potok.

9 A kada je upitah u njenom tužnom položaju: Siroto dete, šta ti nedostaje kada tako gorko plačeš i sebi kao očajno istržeš kosu? –

10 Tada to siroto biće duboko uzdahnu od bola i posle malo vremena, koje joj bi potrebno da se pribere, stade mi pričati sledeće:

11 Veliki čoveče, ja, najsirotije dete zemlje, molim te za ime velikog Boga, koga su još uzvišena ubijena braća najsurovijeg Lameha objavljivala mojim roditeljima, da me saslušaš.

12 A kako čuješ sasvim najkraće moju najužasniju nevolju, onda se smiluj mome još mladom životu i ubij me.

13 Čuj sada, ovo je priča moga tužnog života: Moji roditelji behu uprkos strašne zapovesti najvećeg svih tirana krišom ipak stalno odane pristalice velikog Faraka i verovahu u velikog svemoćnog Boga koga im on objavi.

14 Neki zao duh pak mora da je to otkrio Lamehu; taj naredi surovim pandurima da dovedu moje drage roditelje; samo mene kao jedino dete ostavi u kući.

15 Ne potraja dugo, tada ovi panduri moje sirote roditelje ponovo dovedoše u kuću; tu su se smesta morali skinuti; kada njih dvoje sasvim goli stajaše bledi i drhteći celim telom, tada panduri dohvatiše najpre moju sirotu mater, pružiše je po zemlji, zatim zgrabiše njene nežne ruke, ispružiše ih zategnuto na zemlju i zabiše jake šiljaste klinove kroz površinu ruku.

16 Isto to učiniše i s nogama. Veliki bolni uzvici prođoše nečuveno pored ušiju tih neljudi.

17 A šta učiniše sirotoj, sirotoj mami, isto tako učiniše odmah ocu čim završiše s majkom.

18 Posle tog prejezovitog čina svaki od tih pandura još zadovolji, nakon što su joj (naime mami) prvo gurnuli krupan kamen pod leđa tako da beše razapeta kao struna preko zvučne daske, svoju zaista satansku čulnu požudu.

19 Posle učinjene takve gnusobe najpre im rasparaše utrobe, pa uzeše mene u njihovu sredinu, prisiliše me da roditeljima iskopam oči pod neprestanim hvaljenjem boga Lameha.

20 Tu se onesvestih – i dovedoše me ovamo i kao što vidiš svezaše me za ovaj stub da propadnem od gladi.

21 A šta se dalje još desilo s mojim sirotim najnesretnijim roditeljima, ne znam više, ali toliko je sigurno da su ih još dalje mučili i na kraju zajedno s njihovom kućom spalili.

22 Sada znaš sve i možeš sa mnom sada činiti šta hoćeš, samo ovde me ne ostavljaj u životu. –

23 Gle, sveti Oče! Ta pripovest beše razlog zašto sam jedno dete više no što sam ih izbrojao u svome srcu doveo ovamo.

24 Jer još nikada u sebi nisam osetio tako veliko sažaljenje prema nekome kao prema tom sirotom detetu.

25 Zato ćeš mi valjda oprostiti ako sam postupio preko Tvoje zapovesti, jer šta sam tako otrgnuo sigurne propasti, doveo sam i odano ovamo Tebi na žrtvu.

26 O Oče, primi milostivo." – – – A Abedam se sagnu dole do Lamela, dignu ga sa zemlje, pa mu reče:

27 "Lamele, Ja ti kažem, što si takvo učinio, gle, učinio si više no što si ikada učinio tokom celog svog života.

28 No najpre da damo celom narodu da krene u njihovu određenu zemlju, tek tada ću se obratiti tom sirotom detetu; zato neka se ona samo najpre malo pribere – a Ja ću onda već učiniti najbolje za nju i za tebe, amin."

298

1 Nakon što uzvišeni Abedam ovako kratko uteši Lamela, obrati se smesta Kizehelu i Setlahemu, te im reče:

2 "Čujte, kao što ste narod Horadalov doveli ovamo, tako sada idite i odvedite ga u zemlju koju sam već od svih vremena zemlje pripravio za taj narod, jer Ja sam već odavno, jest, od večnosti sam znao i znam svagda šta hoću činiti i šta ću da učinim i niko osim Mene ne zna šta smišljam od večnosti.

3 Zato idite i vodite taj narod kuda sam ga odredio.

4 A Moj duh u vama će vam itekako dobro označiti mesto dokle imate da sprovedete narod.

5 A kada vrlo brzo dosegnete to mesto, onda blagoslovite u Mome imenu narod i blagoslovite im i zemlju i njihove nove stanove, koji se sastoje na način kao što se sastoje ovde na Visini.

6 Kada ste sve to izvršili, onda se hitro vratite ovamo, to tako da ne propustite večeru; pa tako idite sada, amin."

7 Po tom nalogu zahvališe obojica Abedamu na takvom milostivom nalogu pa se smesta dadoše na svoje delo.

8 A Horadal od najvećeg osećanja zahvalnosti skoro topeći se već beše sa svojim narodom spreman na polazak.

9 Kada prema tome ta dvojica naravno posle nekoliko koraka stupiše do njega, više se ne zadržaše, nego svi krenuše radosno sledeći za vođama.

10 Pri odlasku tog naroda plakaše Adam i slaše blagoslov za blagoslovom skoro za svakim njihovim korakom.

11 A pošto Abedam takvo primeti, tada ga pohvali, pa zatim reče: "Adame, da si umesto po koje kletve nad Dubinom stalno ovako postupao kao što sada postupaš u duhu Moje ljubavi i smilovanja, zaista – nizine i dubine zemlje ne bi postale paklom.

12 No pošto si uvek nalazio više opravdanja u kletvi nego u ljubavi, zato je sada došlo dotle da ljudi u Dubine postupaju kao što si upravo maločas ponovo čuo novo svedočanstvo iz usta Lamelovih, koje se radi unutrašnje potvrde toga i živo nalazi ovde do Mojih nogu.

13 O Adame, čega si sve mogao da Me poštediš i celu tvorevinu.

14 A pošto ti je kletva godila uvek više no blagoslov, gle, tako su posledice ispred tebe i Mene i ostaće prionute uz zemlju sve do kraja njenog postojanja.

15 Zaista ti kažem: Koliko je god velika i teška bila tvoja prva greška zato što si zaboravio Moju zapovest i dao si da te opije i najgrublje prevari tvoja sopstvena zmija da su se zbog toga sasvim istavili nebo i zemlja, ipak bi se sve to moglo pre i lakše izgladiti no to što si toliko često zbog nedela Kajinovog kleo sirotu Dubinu.

16 A Ja ti kažem: Kajinovo delo istina beše vrlo rđavo, no ipak jedva kap rose prema celom moru posmatrano prema onom što si ti odmah početkom preduzeo prema Meni kada si hteo da Mi se digneš kao gospodar iznad glave.

17 A da li Mi možeš ikada prebaciti da sam zbog toga kleo?

18 Istina, Moja nedodirljiva svetost, koju si tako grubo dirnuo, prokle tlo zemlje tako da treba da ti rađa čičak i trnje.

19 Moja velika ljubav prema tebi pak ubrzo ponovo ugasi kletvu na tlu zemlje, tako da je ona tebi, kao što si sada i već dugo svugde primećivao, procvetala ponovo novim vrtom.

20 A pošto sam izbrisao kletvu sa zemlje, gle, tada si se ti najmarljivije trudio da kuneš sve nizine i dubine, a i sve njihove žitelje, i dospeo si dotle da sada već za tvoga života iz tla kojeg si prokleo niču plodovi od kojih ovde do Mojih nogu vidiš novo svedočanstvo.

21 Ja sam Dubini u Faraku poslao anđela kojeg sam valjano blagoslovio kao vođu. Zar nisi mogao učiniti isto u Mome imenu umesto tvoje kletve?

22 I Dubina sada cveta divnije od svih ovih Visina.

23 O Adame, Adame! – Pogledaj bolje devojčicu koja sada leži do Mojih nogu i koja je čistija u svome srcu od podnevnog sunca!

24 Šta se sada desilo njenim starima usled tvoje kletve, gle, to će se baš usled toga negda desiti sinu jedne device koju ću oživeti duhom ove koja leži ovde do Mojih nogu.

25 O, premisli šta si napravio svojom kletvom! Ali šta ćemo kada je tako; zato da se postaramo o budućem i koliko je moguće zaboravimo grozotu prošlosti.

26 Adame, opozovi sve svoje kletve i mesto njih daruj blagoslov; Moj blagoslov daruj, jer svako rđavo delo beše tvoje delo od početka; zato ubuduće više ne proklinji, nego blagosiljaj sve, amin."

299

1 Pošto Adam ču takav govor od Abedama, tada se rastuži i više ne znađaše šta reći na to ili šta učiniti.

2 Razmišljaše kod sebe tamo-amo i tražaše veliko odlučujeće i sve poravnujuće "zašto", no sav trud mu bi uzaludan; ne pronađe veliko "zašto", pa tako kod sebe taman opet htede sve baciti iz sebe i od sebe i početi sebe da kune i proklinje zato što sada sebe vide jedinim uzrokom sveg zla, rđavog i zablude.

3 Abedam pak zgrabi njegovu ruku, pogleda mu čvrsto u oči, pa za koji tren reče:

4 "Adame! – Kakav si ti čovek? – Hoćeš li da postaneš kamenom? – Zar je tebi život zaista nešta tako prezrivo da hoćeš u sebi samom da ga prokuneš, pa tako hoćeš da usmrtiš sebe sasvim u duhu kao i u telu, kao i u svoj deci koju sam dao da proiziđu iz tebe?

5 Adame, skoro do ovog trenutka si svoj već mnogo godina dug život proveo s proklinjanjem po svojoj oštroj pravdi i bio si zadovoljan pri tom zato što si uvek mislio da Ja blagovolim tvoju sudsku neumoljivu strogoću i tvoju očinsku kletvu prema onoj deci koja su bila dovoljno slaba da se negde nesmotreno ogreše o tvoju volju.

6 A sada kada hoću da te očistim tako što ti jedino samo zbog toga pokazujem tvoje mane, i činim to vidljivo pred tobom i svom tvojom decom kako bih te potpuno osposobio da sasvim primiš život iz Mene, sada dakle kada saznaješ da uopšte ne blagovolim kletvu, a ni sud, nego jedino samo jedinu živu ljubav, ti se odveć ljutiš u svome srcu i dodijao ti je život.

7 Sada tek, nakon što si prethodno zbog same pravde osudio skoro svako zrnce zemlje, hoćeš proklinjući sebe da se baciš na samog sebe da bi se tako unekoliko osvetio Meni zato što sam protiv tvog starog sudskog poretka Svojom velikom ljubavlju, smilovanjem i strpljenjem.

8 Adame, Adame, Ja ti kažem: ti Moju ljubav i strpljenje stavljaš na teške provere.

9 Premisli koliko dugo već imam strpljenja s tobom; premisli kada još u celoj beskonačnosti ne goraše ni jedno sunce i jedva da sam Sam pomislio na zemlju – tada Mi već tvoj duh, kojeg sam stvorio za najčistiju ljubav, i kojeg sam hteo da oslobodim samostalnim bićem preda Mnom na Moje najveće blagovoljenje, pričinjavaše teške brige svojom nesavitljivošću i poče da isteže u dužinu i suviše u dužinu Moje strpljenje.

10 Koji večno dugi vremenski nizovi su već protekli od kada sam te pozvao da postojiš.

11 I koliko je kroz te nizove večnosti Moje strpljenje skoro beskrajno dugo istezano zbog tebe.

12 Pogledaj sve bezbrojne zvezde; prebroj ih te mnoge velike i tvrde mase svetova koji ispunjavaju skoro celu vidljivu spoljnu beskonačnost. – Šta su one?

13 Adame, znaš li šta su one? – O Adame, Adame, vidi i slušaj!

14 Svako zrnce peska od kojeg se sastoji neko nebesko telo jeste od tebe teška provera za Moje strpljenje od više no hiljadu godina mereno po letu vremena već samo po sebi.

15 Sada prebroj beskrajno mnoge svetove u svim beskrajnim prostranstvima, onda prebroj sva zrnca peska iz čijeg mnoštva se sastoje kao iz atoma tvrdo poređanih jedan do drugog, zamisli onda za svaki pojedini atom hiljadu godina božanskog strpljenja Moje ljubavi s tobom.

16 Kada rasudiš takvo zrelo u sebi, onda Mi reci koliko još da se strpim s tobom dokle postaneš sasvim biće po umu Moje večne ljubavi u tebi, i Ja ću prihvatiti svaki tvoj rok.

17 A teško tebi postaneš li samoubicem. Ja ti kažem, nema tako brzog trena koliko brzo bih te zajedno sa svom tvorevinom predao Svom ognjenom gnevu sa izuzetkom malobrojnih odanih.

18 Zaista! Sa svakim grešnikom pre ću imati večno strpljenje no samo tren sa samoubicom.

19 Zato se još jednom potpuno okreni i spoznaj šta sam na tebi činio, sada činim i šta ću još činiti na svoj tvojoj deci; tako ću se obratiti tebi i dići te Sebi iz močvare tvoje tako duge slepoće i dati ti život.

20 Ali ubuduće više ne proklinji, jer zemlja je od tebe sada na stohiljadu godina opskrbljena izobiljno tvojim sudom.

21 Takvo razumi jednom i obrati se sasvim Meni, amin."

(Sa zalaskom sunca)

300

1 Kada je Adam čuo ove druge reči Abedamove, tada odmah opet bi pun kajanja u svome srcu i tek sada uvidi kako stoji s njim i s njegovim poretkom i kako zapravo i kako sasvim drukčije stoji s poretkom Jehovinim, Koji sada u Abedamu vidljivo njemu obznani Svoj večni poredak.

2 A pošto takvo uvidi, smesta i pade dole na svoje lice pred Abedamom i preklinjući stade da ispoljava sledeće reči iz svoje najunutarnije srži, naime govoreći:

3 "O Jehova, Ti presveti Oče u Abedamu vidljivo ovde preda mnom, gle, dvojica Adama leže ovde pred Tobom u prašini njihove potpune ništavnosti. Jedan je opšti, a drugi je samo zasebni, za sebe jedino odvojeni Adam.

4 O Jehova, Ti presveti Oče! Uzmi milostivo opšteg od mene i ostavi mi još preostalo vreme da živim sebi samom tako da je Tebi blagougodno.

5 Jer sada tek uviđam jasno da bi meni bilo čisto nemoguće da opšteg Adama ponovo vratim na put Tvoga večno svetog poretka mada sam ga samo jedino ja odvratio na put stradanja i propasti.

6 Pogledaj me zato najmilostivije u jednostavnoj osobi koja leži pred Tobom u prašini sve ništavnosti i digni je ka svetlosti i prema tome k jedinstvu s Tobom.

7 A što se tiče moje ranije opštosti, uzmi milostivo od mene taj beskrajni teret i kao što bi Tebi bilo blagougodno, tako učini s mojom opštosti.

8 O Jehova! Ako bi Ti taj teret uzeo na svoja pleća?

9 Tvoja sveta volja da bude svagda i večno, amin."

10 Pri tim rečima Adamovim, doduše, zađe prirodno sunce, no Abedam dade da Adam vidi u sebi kako izlazi drugo sunce i dade mu da vidi blistavu ženu koja stajaše na suncu gazeći glavu zmije pod njenim nogama koja obavijaše celo sunce.

11 A Abedam se saže dole do Adama, taknu ga, pa mu naloži da ustane; pa pošto se Adam konačno uspravi, tada ga Abedam ponovo uze za ruku te mu reče:

12 "Adame, šta vide?" – I Adam uzvrati:

13 "O Jehova, videh novo sunce kako izlazi u meni, a ono uprkos svojoj nebeskoj lepoti ipak sve okolo skoro svuda bejaše obavijeno snažnom zmijom.

14 Uskoro pak videh kako jedna velika svetla žena dolazi na to sunce; ta pak žena nemaše straha od zmije pa zato joj odmah stade silno na glavu.

15 A pošto se zmija truđaše da savlada jaku ženu i da je ugrize za petu, gle, tada žena hitnu jednu jabuku na glavu zmije; zmija pak šćapi jabuku i zagrize se u nju."

16 Tu ćutaše Adam i udari sebe tri puta jako o sopstvene grudi, pa još reče na to:

17 "O Jehova, to beše moja velika krivica pred Tobom!"

18 Abedam mu pak uzvrati govoreći: "Adame, šta si maločas zamolio, to sam već i učinio tako kako si video u sebi.

19 Gle, sada ti je uzet sasvim opšti Adam i ti si sada jednak svakom detetu iz tebe.

20 Zato se sada staraj o ovom zadnjem ostatku svoga bivanja i živi malim životom u Mome poretku i Očinskoj ljubavi.

21 A što se tiče opšteg Adama, gle, tog sam Ja kao sunce svih nebesa i sunaca sveta i svetova uzeo na Sebe, kao što si video kada zmija obavi Moje sunce.

22 A ova devojčica ovde iz Dubine jeste žena koju si video da stoji na suncu i zmiji gazi glavu.

23 No ne njeno telo, nego njenu dušu i njen duh moraš da pogledaš.

24 Ova devojčice je patila u Dubini više no što je ikada patio čovek; zato će se negda njoj i vratiti pred čim velikim će ustuknuti sva beskonačnost sa strahopoštovanjem ježeći se.

25 Takvo shvati valjano Adame, ti sada jednostavni, jer takvo će se desiti zaista, zaista, zaista – razumi, amin."

301

1 Po toj besedi Abedamovoj, Adam i svi koji behu prisutni toliko biše ganuti da puni najusrdnije ljubavi i najunutarnije istinske zahvalnosti zaplakaše, i Adam konačno glasno uzviknu:

2 "O čoveče, o čoveče! Šta bi mogao biti ljubavi večnoga svetoga Oca da te tvoja sopstvena slobodna volja nije oskvrnavila pred Njim!?

3 Koliko beskrajno dobar jesi Ti, o sveti Oče! – i – koliko duboko mora da smo pali pred Tobom kada je Tvoja večna ljubav samo beskrajno velikim smilovanjem prinuđena da nas spase i može da spase.

4 Da – tek sada, sada, tek sada uviđam šta si Ti, o presveti Oče za nas učinio, sada činiš i – večno ćeš činiti.

5 Dajte mi da vičem da moj glas čuju svi polovi svetova! Dajte mi da objavim – kao svi gromovi svetova – tako jako dajte mi da objavim svakom stvorenju, svim svetovima i svim nebesima šta je beskrajno veliko Gospod, beskrajni sveti Bog, učinio na nama beskrajno veliko palim grešnicima pred Njim!

6 Čujte vi sva nebesa – ti sunce, ti meseče i zemljo čuj iz mojih usta!

7 Bog, Večni, Beskrajni, Sveti, svemoćni Bog!!! – – O srce, srce moje, samo mi sada ne prekidaj glas jezika! – Sada daj da vičem iz sve snage! – On – On – pred Kojim su hiljadu puta hiljadu godina kao najprolazniji trenutak! – On – pred Kojega dahom svi beskrajni prostori drhte i večnosti od prevelikog strahopoštovanja tonu u ništavilo! – On – Koji jednim pogledom hiljadu puta hiljadu sunaca može da stvori i opet da uništi! – On – neposredno On Sam iz Njegove najdublje dubine pogledao je nas, jedina najnedostojnija stvorenja, zanemariv Svoju beskrajnu svetost; ispunio je celu beskonačnost beskrajnim stupnjevima kako bismo se opet uzverali do Njega da bi nam pružio Svoje veliko smilovanje zato što smo našom najvećom dobrovoljnom zlobom ovako najdublje otpali od Njega i pali pred Njim.

8 Njegovoj beskrajnoj ljubavi i smilovanju se pak taj put učini suviše beskrajno teškim za pale; On zato zanemari još više Svoju beskrajnu svetost, siđe Sam na širokim krilima Svoje svemoći kroz sve beskrajne stupnjeve do nas dole ovako kako je On ovde pred nama jednak nama u boji i prilici čovekom kako bi nas, prvo i prvo, poštedeo tog večno nikad sasvim uspenjivog puta, pa zatim da nama, poslednjima od svih Njegovih stvorenja, koji smo se dragovoljno na najzločestiji način odvratili od Njega, nama jedino najdublje palima, postane Najvišim, Najnezamislivijim!!!

9 Čujte, čujte, svi eoni izlivenog života iz Njega!!! – da bi nama postao – o Bože, o Bože, o Bože! – Ti veliki sveti Bože! moj iznemogli, smrtni jezik jedva se usuđuje izgovoriti! – da bi nama grešnicima nad grešnicima postao jedino istinim, preljubaznim, najmilostivijim, svetim Ocem!!!

10 Ali nije dosta kako je sada pred nama Ocem – nego, kako moj duh shvati, da negda iz prevelike ljubavi prema nama najnižima Sam odene zatim večno trajno grešni oblik našeg tela, u kojem smo pali pred Njim, večno Svetim, kako bi nas još bliže privukao Sebi – da bi nam postao spasiteljem, vođom, najmudrijim bratom!!!

11 Ne, ne, ne – to je previše! – Abedame! Abedame! Abedame! – Ti beskrajno sveti, preljubazni Oče! – ko – i šta – smo mi da si nama, koji smo toliko bezvredni pred Tobom kroz svu i u svoj Tvojoj beskonačnosti, ovako neshvatljivo milostiv?"

12 Tu uzvišeni Abedam prekinu Adama i reče mu: "Čuj Adame, konačno uviđaš Ko sam i šta činim.

13 A Ja ti kažem, kakav jesi, tako ostani i dalje, imaćeš večni život u sebi.

14 Ti, istina, u svojoj veličini negda beše pozvan da Mome srcu postaneš milim bratom, saigračem i najsrdačnijim drugom Moje večne beskrajne savršenosti.

15 A pošto ti kao duhovni Adam nisi hteo da to postaneš Meni u velikoj jednostrukosti svoga bića koje je proizišlo iz Mene, ipak to treba da postaneš Meni u svoj tvojoj deci zato što je tebe negda Moje srce tako čežnjivo predivno pozvalo iz sebe!

16 Razumeš li takvo? – Gle, to je zašto sve ovo činim i zato sam sada za večno, kao negda najvećem, Svoje srce obratio najmanjem kako bi ga uzdigao nad svim. – Sada ništa više o tome!

17 Pošto je palo veče, postaraćemo se da dođemo kući onima koji već čežnjivo čekaju na nas.

18 A ti Lamele uzmi devojčicu i nosi je preda Mnom kao veliko znamenje pobede. Amin!"

302

1 A pošto Adam i svi ovde prisutni čuše da je uzvišeni Abedam govorio o devojčici, počeše Njega slaviti i hvaliti iznad svega.

2 A Lamel uze istu odmah na svoje naručje i postavi se po nalogu ispred Abedama.

3 A pošto devojčica sama krišom razabra iz svih reči Abedamovih, koje je valjano razumela, kao i od beseda Adamovih i od glasne hvale, koju sada svi prisutni prineše Njemu, da iza Abedama mora da je skriveno nešta posebno izuzetno, tada joj njena urođena radoznalost više ne dade mira.

4 A kako bi sasvim saznala kako stoji s ovim neobičnim čovekom, stavi svoja usta nešta bojažljivo uz uho Lamelovo i reče mu s tihim drhtećim glasom:

5 "Dragi, veliki i vrlo jaki prijatelju! Nećeš li mi obznaniti ko je ovaj čovek koji se, kako sam razabrala i razumela, zove Abedam?

6 Jer gle, ja te pitam zato što me vrlo čudi pošto on samo izgleda kao svaki od vas, no njegove reči izgledaju, jest, one su do nebesa različite od svih iole uzvišeno zvučećih reči koje dolaze iz nekih drugih usta; jest, čini mi se kao da hoće da prodru sva nebesa i svu zemlju.

7 A što me još najviše čudi jeste što me smesta sasvim i potpuno napusti sav strah i tuga kada ga ugledah, da bi mi sada čisto bilo nemoguće da tugujem i da plačem za mojim onako najjadnije pogubljenim roditeljima.

8 Zato – dragi, veliki i veoma jaki prijatelju, molim te da mi nešta bliže obznaniš o ovom odveć neobičnom čoveku, u čijem pogledu skriveno vlada mnogo veća moć no u rukama svih odveć jakih ljudi."

9 A Lamel ne znađaše šta tu da čini i zato stane kao da hoće svojski duboko da sroči.

10 A pošto sa svojim slepim sročenjem oduži malo suviše, to takvo vrdanje brzo prekinu strpljenje devojčice, pa ga ona zato ponovo upita malo začuđeno:

11 "Čuj, dragi, veliki i veoma jaki prijatelju, koji me sada nosiš na svom jakom naručju po volji onog za koga sam te pitala, zašto činiš kao da hoćeš da mi odgovoriš, ali bez obzira ipak ćutiš kao da ti se okamenio jezik u ustima?

12 Ili da li sam možda pogrešila zato što sam te pitala što možda ne priliči za stvorenje iz Dubine?

13 O, molim te kaži mi barem jedno ili drugo."

14 Tu Abedam reče Lamelu: "Lamele! – Imaš li zapovest od Mene da treba da ćutiš?

15 Ne znam ništa o tome da sam ti Ja ili neko u Moje ime dao takvu zapovest. Zato možeš slobodno da govoriš šta je pravo.

16 Ali ja već vidim da za to iz sebe nemaš hrabrosti, zato daj ovamo detence kako bi putem na Mom naručju saznalo za čim žudi. A ti sada idi za Mnom, amin."

17 Tu Abedam smesta uze devojčicu u svoje naručje, koja se zato odveć radovaše i smesta se s istim pitanjem obrati Njemu Samom, i uz pitanje još veselo doda:

18 "O dragi čoveče koji mi se činiš svetim, ti sigurno nećeš biti isto tako nepristupačan kao čovek iza nas, koji je izgleda držao da meni sirotoj devojčici ne vredi da odgovori zato što je ćutao o tome šta sam ga pitala – i odgovorićeš mi na moje pitanje?"

19 Tu Abedam devojčicu pritisnu o Svoje presvete grudi, pa joj reče: "Draga Moja Pura, saznaćeš sve za čime god žudiš!"

20 Tu se začudi devojčica zato što ju je ovaj još strani čovek nazvao sopstvenim imenom.

21 No Abedam nastavi da govori o Sebi Samom: "Ti se čudiš što znam tvoje ime – međutim, kada Me tek sve više i više upoznaš, tada te takvo uopšte više neće čuditi, nego tada ćeš se čuditi sasvim drugim stvarima.

22 A ako sada imaš spremno uho, onda čuj: Gle, ti sama reče da su Moje reči mnogo uzvišenije od reči svakih drugih usta i izgleda da prodiru nebo i svu zemlju i u Mome pogledu za tebe ima više sile no u svim odveć jakim ljudskim rukama. Takođe te napusti sav strah i tuga kada si Me ugledala.

23 Gle sad, draga Moja Pura, ako si već takvo sve na Meni našla, šta ti onda još nedostaje da Me dubinski upoznaš?

24 Mogao bih ti u trenu reći i tebi pokazati rečju i delom Ko sam zapravo, no ti to ne bi podnela; ubilo bi te i sasvim uništilo.

25 Zato ti sada umesto punog odgovora dajem savet i kažem Ti: Ljubi Me u svome srcu iznad svega, onda ćeš u istom savršeno saznati Ko sam zapravo.

26 A nipošto ne pitaj da li to i smeš – jer Ja ti tako kažem. Zato Me jedino ljubi neskriveno iznad svega, amin."

303

1 Kako Pura ču takvo od Abedama, obradova se skoro do dečije neobuzdanosti i uveseli se, obgrli svojim nežnim rukama odmah vrat svog uzvišenog nosioca i stavi svoju glavu sva opijena ljubavlju na Njegove svete grudi.

2 U takvom ljubavnom položaju produži sve dotle dok svi skupa dostigoše punu visinu; dospev tu kod sve dece koja čežnjivo iščekivahu, tek se probudi Pura iz svog ljubavnog zanosa probuđena opštom glasnom radošću dece.

3 Kako sada tu za sumraka ugleda ove mnoge ljude koji pri pogledu uzvišenog Abedama duboko slaveći i hvaleći Njegovo ime padoše na zemlju pred Njim, tada upita sasvim tiho Abedama, naime govoreći:

4 "Ti neopisivo dragi čoveće za kim sada gine sav moj život, nećeš li mi napomenuti šta znači ovo najveće strahopoštovanje koje sada ispoljavaju ovi ljudi koji izgleda da su veoma dobri i kome je zapravo upućeno; da li se tiče jedino Tebe ili da li možda ovde ima još jednog koji bi bio iznad Tebe? – O reci mi!"

5 I Abedam joj reče: "Samo se malo osvrni, onaj koji sada stoji uspravno, taj nije samo Najveći među ovim ljudima, nego i u svim nebesima.

6 Samo se marljivo osvrni, pa ćeš onog koji jedino stoji uspravno veoma brzo i lako naći."

7 Tu sirota ali sada prebogata Pura poče svojim velikim crnim očima da seva okolo i pretraži celo mnoštvo uzduž i popreko ali pošto i sam Adam, Set, Lamel, Henoh i desetorica nosilaca Setovih, čim dospeše na visinu, legoše na svoja lica puni strahopoštovanja i zahvalnosti, sav njen trud bi uzaludan jer ne nađe nikoga uspravno stojećeg.

8 Zbog toga malo uplašena, poče postepeno da se ispoljava prema svome nosiocu te reče s nešta začuđeno pitajućim glasom:

9 "Čuj ti moj odveć dragi i takođe veoma jaki čoveče, uzalud tražim. – Pa nigde ni jedna duša ne stoji uspravno. – Kako ću prema tome razumeti to što si mi upravo rekao?"

10 I uzvišeni Abedam je pritisnu o Svoje svete grudi, spusti je zatim nežno na zemlju, pa joj opet reče: "Moja Meni odveć mila Pura, samo se sada malo osvrni, pa ćeš sigurno vrlo brzo negde otkriti nekog čoveka uspravno stojećeg."

11 I opet Pura poče da pregleda veliko mnoštvo, no i ovaj put ne uoči nikog uspravno stojećeg.

12 A pošto uzvišeni Abedam vide njenu veliku smutnju, to se opet saže do zemlje, uze je, naime Puru, u svoje presveto naručje, pritisnu je o Svoje grudi, pa joj reče:

13 "Gle, ti Moja najdraža Pura, ko traži svojim očima po daljini a ne pogleda ono što mu je najbliže, taj će teško išta naći, najmanje ono što hoće da nađe a i treba da nađe.

14 To što do sada ništa nisi našla što bi odveć rado htela da nađeš greška je u tome što nisi obratila pažnju na svoju blizinu, sada svoju najveću blizinu koja te nosi.

15 Pura, pogledaj jednom Mene, pa Mi reci da li ležim ili stojim uspravno.

16 Nađeš to, onda ćeš brzo opaziti Ko je Svevišnji i Koga se sada tiče ovo veličanje."

17 Tu sada prebogata Pura dignu svoje sklopljene snežno-bele, pune, prenežne ruke k nebu i vrisnu glasno: "Tako mi jedinog istinog Boga, šta sam ja slepa učinila!

18 O Ti, Koji si sigurno kralj ovog naroda, odveć moćan rečju i svakim delom, hoćeš li moći oprostiti meni sirotoj, slepoj nerazumnici ovu moju sada neshvatljivo najveću grešku.

19 Ne, ne – mogla bih sada baš sebi samoj iskopati grdne oči zato što nisu primetile Tebe jedino uspravno stojećeg!"

20 Abedam je pak tešaše i reče joj: "Budi mirna, ti Moja mila Pura jer sada si Me već do pola našla, a drugu polovinu tvoje srce u tebi ionako već sluti, pa neće trajati dugo kada ćeš Me potpuno upoznati.

21 No, pošto se narod već diže sa zemlje, onda hajde da međutim ćutimo sve do pravog vremena kada budeš sve upoznala; a da si u ravnini mogla da primetiš šta sam učinio narodima iz Dubine, onda bi već znala ko sam zapravo; međutim zbog tvoje slabosti još nije bilo vreme, zato si ležala skoro utrnuta do Mojih nogu.

22 A sada si se obogatila, zato ćeš Me i ubrzo bolje upoznati.

23 Gle, sada već Set dolazi do Mene; zato ćutimo i čujmo šta hoće, amin."

304

1 Kada pak Set pristupi do Abedama, pade smesta pred Njim i upita Ga: "O Ava Emanuele Jehova, sme li čovek Set da Te zamoli da mu dozvoliš kao i juče da ponovo opskrbi Visinu jelom i pićem?

2 Doduše znam da je takvo s moje strane tašto nerazumno pitanje jer ko može biti gladan u Tvome prisustvu?

3 Međutim, pošto si Ti juče skoro upravo u ovo doba premilostivo Sam tražio jelo i piće, u sebi sam pomislio da li da takvo ostane i pravilom i ubuduće ili da li da ostanemo pri starom – ili jedino pri pravilu stomaka?

4 O Abedame Jehova, ne gnevi se na ovo moje možda izuzetno nerazumno pitanje. Tvoja svagda presveta volja sada kao večno, amin."

5 Kako Set svrši s tim pitanjem, sagnu se Abedam brzo do zemlje i dignu Seta sa zemlje, zgrabi ga za ruku, pa mu reče:

6 "Čuj, dragi brate Sete, tvoje pitanje koje potiče od tvoje plemenite namere, koja Mi je svagda blagougodna, bilo bi savršeno dobro i pravo, i svagda je bolje u redovno vreme uzeti jelo i piće nego neredovno po tražnji stomaka.

7 A sada slušaj i gledaj – pošto si danas svojoj služinčadi dao preljubazan nalog da sve gladne pozovu u tvoje ostave, tako su i savršeno valjano učinili.

8 A pošto se posle takvog poziva odmah i nađoše veoma mnogo gladnih i žednih, dogodi se da sva tvoja zaliha bi založena za nekoliko trenutaka.

9 Pa se sada postavlja pitanje: Otkuda ćeš ti, Moj dragi brate Sete, sada uzeti jela i pića nakon što su sve tvoje ostave savršeno ispražnjene i čak nisu pošteđeni plodovi u tvome vrtu?"

10 U početku ta obznana Seta malo zabezeknu, ne možda iz zavisti prema onima koji isprazniše njegove ostave, ili zbog male ljutnje zato što pozvani gosti baš pri toj prilici tako malo obratiše pažnju ko je Set i kako se svako ima ponašati u njegovom domu koji bude pozvan u njega, nego samo zato malo stuknu pošto sada trenutno ne znađaše otkuda da uzme hrane i pića.

11 No ne trajaše dugo i Set se ubrzo pribra, razveseli se, pa reče: "O Jehova, Ti iznad svega sveti i najljubazniji Oče! Čija ljubav je tako velika kao Tvoja?

12 Gle, moje ostave behu pune onoga što Ti meni dade za mene i za svakog brata. Tvoja, a ne možda moja ljubav, otvori potrebnicima pune ostave, oni ih isprazniše po Tvojoj svagda presvetoj volji.

13 A kao što stalno puniš sunce novom neprolaznom svetlošću i celu zemlju svuda stalno novom, rađajućom silom Tvoje milosrdne ljubavi i ne dopuštaš da more postane manje ni za kap, i sve takvo ti je beskrajno lakše no meni da podignem mušicu, tako sam i odveć čvrsto ubeđen da si Ti, o najdraži Oče, moje ispražnjene ostave već dugo pre opet najobilnije napunio svim onim što je nama svima na ljubazan i pošten način potrebno.

14 Zato vi desetorica nosilaca idite brzo u moje ostave, napunite korpe i donesite ih odmah opet ovamo; a ko tamo dođe i traži da jede i pije, neka mu se odmah pruži za čim je gladan i žedan.

15 Ali pri tom da podsetite svakoga na Onog Koji je ovde i Koji je jedini davalac svih dobrih darova. Da bude tako!"

16 Tu zagrli Abedam Seta i reče mu: "Sete, sada si tek učinio sve savršeno; gle, doduše i ranije si otvorio ostave narodu, ali tada si zaboravio da se podseti na zahvalnost jedinom davaocu, zato su se i ostave mogle isprazniti; sada si pak i za narod mislio na davaoca; zato da ti bude po svakoj tvojoj reči.

17 Nadalje više nećeš naći svoje ostave prazne, amin."

305

1 Na to desetorica uzeše svoje korpe i hitro odoše dole u kuću Setovu i tu napuniše korpe s najdivnijim plodovima koji skoro zagušiše koševe u ostavama.

2 To začudi nosioce i oni hvaljahu Jehovu.

3 A pošto čuvari kuće dođoše do njih, to ih nosači upitaše da li već mnogo njih upotrebiše od naloga oca kuće Seta.

4 Čuvari im pak odgovoriše: "Zaista, možete verovati, mnoštvo njih je nebrojno koji su se već danas nasitili od Setovih ostava plodova, no bez obzira neće da se isprazne; doduše pre je sva zaliha pojedena od velikog mnoštva ljudi kao što se već dva puta ranije dogodilo, zbog čega gladni navališe na same vrtove, no praznoća ostave ne trajaše dugo – čudesno se ubrzo svi koševi u ostavama opet napuniše kao što ih upravo ovako sada vidite.

5 Da ne znate neko obaveštenje kako se to dogodilo?"

6 Jedan od desetorice nosača koji je posmatrao uzvišenog Abedama u svem činjenju i govorenju pak na to reče čuvarima sasvim kratko:

7 "Braćo, verujte čvrsto, videli ste stranog čoveka koji je već prekjuče došao od ponoći sa Adamom i ostalima koji behu s njim pozivajući decu sva četiri kraja, i bio je juče među njima celog Sabata, i izvršio je najveća čudesna dela, i danas je još među njima i čini isto.

8 Gledajte, onda nije teško pogoditi otkud ostave neprestano uzimaju svoje punjenje."

9 "A da li znate ko je zapravo taj strani čovek?", upitaše čuvari nosača koji je govorio.

10 I taj im odgovori kratko: "Da On nije rođen na zemlji, to je više nego sigurno, i to prepoznajemo i otud što se oci, koji su inače teško pristupačni, toliko izuzetno jako klanjaju pred Njim.

11 Otkuda, ko i šta je on zapravo po sebi, to ne znamo uopšte jer vi itekako dobro znate da kada se među uzvišenim ocima događaju tajne stvari, onda naše vrlo radoznale uši moramo da držimo lepo na odstojanju.

12 Pa tako je sada i uvek ponešto teško pri takvim pojavama biti načisto.

13 Doduše beskrajno rado bih hteo da upoznam stranca, ali vi znate kako ide.

14 Zato i dalje ostanimo kakvi jesmo lepo glupi u imenu Jehovinom, večno neće trajati.

15 I sada dajte da ispunimo naš zadatak kao uvek.

16 A praotac Set je nama naložio da vam kažemo da one koji se ovde nasite uvek podsetite da zahvale Bogu po njegovoj volji, amin."

17 Zatim nosači napustiše čuvare i požuriše iz ostava.

18 No jedva da dospeše do vrata, već im dođe Abedam u susret, još sa devojčicom uz ruku, i upita nešta uplašene nosače: "Gde ste vi ovaj put toliko dugo sa plodovima?"

19 A nosači nemaše odgovor na to pitanje.

20 I Abedam ih upita opet i reče: "Zar niste našli plodove u pravednoj količini?"

21 I opet upitani ne nađoše odgovora.

22 Kada ih Abedam i treći put upita: "Pa recite Mi zašto se ovaj put niste držali vremena?"

23 Tu se tek pribra onaj koji već ranije vođaše reč sa čuvarima i reče:

24 "Čuj, ti dragi, dobri, strani čoveče! – Nismo učinili ništa loše osim što smo tako malo odocnili s određenim vremenom, jer čuvari nas upitaše ko stalno ponovo popunjava ispražnjene ostave Setove.

25 I mi smo nagađali na tebe zato što smo svedoci ponekog velikog čudesnog dela tvoje volje, u kome si ti izgleda moćan skoro jednak Bogu.

26 Gle, to je i sve što je skrivilo da malo duže izostanemo; valjda ćeš nam ti i stari otac to oprostiti?"

27 Abedam mu pak na to uzvrati: "Čuj – ne samo oprostiti, nego učiniću vas sada nosačima viših i življih plodova od ovih, za celu večnost.

28 A kako biste odmah znali da Ja imam moć i pravo da činim takvo, to znajte da sam Ja Jehova, Bog Svevišnji, lično, ovako kao što Me sada vidite, zato budite mirni i sledite za Mnom, amin."

306 (2.120)

1 A kako nosači čuše takvo svedočanstvo iz usta samog Abedama i isto tako sasvim jasno i Pura, tada se nosači smesta srušiše dole na zemlju, i to tako uplašeni kao da su ih već večna smrt i sud koji sve uništava ščepali za jaku [okovratnik].

2 Jer bili su svesni ponekih malih sagrešenja i pošto su iz nekih strogih učenja Adamovih, Setovih i Enosovih znali da će svemoćni sveti Jehova jednom sigurno doći i da će držati prestrogi sud i da će uništiti i upropastiti sve neposlušne u najžešćem i najužarenijem ognju Svog beskrajnog gneva, to bi gotovo s njima.

3 Jer ovo Moje brzo svedeno otkrivanje Mene Samog u njima sada ne ostavi mesta ni jednoj drugoj misli no da sam došao da držim taj strašni sud.

4 I pošto su bili svesni, kako rekoh, nekih manjih grešaka, to ne mišljahu ništa drugo osim, drhteći celim telom, kako će ih sigurno već brzo zahvatiti užasno vreli oganj suda i gneva – i da će ubrzo prebolno početi da ih izjeda na večno.

5 Ne potraja dugo i oni takođe počeše odveć da kukaju i da jauču – i jedino raniji govornik još beše u stanju veoma mucajući da izusti:

6 "O – koliko – bi – bilo – bolje – da – se – nikad – nismo – rodili!!!"

7 Zatim i on zaneme i očekivaše zajedno s ostalima sudsku gromovnu reč.

8 A ponašanje ove desetorice nosača veoma zbuni i Puru, koja beše inače stamena i iz ljubavi prema Meni skoro da presvisne. Zato se ona stidljivo obrati Meni i reče takoreć pitajući:

9 "O Ti, ako si Ti kao što Te je već Set pozdravio na visini s najvećim strahopoštovanjem i kao što si se Ti sada pred desetoricom nosača Sam glasno i prejasno otkrio, tako da sada više ni najmanje ne sumnjam u sebi da Te sasvim priznam kakvim si se otkrio sada preda mnom sirotoj kao i pred ovom desetoricom nosača – to Te molim Tvoje beskrajne svetosti radi da me pustiš od Sebe – jer suviše sam nesveta da bih počivala na Tvojim presvetim rukama.

10 Jer sada verujem čvrsto u sebi da si Ti Onaj Kojega ime nijedan ljudski jezik nije vredan da izgovori, mada moje ranije poimanje o Tebi po učenju Farakovom beše sasvim drugačije, po kojem sam Tebe zamišljala kao nevidljiv beskrajan oganj.

11 Zato mi sada budi milostiv i milosrdan i nemoj dalje da dozvoljavaš da još dalje prljam Tvoje ruke.

12 No Tvoja presveta volja da bude sada i večno!"

13 Po tim rečima pak Abedam reče Puri: "Nu, ti Moja izabranice, da Me nećeš sada ljubiti manje kada si Me prepoznala nego maločas dok Me još nisi prepoznala?

14 Zar sam se prema Tebi promenio zato što sam dao da Me prepoznaš?

15 Zar još nikada nisi primetila kod nekog nevremena da poneki olujni oblak u daljini izgleda užasno strašno preteći, a kada priđe, onda sa svojim licem koje je izdaleka izgledalo toliko prejako preteći donosi ništa osim kiše pune blagoslova koja oplođava i krepi zemljište koje su sasušili sunčevi zraci mudrosti i skoro sasvim izgoreli travu.

16 Gle, isto tako je i ovde slučaj. Ti si Me do sada uvek samo videla veoma izdaleka sluteći, i to u ognju pogubnog suda; a kao najljubaznijeg Oca još Me nikada nisi slutila a još manje si Me takvog zamislila; zato se i ti sada zajedno sa desetoricom nosača toliko mnogo plašiš.

17 A ukoliko bih bio takav kakvog si Me do sada poznavala iz sada već jako naruženog učenja Farakovog u ovo vreme u Dubini, zar bih te onda iz sve Svoje očinske ljubavi nosio na Svojim rukama?

18 A zato sada znaj i u svome srcu da Ja nisam samo jedino Jehova, svemoćni Bog i Tvorac svih stvari, nego srazmerno prema vama pre jedini istini, sveti, preljubazni Otac, Koji nikoga neće da sudi večno nikada na propast, nego kao jedini istini Otac samo svakoga da podigne za večni život.

19 Gle, ako bih hteo da sudim, ne bi Mi bilo potrebno da vidljivo Svojim nogama dodirnem tle zemlje, nego za to bi najmanja misao od Mene bila dovoljna da u trenu uništim sva dela u celoj beskonačnosti.

20 A pošto sam vidljivo došao vama, to dođoh samo da potražim izgubljeno i da oživim mrtvo.

21 Zato ljubi Me ti sada samo još više umesto manje zato što si Me sada prepoznala i znaš sada da sam Ja jedino preljubazni Otac.

22 Zato neka zbog toga ne bude razlike među nama, nego u ljubavi budimo jedno večno.

23 I tako i vi ustanite od vaše stare nerazumnosti i sledite za Mnom, amin."

24 Na to se desetorica smesta uspraviše, uzeše svoje korpe i sledovaše za Njim na visinu, i stiđahu se svoje grube nerazumnosti, i zato zamoliše Abedama da im oprosti njihovu tako veliku nerazumnost.

25 A Pura se priljubi sada još više ljubeći uz svete grudi predobroga Oca koga sada prepozna.

307

1 Kada ovako uobličeni dospeše na visinu, tada uzvišeni Abedam blagoslovi pune korpe; sedam korpi odmah dade da se raspodele svemu narodu, a tri zadrža za visinu, prvu za Sebe i Njegove najbliže poznate prijatelje, kao sada i za Puru, i privuče takođe Seta Svojoj korpi; drugu dade Adamu, njegovoj deci i naloži i dvanaestorici poznatih vesnika da učestvuju uz nju; treću predade svoj poznatoj deci Jutra.

2 Kada se prema tome sve uredno razdeli, zahvališe svi uzvišenom Abedamu na takvim divnim darovima, posedaše uz korpe te jeđahu i pijahu; pa kada se svi sasvim nasitiše a i svi Gospodu prineše zahvalnost u svojim srcima, tada uzvišeni Abedam reče svima prisutnima:

3 "Deco, ko je od vas umoran, neka slobodno otpočine; a ko sa Mnom može i hoće da bdi, neka učini tako; ko hoće još nešta da zna, neka pita, bilo muško, bilo žensko, dobiće odgovor."

4 Po tim rečima svi se tiskahu oko Abedama i čuo se samo jedan glas koji je glasio:

5 "O Oče, ko bi mogao da spava sve dok ti bdiš i Tvojim presvetim ustima ističu reči večnog života? Zato samo dozvoli nama svima da ostanemo budni i ne odvedi nas u iskušenje sna; Tvoja sveta volja, amin!"

6 I Abedam na to uzvrati: "Tako bdite u Mome imenu, amin."

7 A Pura, koja još čvrsto seđaše i počivaše kod Abedama, upita Ga ljubazno strašljivo: "O Jehova, da li bih i ja smela da Te nešta pitam i da Te zamolim da meni i prema tome i svima najmilostivije objasniš šta bih Te pitala?"

8 I Abedam joj na to reče: "Gle, ti Moja izabrana Pura, već je dugo pravilo, čak i u Dubini još dana današnjeg, koje kaže: Kralj i stranac imaju prednost! –

9 Ti si takođe još strankinja ovde; tako priliči i tebi da ti najpre pitaš o čemu bi htela da imaš svetli odgovor. Samo ti pitaj! i Ja ću ti sada sve otkriti kratkim rečima o čemu bi htela da imaš svetlost, amin."

10 I odmah Pura bi spremna sa sledećim pitanjem koje je glasilo ovako: "Jehova, Ti presveti Tvorče svih vidljivih i nevidljivih stvari! – Ti znaš kakva zla se tamo dole zbivaju sigurno protiv Tvoje presvete volje.

11 Ti si i sada još svemoćan baš onako kao što si bio negda kada si pozvao u postojanje nebo i zemlju; zar Tebi ne bi bilo moguće da Dubinu u trenu popraviš i da je preobraziš savršeno po Svojoj volji? – jer u Dubini gotovo da ništa ne znaju o Tebi i s druge strane više ni neće da znaju, kao što je Tebi sasvim sigurno itekako dobro poznato. – O Jehova, zar takvo ne može da se učini?"

12 I Abedam reče na to Puri: "Čuj, Moja izabrana Puro, ovo pitanje nisi ti izumela, nego ono je svojstveno celoj beskonačosti svesnoj samoj sebe.

13 A takođe ti kažem da ću samo tebi i prisutnoj deci, prijateljima i braći obznaniti nešto o tome bliže određeno, a inače neću celoj beskonačnosti da i molila Me večnost za večnost.

14 Pa tako čuj ti i čujte svi vi: Prepreke su osnova sveg bivanja i postojanja nadalje. Ako neka stvar postoji, onda postoji samo preko njene svojstvene ograničenosti koja joj je očita prepreka.

15 Pogledaj sunce, da ono nije ograničeno Mojom voljom i da joj ona nije trajnom večnom preprekom, zaista, na nebu ne bi stajalo ni jedno sunce, a ni nijedna zemlja u velikom svemiru.

16 Pogledaj kamen kako je ograničen sa svih strana i koliko prepreka sadrži u sebi! Jest, što je god ograničeniji i što više pun prepreka, to je postojaniji, čvršći, jedriji i plemenitiji.

17 Isto tako raste i sva trava, sve bilje i drveće po zakonu ograničenosti i usled mnogostrukih unutrašnjih prepreka, koje su neprestana borba svih delova uzajamno.

18 Tako su prepreke i ograničenosti prava priroda samih stvari, bez koje bi smesta prestale da postoje; cela beskrajna tvorevina sastavljena je prema tome iz samih prepreka i ograničenosti.

19 Samo jedino Ja jesam i moram da budem savršeno slobodan i bez ograničenja kako bi preko Mene sve dobilo svoju pravu prepreku i puno ograničenje za svoje postojanje.

20 A kao što je sa stvarima, isto tako mora biti sa svime što je duha.

21 Ukoliko živi duh ne bi nalazio ništa što bi tiskao, onda ne bi ni imao svesti, prema tome ni života.

22 A pošto dopuštam da za samog duha postoje gomila suprotnosti svugde i svagda, dobrih i loših; loše za dobre i dobre za loše, tako duhovi uzajamno tiskaju jedni druge i oživljavaju jedni druge k životu.

23 Dobri time postaju sve življi, a loši se konačno preko dobrih takođe bude pa zatim uzimaju drugi pravac i prelaze u istinski život, pa postaju sve slobodniji prepreke da tako prelaze u drugu [prepreku] istinskog života.

24 Gle, ti Moja izabrana Puro, tako počinje Moj poredak i nigde nema kraja, zato se više ne brini o Dubini, nego veruj Mi da sam sve to predvideo još od večnosti i da sve što postoji i što se događa, događa se po Mom večnom rešenju.

25 Dubina će se promeniti onako kako se Visina bude promenila; a na kraju će se ipak dogoditi da će biti jedan pastir i jedno stado.

26 U ljubavi je pak sav taj poredak; zato budi mirna jer Ja znam najbolje šta je tu i zašto se tako događa.

27 A čisti će sve to ugledati u čistoti, amin."

308

1 Kako Pura ču takve reči, podignu svoje nežne ruke iznad glave, savi ruke tako što ukrsti prste jedne u druge, pa konačno reče sva ushićena:

2 "O Ti večna, beskrajna ljubavi i mudrosti, koliko beskrajno dubok smisao leži u svakoj ovoj reči!

3 O Ti sveti živote sveg života, Ti beskrajno sveti prauzroče sveg postojanja, ko će shvatiti dubinu Tvoje mudrosti i ko će ispitati rešenja Tvoje ljubavi!?

4 O Bože moj, Bože moj! – koliko si velik i uzvišen!

5 Jehova! Ti koji čak dopuštaš da Te slab čovek zove Ocem, jest, ne samo da Te zove nego On hoće da Ga svaki čovek u njegovom srcu s punom detinjom ljubaznom ozbiljnošću odano i istinski kao takvog priznaje, kako ću ja, puko ništavilo pred Tobom, da Te sada slavim i hvalim, kako da Ti zahvalim na ovom Tvom prevelikom smilovanju i milosti?

6 Jer takvu utehu si sada ulio u moje srce nalik prevelikoj struji svetlosti tako da sama sebi ne umem pomoći od samog prenebeskog ushićenja!

7 O vi veći prijatelji ovog presvetog dobrog Oca, daj pomozite, pomozite meni slaboj da nosim prevelik bremen blaženstva i hvalite jednim glasom Onog Koji ovde boravi među nama, tako sveto, tako dobro i tako preljubazno milostivo i milosrdno!

8 O Ti moj Jehova, koje je blaženstvo biti kod Tebe; koja živa hrana za slabo, ljubavi gladno srce kada ga hrani Tvoja beskrajna Očinska blagost!

9 O daj mi da Te ljubim, daj mi da umrem od ljubavi prema Tebi!

10 O koliko mora da je slatka smrt umreti Tebi od ljubavi!

11 Jehova, Bože, Oče!!! – Do sada sam svoje srce uzdržavala od prevelikog svetog zaziranja od Tebe – ali sada više ne mogu!

12 Zato dopusti da Te sada obuhvatim i da Te tako jako ljubim da me oganj moje ljubavi prema Tebi rastvori i izjede kao suvu slamku – jer gle, sada je sve zaziranje odstupilo od mene; takođe se više ne bojim Tebe – jer ja hoću da umrem od ljubavi prema Tebi! O Ti moj neizrecivo preslatki Jehova!!!"

13 Tu ona svojim rukama velikom žustrinom obuhvati Abedama, pritisnu Ga bukvalno o sebe svoj snagom i jednom rukom često učini pokret prema mestu svoga srca kao da ga hoće istrgnuti pa pritisnuti o grudi Najvišeg.

14 A u takvoj ljubavi se ubrzo i celo njeno biće tako ljubazno zasvetli kao svetlost sunca kada ublaženo prosvetljava najdivniji cvetić ruže.

15 A pošto oci i svi drugi primetiše takvo, stadoše da se udaraju o grudi i Henoh reče uzdišući: "O sveti Oče! – Mi smo deca Visine, a ova je odojče blata Dubine, ali koje li razlike između nje i nas!

16 Ona Te sama ljubi više od cele Visine zajedno i u svome srcu Tebe shvata jasnije od svih nas koji smo tjȁ od našeg detinjstva istraživali i postupali u Tvojoj ljubavi i milosti!

17 O gledajte, gledajte, svi oci, kakva nadnebeska lepota, kakva slava zrači iz ovog deteta Dubine!

18 O Adame, o Sete, o svi, oci i deco, gde je oko koje je gledalo nešta lepše, nešta uzvišenije, nešta neizrecivo ushićujuće nego što je ova devojčica iz Dubine koja jedva broji dvadeset leta u sili njene ljubavi preneshvatljivo moćne za sve nas!

19 Kakva prenebeska ljupkost i najuzvišenija lepota zrači iz svih njenih oblika; kakva blagost, kakva nežnost u svim njenim udima; kako beskrajno nežno u svim njenim delovima, a ipak – kakva moć ljubavi u njenim više no etarski prenežnim grudima!

20 Jest, jest zaista, ova je nama postavljena velikim učiteljem – jer tek sada je svima nama dato merilo ljubavi po kojem itekako dobro možemo da merimo ruševnu slabost našeg srca.

21 O Jehova Abedame, Ti jedino da budeš večno, večno, večno uzvišeno slavljen, hvaljen i ljubljen zato što si svima nama postavio dete iz Dubine kao sveto merilo Tvoje ljubavi.

22 O Oče, Ti sveti Oče, koliko beskrajno dobar i pun ljubavi i smilovanja jesi Ti!

23 Tu i Henoh zaneme. A Abedam zatim reče njemu: "Henoše, veruj da tako jeste i da će tako biti večno: Dete sveta i greha neka pretegne devedeset i devet pravednih od rođenja ako me obuhvati ovako kao ova devojčica ovde.

24 A ti detence Moje ubuduće da više ne odstupaš od Mojih grudi; jedino Ti ćeš Me kroz tvoj ceo zemaljski život gledati i imati kao sada.

25 Nećeš postati žena ni jednog čoveka pre do u vreme vremena kada se budeš ispunila svim obiljem moći Moga beskrajnoga Duha, amin."

309

1 Po tim rečima pak obrati se uzvišeni Abedam Setu i reče mu: "Brate ljubavi, ti znaš koliko si mi drag i mio. Zato ni ne treba da se premišljaš da Mi uputiš pitanje koje držiš u svome srcu.

2 Jer kada decu sveta prihvatam svojom decom i činim im šta od Mene izmole, onda ću utoliko pre takvo učiniti pogotovo tebi pošto si ti istinski brat Moje ljubavi. Zato slobodno izrazi što tvome srcu ne daje mira."

3 Na ovaj milostiv poziv Set se odmah pomaknu bliže i reče: "O Ti predobri, presveti Oče, svom svojom snagom zahvaljujem Tebi što si sada dao oduške mome srcu – jer zaista lutao sam veoma okolo i nisam znao kako da nađem izlaz iz čestara.

4 Međutim, sada je sve razjašnjeno i predivan izlaz zračiš Ti preda mnom.

5 Pa tako radosno otvaram svoje srce i obznanjujem kroz usta ovog časa šta sam skoro od prvog Tvog razgovora sa divnom Purom počeo da nosim okolo, u sebi pritiskajući me.

6 A ovo je tamno breme moga srca: Ti si ovome detetu dao obećanje usled koga ne mogu ništa drugo da mislim uprkos sveg mogućeg okretanja tamo-amo do:

7 da Ti Sam negda hoćeš, u neku ruku povukavši Sebi Svoju beskrajnu svetost, kroz svemoć Tvoje ljubavi, u telu upravo ove devojčice da se splodiš kao dete i prema tome kao čovek ogrnut mesom i krvlju.

8 A zato me to muti što s jedne strane Tvojim presvetim rečima ne mogu da izvučem nikakav drugi smisao; a s druge strane ježim se mišlju zato što ne mogu da zamislim veću nemogućnost od upravo ove.

9 Jer naravno da je puka nerazumnost misliti ako bih zamislio mogućim kedar zabosti u slamku sena, ili goru gurnuti u jajašce grmuše [mala ptica pevačica, Sylvia] ili čak celo more usuti u šuplju ljusku lešnika, i tome slično.

10 A usled Tvojih reči ova devojčica negda treba da primi Tebe beskrajnog Boga da bi se Ti u njoj odenuo mesom i krvlju.

11 Kako možeš Ti, Koji nosiš i vodiš celu beskonačnost Svojim beskrajnim Duhom, s tim Duhom da imaš mesta u telu takvog deteta?

12 Ne, ne, zaista – samo je trabunjanje; pre ću da shvatim ako bi mi neko rekao da jedan atom može da primi u sebe celu zemlju, nego da telo takve devojčice obuhvati Tebe u svem obilju Tvoga beskrajnoga Duha.

13 Molim Te prema tome najusrdnije da meni i svima nama obznaniš kako takvo treba uzeti. Tvoja sveta volja svagda i večno, amin."

14 Tada uzvišeni Abedam zgrabi ruku Setovu i dade mu sledeći odgovor:

15 "Sete, koliko odveć maleno razmišljaš o Meni! – Gle, ukoliko bi tako bilo kako zamišljaš, kako bi Mome beskrajnom duhu bilo moguće da stvori nešta krajno a ipak u krajnome za zbrine celu beskonačnost?

16 Seti se viđenja dvanaestorice vesnika i premisli šta su sve u sebi našli i videli.

17 Premisli kako u malenom semenu kedra nije zbrinuto samo drvo koje vidiš pred sobom nego bezbroj takvog drveća; u jednom lešniku toliko lešnika da bi im, ukoliko se ne bi razložili, već za dve hiljade godina bio potreban veći prostor nego cela sama zemlja.

18 Gle, kada mi je pak takvo moguće i još bezbrojno čega drugog što bi tebi bilo još neizrecivo neshvatljivije od ovog ako bi znao, onda će Mi biti moguće što ti se čini sada toliko odveć nemogućim.

19 A ovo trebate da znate ti i svi vi da pod obećanjem ne treba razumeti kao da će negda upravo ova devojčica ponovo doći na zemlju iz nebesa da Me tu primi u mesu i krvi, nego za to će se već naći druga devica, međutim, ta će tada imati isti duh ljubavi i vere kao što ga ima ova devojčica sada.

20 Pa tako ova devojčica neće imati potrebe da ponovo odlazi u svet, nego druga devica će zato biti oživljena sasvim istim duhom.

21 Takvo trebate ti i svi da razumete.

22 Jer gle, kod Mene su mnoge stvari moguće koje kod vas ljudi nisu moguće da ih čak zamislite.

23 Zato veruj čvrsto Mojim rečima – jer kako ti Ja kažem, tako će se i dogoditi neizbežno, amin."

310

1 Kada Set ču takvo, obradova se preko mere i zahvaljivaše, slavljaše i hvaljaše uzvišenog Abedama svim svojim silama.

2 A Abedam mu reče: "Sete, dragi brate ljubavi Moga srca, Ja gledam samo na tvoje srce, to Mi je sasvim dovoljno – u to možeš biti siguran i tome možeš odveć da se raduješ.

3 Što se sada tiče tvoje glasne hvale rečima, lepo je zadrži – jer Mi možeš verovati ako ti kažem da Mi je hvala srcem razumljivija nego ustima.

4 A kada se srce moli, tu neka se usta ne mešaju kako se kroz njih ne bi mutilo što jednako čistom izvoru dolazi iz srca.

5 Hvala ustima zvuči pred svetom, a hvala srcem prodire do ušiju Moga srca.

6 Zato za sada tvoja usta možeš da poštediš prazne rabote jer Ja čujem svaki glas tvoga srca.

7 Ko koristi usta, neka ih koristi pred svetom i svojom braćom, a preda Mnom nikome nije potrebno ništa drugo do jedino samo srce, amin."

8 A zatim se On obrati Henohu i reče mu gotovo pitajući: "Henoše! Znaš li ti sve i zar u sebi ne nalaziš ništa više što bi hteo da ti razjasnim?

9 A Ja vidim tvoje srce kako žvaće nešta za tebe još nesvarljivo. Šta li je, zašto se ne usuđuješ da Mi obznaniš ustima radi braće?

10 A Ja ti kažem: Ne zadržavaj ništa u sebi, nego izvadi, vrati nazad što još nije zrelo za hranu za tvoga duha, i Ja ću uz veliko ognjište Moje Očinske ljubavi sasvim skuvati za odveć ukrepljujuću hranu za tvog kao i za svakog drugog gladnog duha, amin."

11 Tu se i Henoh primače bliže i reče sasvim ganut: "O Ti predobri, presveti, preljubazni Oče! – Istina je, moj duh traži u sebi svetlosti o preprekama koje si Ti izgovorio posmatrajući neprestano preživljavajuću neman prirode, ali nigde da mi se razjasni.

12 Jer premda sasvim jasno vidim da Sve životari u svom postojanju jedino kroz same prepreke, i ograničenosti kroz njih, ipak ne uviđam zašto sve radi postojanja jedan drugog susreće skoro neprijateljski smrtno?

13 Zašto neprestano trvenje i uništavanje ?

14 Ako se time i nešto drugo proizvodi, ipak se opet mora uništiti da bi sledilo nešto nalik.

15 Gle, to je praznina u mome srcu i ta je još sasvim bez svetlosti.

16 O Oče! Obasjaj je Svojom milošću, ljubavlju i smilovanjem; Tvoja sveta volja, amin."

17 I uzvišeni Abedam otvori usta pa reče Henohu: "Jest, ti kažeš: To je tako zato što sve prolazi, prohuji brzo kao olujni vetar, retko da istraje u punoj snazi svog postojanja, najčešće ga zahvati pogubna struja, razbije se o stene i konačno ga velik vir guta u bezdan uništenja.

18 Dalje kažeš u sebi: Nema trena koji te neprestano ne izjeda i sve tvoje oko tebe – nema trena u kojem ti sam nisi uništivač, jest, očito moraš biti.

19 Bezazlen, nevin, veseo korak nogom možda već više od hiljadu sirotih crvića staje njihovog života.

20 Koliko često je već moja peta razdrmala trudno podignut stan mravi i prema tome mali svet sabi u bedan grob.

21 Koliko sam već često najlepše plodove koji blistahu kao luk svetlosti na nebu viseći u svetlosti sunca na veličanstvenom drvetu svojim zubima zdrobio; koliko predivnih cvetića su već moje noge zgazile. Cvetići opet dolaze; takođe i drugi mravi grade drugu trudnu kuću – no nikad isti, nikad više, kojima moja noga priredi večan grob. – Kuda, kuda odoše?

22 Blag vetar struji kroz lišće drveća; ono se kreće kao da je čilo i radosno, ali posred te radosti sto listova opadoše s granja.

23 Kuda, kuda? pitam – nema mi više odgovora od onih otpalih jer već ih je vir uništenja progutao. –

24 Zatim kažeš dalje: Ne, ne dodiruje me ova velika nevolja stvari, ne bujice koje podrivaju stene, ne veliki zemljotresi koji drmaju gore u prah, nego moje sopstveno srce podriva me silom koja sve izjeda, koja je svuda skrivena u svemiru stvari i ne poziva ništa u postojanje što ne bi opet htelo da uništi svoje susedstvo ili samo sebe. –

25 I s takvim mislima zatim teturaš obespokojen i nebo i zemlja oko tebe, pa dozivaš iz tog svog straha:

26 Gde god da pogledam, nigde ne vidim ništa drugo do neman u prirodi stvari koja sve guta pa zatim jedno te isto večno ponovo preživa. –

27 Istina je, ne mogu ti zato reći: Henoše, činiš Mi nepravdu s tvojim mislima – jer tako je za oko i tako za razum; ali gle, za srce je drugačije.

28 Šta su stvari? – One su počivalište Mojih velikih misli. Moja sopstvena živa volja jeste koja im preprečuje put; tom preprekom tek stupaju u vidljivo postojanje.

29 A kada se zatim Moja ljubav sjedinjuje s Mojom voljom, onda glasi: O, ne postavljaj pregrade velikom letu Svojih preslobodnih misli, nego daj im da ponovo lebde slobodno u velikim krugovima Tvog večnog života u savršenoj svesti njihove žive sile iz Mene.

30 Gle, zatim Svojim mislima ponovo dajem da lebde slobodno nakon što prepreku Svoje volje olakšavam. Onda ti vidiš kako stvari prolaze ali ne odlaze iz postojanja, nego samo se vraćaju u osnovno postojanje, u istinsko bivanje, u slobodno neuništivo bivanje.

31 Zatim dajem da iz mnogih malih misli opet postane jedna velika misao, živa, slobodna, koja Meni mora biti ravna zato što opet postaje kao što je bila izvorno u Meni i iz Mene.

32 Zato se ubuduće više ne brini o spoljnoj prošlosti, nego misli: Sve što istupa iz postojanja vraća se svagda ponovo nazad u savršenije postojanje naviše sve do čoveka, i otud ponovo nazad do Mene Samog.

33 I tako se večno ništa neće izgubiti, ni tvoje najneprimetnije misli.

34 Takvo dakle shvatite svi valjano i budite u Meni svagda vedro raspoloženi, amin."

311

1 Po tim rečima Abedamovim smesta se Henoh uspravi i viknu glasno: "Čujte, čujte vi mrtvi svi, svi koji se još negde skrivate u provalijama, ponorima i dubinama zemlje – jest – mrtvi cele tvorevine dođite ovamo!

2 I svi vi u čijim žilama jedino još teče slab, mlak život – i vi koji ste teško opterećeni i namučeni pod nekim pritiskom teškog bremena svog sustalog života! – Ovamo, ovamo sa svima vama! – Ovde ćete naići na najviši život u najbeskrajnijem izobilju!

3 O reči! reči! Kakve jesu, kakve behu to reči?!

4 O Abedame, Ti presveti Bože i Oče! Sada si i središtu zemlje i gorama, moru i svemu što je god stajalo bez života dao neugasiv život!

5 Da li nešta može da ostane u smrti kada sušti večni presveti život sveg života govori takve reči baš tog života!

6 Oče, presveti Oče, Tebi jedino da je večno sva zahvalnost, sva čast, sva molitva, sva hvala, sva ljubav, sve slavljenje, sva slava i stroga poslušnost od cele beskonačnosti u svoj odanosti ljubavi – jer samo Ti jedino jesi večno dostojan da sve takvo primiš od nas kao i od cele beskonačnosti.

7 O koliko samo živo svetlo je sada postalo u svim delovima moga srca i kako etarski lako i prijatno u mojoj utrobi.

8 O Ti živote života, koliko si sladak, koje je blaženstvo osetiti tebe u obilju tvoje vascele moći i sile.

9 O braćo, o oci, o deco! Blaženstvo celog života je veliko ako Sveti živi u nama slobodnim životom; a onaj koji hoće da živi sopstveni život, koji je mračan u svim vlaknima i žilama, tom čoveku je takav život veliko nesnosno breme.

10 Zato neka svako živi savršeno ljubopravi život kako bi okusio beskrajno obilje istinskog života iz Boga.

11 Jer većeg nema osim života i ničeg što bi bilo čudesnije i božanski uzvišenije do osim tog života.

12 Zato radujmo se svi najzahvalnije životu, mi koji nismo bili a sada ipak jesmo pred licem Onog Koji je večno bio, sada jeste i večno će biti i Koji je dao da postanemo i sada nam je dao istinski život, jest – život kojim je On Sam živeo od večnosti do večnosti u Sebi i iz Sebe u Svojoj božanskoj svetosti i beskrajnom obilju i savršenstvu.

13 Zato radujte se ovom životu kojeg nam je sada svima dao!

14 Čemu sunce ako osim Njega ne bi bilo života koji bi sunce mogao da gleda, oseća i uživa u divnim istocima njegovih zraka?

15 Čemu zemlja sa svim onim što je na njoj i u njoj? Čemu celo nebo sa njegovim svetlim zvezdanim svetovima? Jest – čemu sama beskonačnost ako tu osim Njega više ne bi bilo života koji bi spoznao Onog Koji ga je slobodno predstavio iz Sebe i da uživa u svemu što je On stvorio za isti?

16 Zato raduj se životu, ti cela beskonačnosti, kao što se ja sada radujem njemu – jer od Njega, od Njega primili smo svi mi, ne kao breme, nego kao predivno blaženstvo svih blaženstava – jer šta bi bila sva blaženstva bez tog blaženstva; ko bi se bez njega utolio njima?

17 A ovo najveće blaženstvo nam je dao, zato neka je naša najveća radost životu prinesena Njemu, davatelju, kao punovažna zahvalnost sada kao i svagda i večno, amin."

312

1 Po toj Henohovoj besedi zahvalnosti i hvale uzvišeni Abedam pozva Sebi Enosa i reče mu: "Enoše ako si ti čuo reči hvale Moga dragog Henoha, koje su savršeno dobre i istine od prve do zadnje, reci Mi zar one nisu u tebi probudile višu životnu potrebu osim što samo nadalje ćutiš kao kameno teme na vrhu planine u mirnoj svetlosti meseca?

2 Gle, ovde nema skoro nikog koji u svojoj sferi života živi ovako dalje nehajno kao ti u ovom Mom vidljivom prisustvu i ne nalazi ništa za šta bi trebao višu svetlost.

3 A Ja ti sada kažem: Gle, sada zasnivam Sebi stan na zemlji; iz kamena i maltera neka bude postavljen na Visini za sva vremena vremenā.

4 Ko sada primi službu, njemu će ostati nadalje ovde i tamo. A ko sada sasvim nehajno prolazi mimo gde piri život, pred tim će i život proći mimo, pa će loše izgledati za njegove životne duhove.

5 Zato digni se sada i pitaj
iz svog mlakog stanja
kako bi i ti dobio odgovor
koji ti je potreban na ovoj zemlji!
No ovu reč ne primi tako
kao da te prisiljava na tok života,
u svome srcu moraš naći
da Mi slobodno i odano obznaniš!
A ako radije hoćeš da ostaneš nem,
tebi snom da prekratiš vreme,
onda učini kako ti godi,
pa ne moraš ništa da Me pitaš!"

6 Na ovaj nešta neobičan poziv Enos silno stuknu, pa ne znade šta na to da kaže.

7 Doduše on odmah priđe bliže Abedamu, no što se više on pečališe, više se i zbuni u sebi, pa ne mogaše naći predmet o kome bi postavio dostojno pitanje.

8 A pošto neko vreme stajaše tako nem i ništa ne mogaše prevaliti preko usana, tada se dignu uzvišeni Abedam, ode do Enosa i upita ga:

9 "Enoše, zar stvarno ne vidiš šumu od drveća? – Zar da ti gurnem pitanje u srce pa konačno čak u usta?

10 Čuj, učiniću – pa ti kažem: Pitaj Me zašto postojiš, i Ja ću ti valjano odgovoriti, amin."

11 Tu se tek Enos pribra pa upita s punom ozbiljnošću govoreći: "O Ti Svevišnji, koje bolje pitanje bih ja siroti čovek ikada i trebao i mogao naći od baš ovog koje si mi Ti upravo obznanio; i tako Te ja shodno Tvojoj volji pitam, naime: zašto postojim?

12 O Ti Svevišnji! – Sveti Oče, ako bi bila Tvoja najsvetija volja, mogao bi mi takvo obznaniti."

13 I Abedam mu na to reče: "Jest, zaista istina, važnije pitanje teško da si ikada mogao naći – jer ovako kao što si ti sada pitao, pitaće negda milioni slepih ljudi, ali s odgovorom će imati veliku nevolju, koja će tvoju radi nalaska odgovarajućeg odgovora do neba prevazilaziti.

14 Jer svi oni će pitati uzduž i popreko: Zašto postojimo, šta će od nas biti, gde ići, šta činiti, zašto? – Ko i šta smo uopšte? i tako dalje. –

15 No tada neće naći odgovor kao ti sada; a odgovor koji sada primaš od Mene brzo će se izgubiti na dugo vremena.

16 Tek pred kraj zle vlasti sveta ću je opet obznaniti siromaštvu i nemaštini, prostoti i maloletnosti bezazlene dece.

17 A ovako glasi sasvim kratko odgovor: Čovek postoji radi života, a ne možda život radi njega.

18 Isto tako sam stvorio čoveka kako bi primio život, a ne da bi život primio njega.

19 Čovek nije stvoren u obilju života, nego samo sposoban da isti malo pomalo prima u sebe.

20 Zato čovek ni ne može ranije znati šta je život sve dokle isti sasvim savršeno ne primi u sebe.

21 Zato niko drugome svim besedništvom ne može posvedočiti život. A ko ima život, kod tog se sâm posvedočuje u svem obilju i zato mu večno nije potreban drugi dokaz zato što u samom sebi nosi obilje života, koje je za život jedini shvatljiv i važeći dokaz.

22 A ako ko nema život, čime da shvati život?

23 Dakle samo život može shvatiti život, a ne i neko mrtav; taj može itekako svojom prinudno oživljenom dušom malo pomalo preći u život, ako hoće u svojoj duši; shvatiti pak neće život sve dok ga ne primi u obilju u sebe.

24 Gle sada, zato i postojiš; primi u sebe život zašta postojiš; tako ćeš shvatiti život kao što ga sada shvata Henoh i zbog čega je celo njegovo biće ispunjeno velikom radošću.

25 Idi sada, otvori svoje srce kako bi iščekivao život, a zatim dođi opet da obuhvatiš obilje života iz Mene, amin."

313

1 Te reči Enosu, takođe i po nekom drugom, prodreše kao užarene strele u srce, tako da on, a i svako, ovo sasvim ozbiljno poče da razmatra u sebi.

2 Istina, vrati se na svoje ranije mesto, ali u njegovom srcu poče silno da se mrda. Hiljadu misli i ideja pojaviše se nalik vatrenim meteorima iz dubine njegove duše i zaparaše njom uzduž i popreko nalik munjama i upravo dejstvovaše u njemu kao kada na trenutke noću osvetljavaju predele zemlje, pa su za kratkog trajanja munje prilično jasno vidljivi; a kada munja ugasne, onda i odmah noć biva deset puta gora nego pre munje.

3 No uprkos takvim svetlim meteorima ne htede se u njemu uobličiti trajna svetlost; zbog čega naš Enos i dođe na same protivrečnosti zato što takvo kratko svetlenje obasja čas tu, čas tamo, dakle, stalno drugi kraj srca, pa on tako u sebi samom neprestano opazi druge ideje.

4 A kako ga dobrih sat vremena zajedno sa mnogim drugima svojski huškahu hiljadu misli i ideja, onda konačno uzviknu kod sebe:

5 "O miru, divni miru! – Koliko sretan sam neprestano bio u tvojim rukama! Koliko sretan mora da sam bio kada nisam bio i koliko sretniji ću tek biti ako bi bilo moguće da opet pređem u potpuno nebivanje!

6 Zar čovek nije sretniji unutar zidova svoje kuće – kada napolju prilično besni, huči i buči oluja – nego da se nalazi napolju posred oluja i borbe stihija, i još sretniji onda kada čvrsto spava dok napolju stihije prete da unište zemlju?

7 Zar nije beskrajna razlika između mene i kamena?

8 Ja moram da mislim ili barem da sanjam; meni je neistrebljivo svojstven osećaj i sledstveno njemu glad, žeđ, vrućina, zima, noć, dan, bol i jad; stupim li samo malo izvan obeleženog poretka, odmah budem ukoren, i to svagda manje ili više zvučnim rečima pretnje, kojima se onda svagda iznuđuje kajanje mome srcu.

9 Lutam li češće, onda svagda bivam kažnjen, zato što moram da imam nesretan život i s njim osećaj; o bednih prednosti života pred smrću!

10 Ti sretni kamenu, ti si čvrst i jak, ti si bez života i osećaja i postojiš valjano bez jela i pića.

11 Tebe ne progone, huškaju misli i ideje; ti nemaš zakona osim jedino nemo najsretnijeg neometanog pokoja; večno ti je strana glad, žeđ, vrućina i zima; tvoje postojanje lišeno svih osećanja ne opaža udarce i bolove.

12 Jad i tugu ne znaš; ne stariš; ljubav ti ne razdire srce pošto ga ti, sretniče, ni nemaš.

13 O, kamenu, kome treba pozavideti, da sam kao ti, zaista, i da imam hiljadu najsavršenijih života u sebi, dao bih ih sve za atom tvog najsretnijeg bića, pod pretpostavkom da si ti stvarno tako beživotan i neosetan kao što izgleda jesi!

14 O veliki, uzvišeni Tvorče svih stvari, sada bih imao sasvim drugo pitanje – odgovor na to pitanje bi Te sigurno stajao više no raniji!

15 Obilje života hoćeš da mi daš da bi me usrećio! – O nesretne sreće!

16 Daj mi bolje potpuno nepostojanje, tako ćeš me zaista usrećiti!

17 Koliko slep mora da je onaj i koliko velik nerazumnik koji nahuškani život neprestano može da hvali sretnim, koji, što god je savršeniji, mora stalno da bude nahuškaniji i prema tome nesretniji!

18 Ja ću Te, Ti živote sveg života, moliti ne za život, nego samo stalno za najsavršeniju smrt.

19 Jer dok nisam bio, bio sam sretan; i kada opet više ne budem bio, biću opet sretan!

20 O Gospode! Zadrži, zadrži Svoje obilje života, tu najveću nesreću za svako biće; a meni daj obilje smrti; obilje nepostojanja daj mi; tako ćeš me zaista usrećiti, jest, večno usrećiti!

21 Napravi me kamenom bez života i osećanja; tako ću te svojim nemim bivanjem slaviti i hvaliti za to večno, amin."

314

1 A više njih čuše bezumnu lamentaciju Enosovu, i ne znađaše šta činiti s tim.

2 Čak i Adam poče odveć mnogo da se čudi takvom umišljaju u svome unuku.

3 Abedam, drugi, koji se još uvek nalazio u blizini Gospodnjoj, pak, stupi brzo kao uplašen k Njemu i reče:

4 "O Ti presveti i preljubazni Oče! – Kakva li je to pojava? – Ne – zaista – pre bih tražio sve misli u čoveku od ovih:

5 Čovek odbacuje život u sebi i u svoj braći pred Tvojim licem i mesto toga moli od Tebe savršenu smrt!

6 Ne – to bi čak i za san bilo previše! – A ovaj može da izgovori očito!

7 Mesto da Ti je večno zahvalan za život, za beskrajno čudesno dobro Tvoje milosti i smilovanja, prezire ga na način koji do sada nije viđen.

8 On nije slep – jer da jeste, zar bi u tom stanju tako vidljivo jasno mogao da predstavi huškanja života?

9 On nije ni nerazumnik – jer nerazumnik nikada neće biti kadar da prednosti nebivanja tako sagledljivo štetno suprotstavi svemu životu.

10 On apsolutno nije ni zao – jer nikog ne kune, ni svog najvećeg neprijatelja, naime život – samo hteo bi da ga se otarasi ako bi bilo moguće.

11 Da li se njegovo srce sablaznilo nečeg?

12 Ni to izgleda nije slučaj – jer on svima želi samo ono što za sebe prepoznaje najboljim i najsretnijim i samo naziva slepim i nerazumnim onog koji sebi želi život, u čemu on za sebe vidi najveću nesreću.

13 To neka shvati ko hoće, a ja bih pre shvatio ako bi mi neko rekao: Cela zemlja se sastoji od samih puževa i sunce od svitaca i trulog drveta – nego ovo što maločas Enos ispolji.

14 Zaista istina, Gospode i Oče presveti! – Da sam ja na Tvome mestu – oprosti mi moju staru glupost koja mi prianja – s takvim čovekom čisto ništa ne bih mogao početi – jer ako ga ostavim u njegovoj žudnji i dam mu po njegovoj želji, onda meni cela moja ljubav, milost i smilovanje nije ni za šta – jer za onog koji nije, jȁ ni sva ljubav, milost i smilovanje gotovo nije.

15 A ako ga zadržim, onda to ne može nikako drugačije no jedino putem suda. A šta li je osuđen duh, šta njegov život?

16 Prinudno oživljena substancijalna mašina bez svake slobode, sama sa sobom u neprestanoj protivrečnosti – bivanje bez bivanja, život bez života.

17 Tu je, zaista, teško biti pametan, zanavek teško.

18 A otkud je uopšte moguće da čovek bude sposoban takvoj misli?

19 Ne – smatrati život najvećom nesrećom, potpunu smrt pak najvećom srećom – to je previše odjednom za moju jadnu dušu.

20 Gospode, Oče, Abedame! – Samo dve reči daj mi za smirenje.

21 Jer ovako me još nikada nešto nije huškalo i tiskalo od ovog nerazumno razumnog priznanja Enosovog. Zato daj pomozi mi po Tvojoj svetoj volji iz ovog čestara."

22 I Abedam, Uzvišeni, reče na to Abedamu drugom: "Ja ti kažem ostavi ovu stvar za sada, srediće se to i ti ćeš zajedno sa svima drugim već u pravo vreme takođe primiti istinsku svetlost.

23 Samo ovo moram odmah da ti obznanim, a to je: Ako bi ti tako bio na Mome mestu, da je moguće, onda bi s takvim koji boluje za smrću pri tvojoj izvrsnoj mudrosti izgledalo veoma škakljivo i odveć opasno.

24 Ali Moja mudrost je tu opet mnogo ravnodušnija i tu stvar ne uzima tako teško i precizno kao tvoja.

25 Zato ću i mnogo lakše naći odgovarajuće protivsredstvo koje će Enosa dovesti u red nego ti.

26 Zato zbog toga budi sasvim bezbrižan i miran – jer nije mnogo do toga da li sanjivi hoće da spava ili da bdi.

27 A kada se sasvim naspava i probudi, onda ga pitaj šta mu je draže san ili vedra budnost?

28 Zato budi samo miran, a ako ovde možda Moja mudrost ne iziđe na kraj, onda ću već doći kod tebe da se posavetujem.

29 A do tada budi, kako rekoh, samo miran – amin."

315

1 Ovo kratko tešenje bi dovoljno ne samo drugom Abedamu nego i sve druge uzbuđene duše ponovo smiri i dovede u poredak.

2 Nakon što se sve ovo sredi, uzvišeni Abedam smesta pozva Kenana i reče mu:

3 Kenane, ti valjani pevaču Mojih dana, Ja već duže vreme vidim jednu dobru pesmu u tvojoj duši i vidim kako osećaš potrebu da je ispoljiš Meni za finu hvalu. Gle, sada je vreme pa tako ispolji, amin."

4 Ovaj poziv za Kenana beše više no da sam ga smesta uzdignuo do prvog anđela svetlosti svih nebesa; i tako odmah poče da ispoljava sledeću pesmu hvale koja je već dugo u njemu počivala i koja glasi:

5 "Sveti Oče, večna ljubavi, beskrajni Bože, Ti – Gospode sve sile, moći i snage, koje beskrajno obilje života u prečistoj ljubavi jesi Ti!

6 O, sveti živote, prečisto blaženstvo bića, ljudi i anđela, suviše si uzvišen, suviše divan, suviše blažen no da te ljudski glas hvali, i da Te kreštavim glasom dostojno slavimo.

7 Zato i ovaj moj slavopoj primi kao što je jednak onom koji ga ovde ništavno pred Tobom – prinosi Tebi na slavu i hvalu!

8 Život, život! – Kako sladak je život; kako čudesno divan za onog koji se dostojno i zahvalno sladi njim onako kako mu je Tvoja beskrajna ljubav, o sveti Oče, verno dala!

9 Koja beskrajna sloboda! koje obilje oslobođeno svake prinude i pritiska u svakoj misli i svakom osećanju i pokretu duha!

10 Gde li je mesto, jest, gde je negde tačka u beskrajnom prostoru koja bi ostala strana mome duhu, koja se ne može ugledati i ne može se shvatiti i obuhvatiti u svim njenim delovima?

11 Gde svetli sunce, gde svetluca iz beskrajnih daljina najmanji zrak njegovog svetlog bivanja kojeg bi moj duh tek u dugo izmerenim prostorima vremena mogao doseći?

12 O ljudi, o braćo i oci i deco! – Pokušajte jednom, gledajte tamo pozadi veoma duboko na kraju svoda, tamo jedva primetno svetluca jedna sitna zvezdica!

13 Pokušajte da je svojim duhom dosegnete pa proverite vreme vašeg duhovnog truda – ja kažem: Na jedan ćete imati i u sebi gledati predivna čuda ljubazne svetlosti!

14 Ova tačkica telesnom oku – kako je velika duhu, životu iz Boga! Jedno silno sunce, puno čuda života ljubavi svetoga Oca!

15 O gle, kako je slobodno i lako večni duh naših srca, taj divan život u nama! pobedio sve te beskrajne prostore! Stajaše tu u strašnoj dubini moćan junak i pogleda sa svetim zaziranjem svetlucajuću tačkicu kako poraste do neizrecivo uzvišenog sunca punog čuda života ljubavi svetoga Oca!

16 O šta je život! – Božanski živote, ti gledaš i misliš i osećaš čudesa božanske blagosti, a jesi ovde u svem beskrajnom obilju čudesa sam najveće čudesa, i gledaš i osećaš i ljubiš Oca, večno beskrajno svemoćnog Tvorca, pred tobom i u tebi!

17 O divni živote, kakav sveti dar jesi onom koji nije postojao, a sada postoji i blaženo se raduje pred licem Onog čije je postojanje, večno postojanje, Koji ga je obrazovao iz Sebe neizrecivo ljubeći da večno traje!

18 O oci i braćo i deco, ovde je On, Otac, sveti davalac života; ovde padnimo pred Njega, pred Tvorca, svetoga Oca, i zahvalimo Mu i slavimo Ga u prečistoj ljubavi srca pošto nam je tako ljubazno dao divni – sveti život ljubavi iz Njega!

19 Kažite amin sa mnom svi vi oci i braćo i deco!

20 I Ti – moj sveti Oče! primi milostivo ovu oskudnu pesmicu tako kao da je nešta pred Tobom i daj mi da svagda slavim i hvalim divni život ljubavi iz Tebe.

21 O Ti sveti Oče! Tebi čast i uznošenje večno, amin!"

316 (2.130)

1 Kako Kenan otpeva pesmu, Abedam mu pruži ruku i reče mu:

2 "Kenane, gle, zaloga Moje odanosti – ovde ova ruka; ona je večno beskrajna grana, jest, jaka grana ljubavi u Meni ili sama ljubav delatna za velika dela.

3 Ja ti je pružam i s njom život sveg života; primi život i živi večno.

4 Tek sada si postao gospodar svog tela i sada možeš u svom zemaljskom domu da izlaziš i ulaziš po svojoj volji.

5 Ako hoćeš još duže da prebivaš u njemu iz ljubavi prema Meni i svojima, Ja ti kažem, to ti je slobodno.

6 A ako radije hoćeš da istupiš iz tela bilo zauvek, bilo samo međutim privremeno – gle, i takvo ti je sasvim slobodno.

7 Jer zaista ti kažem: od sada smrt više nećeš videti ni osetiti ni kušati – jer život je gospodar smrti, a ne obratno.

8 Kako bi smrt ikada mogla da zagospodari životom kada joj manjka sva sloboda i kada je prema tome sama jedino život zarobljen slobodnim životom, najtešnje svezan u svim delovima svog bića?

9 A život tela jeste smrt ili svezan i sve istinske slobode lišen život.

10 A ko prema tome, kao ti sada, u svome telu pobedi telo i obaveže ga da daje danak u svim delovima, zar taj nije postao gospodarem savršeno svakoj smrti?

11 A kada je ovako postao gospodar smrti, savršeno od malog prsta na nozi do temena glave, kako ikada više da okusi, oseti i vidi smrt?

12 Ja kažem tebi i svima vama: Čije oči su ukrepljene tako da otkriveno gledaju sve stvari koje su beskrajno daleko udaljene od smrti a njegovo slabo oko nema pojma šta su i kakve su po sebi, taj sve to gleda već savršeno iz svoga života i gleda zapravo u samome svome životu.

13 A onaj koji je to kadar u sebi i iz sebe, taj to sigurno nije kadar iz svoje smrti, nego iz svoga života jedino.

14 Koliko mnogo je taj siguran i izvestan i života kada je tako sam postao životom!

15 Tako budi i ti, Moj dragi Kenane, sada savršeno siguran života, koji si sada sam postao svojom ljubavlju prema Meni i prema tome prema jedinom istinskom životu.

16 Jer od sada ni jedna večnost više neće biti u stanju da ti ga oduzme zato što si ti, kako rekoh, sada postao životom iz Mene u sebi.

17 A kao što sam Ja Gospodar svakom životu i tako tim više svakoj smrti, tako si i ti i svako poput tebe iz Mene u sebi savršen gospodar svom životu i sledstveno tome i tim više svakoj smrti.

18 A ko je od vas ikada video da je prašina na putu i na poljima pobudila vetar?

19 Da je takvo kadra, onda biste već često takvo što posmatrali i u vašim valjano zatvorenim odajama gde neretko ima dosta prašine.

20 Međutim, kada dođe slobodni vetar, tada diže prašinu sa puteva i polja i nosi je i vodi kovitlajući kuda ide i hoće – zato što je on sila; i prašina mu ne može preprečiti put ili ga zaustaviti.

21 I vetar itekako može da ispusti prašinu gde i kada hoće.

22 Gle, baš tako je i sa životom. Život se slobodno kreće, i tamo gde se kreće, tamo svuda i u svim svojim delovima savršeno vlada smrću.

23 Život može da pobudi smrt ka saživotu; i ako život hoće da ispustiti smrt, onda takvo takođe može učiniti slobodno kao što istu može pobuditi saživotu.

24 I tako si ti na taj način i gospodar svome telu.

25 Onoliko koliko hoćeš da ga pobudiš saživotu, toliko će i živeti s tobom.

26 A ako hoćeš da ispustiš telo privremeno ili zauvek, onda ti je to slobodno – zato što si ti sada sasvim postao životom i tako ćeš ostati savršenijim stalno večno, amin."

317

1 Po tom učenju koje je objasnilo i dalo istinski život, Kenan se odveć obradova, i mnogi drugi s njim, i svi zahvališe iz dubine svojih srdaca na tako velikom otkrivenju, iz kojeg sada dovoljno videše i spoznaše šta je istinski život, kako se obrazuje i kako se tako jasno razlikuje od prividnog života tela – ili smrti.

2 Nakon što svi zahvališe uzvišenom Abedamu i slavljahu Ga i hvaljahu, tada i Enosu potekoše suze, te se okrenu i skrušenog srca ode do Oca.

3 A kako tu prispe sporog i zazorljivog koraka, tada mu Abedam odmah pruži ruku i reče mu:

4 "Nu, Enoše, reci Mi za šta si se odlučio: za život ili za potpuno uništenje?

5 Veruj Mi ne postoji stvar koja Mi je nemoguća; jer gle, Ja kažem tebe radi onoj gori tamo koja se u Jutru još silno dimi, gori i izbacuje vatru: Nestani!

6 Sada pogledaj! Vidiš li još nekog traga od gore koja je prkosila već mnogim hiljadama godina?

7 Sutra ćeš na mestu koje je pre zauzimala ta velika visoka gora i na kome se sada nalazi ravno zemljište deset hiljada čovečijih visina u dužini i sedam hiljada u širini – ugledati kako iz novog tla niče obilna trava i gomila plemenitih voćki!

8 Otud već možeš razabrati da Meni ništa nije nemoguće. Tako Mi sada obznani šta te upitah!"

9 A Enos zajedno sa svima drugima skoro sasvim van sebe od užasa i čuđenja od kojeg zastade dah zbog te tako iznenada potpuno neočekivane pojave, koju su svi dobro mogli da posmatraju usled znatne čudne noćne vidnosti, jedva da bi u stanju da i jednu reč prevali preko usana; nego se odmah baci pred Gospodara sve moći i preklinjaše Ga u svome srcu da ga održi i da mu oprosti njegovu veliku svetogrdnu nerazumnost.

10 A Abedam ga odmah ukrepi i podignu ga sa zemlje pa mu reče:

11 "Enoše, gle, takve osobine kao ti ima svaki mrtvi; ako ni ne govori onako kako si ti ranije govorio, on ipak tako postupa kao da mu je draža smrt od najsavršenijeg života.

12 A vidi li taj koji tako postupa kako se bliži smrt tela, onda se plaši, pa počne da klone i da očajava.

13 A Ja ovde pitam: Zašto takav nerazumnik ne ostaje postojan?

14 Zašto se plaši uništenja za koje je tako odlučno radio celog života?

15 Ja pak ovde odgovaram na tvom mestu i kažem:

16 Sve dok je mrtvi još opažao snagu života u sebi, vladao se kao gospodar smrti, i nije se nje plašio pošto kao takav živeći ne zna pri slobodnom gledanju stvari oko sebe da u smrti i uništenju više neće imati čuvstva za iste.

17 A kada primeti da nestaje snage njegovog prividnog života i njegova čuvstva oslabe i prema tome i stvari oko njega počinju da nestaju i on prema tome i počinje da oseća moć smrti i užas nebivanja i pritisak uništenja, tada tek opaža veliku razliku između smrti i života!

18 Tada će pokušati i upeti se u svemu što bi mu ponovo dalo života.

19 No – ovde takođe kažem: biće na kraju kasno za veoma mnoge.

20 Jer istinski, neprolazni, vladajući, slobodni život liči zrelom plodu; život prirode i tela pak nezrelom.

21 Kod zrelog ploda je jezgro očvrslo i postalo je slobodno, pa tako se sam spoljni mesnati omot, koji je ranije hranio jezgro, bez najmanjeg uštrba po savršeno živo jezgro odvaja od istog – jer tu je već jezgro sav život primilo u sebe, ne oseća više smrt, nego samo završen pun život u sebi samom, koji nigde više nije nužno povezan sa spoljnom mesnatom masom, zbog čega, kako rekoh, masa bez najmanjeg uštrba po plod jezgra može da se odvoji.

22 Ali sasvim je drugi slučaj kod nezrelog ploda, gde spoljna masa sa jezgrom još živi slabim životom, gde jezgro umire kada se spoljna masa suviše ošteti.

23 Zato neka se svako stara o punoj zrelosti svog duha, koja će uslediti onda kada se duh oslobodi svih niti žudnje i vlakana tela.

24 Kada to ko dostigne, onda je i postao gospodarem života.

25 A kao što svi plodovi zru samo na toploti sunca, tako i vi na toploti Moje ljubavi, u njoj i kroz nju, sazrevate životu u vama prema Meni.

26 Pa tako i ti, Enoše, sazri jednom potpuno životu ovde na grudima koja su tako beskrajno prepuna jedinog istinskog, največnijeg i najslobodnijeg, premoćnog i najblaženijeg života!

27 Razumi valjano i živi prema tome istinski svagda i večno, amin."

318

1 Ove svete reči, istina, sasvim osvestiše Enosa, no kako pogleda prema jutru i više ne vide onu staru goru na koju je navikao, to se sasvim naježi, i ne mogaše se priviknuti i snaći u tom sada sasvim izmenjenom kraju.

2 No taj nenaviknut izgled kraja ne beše jedino što ga naježi potpuno krišom, nego tom pojavom i sve življa stara misao prolaznosti svih stvari.

3 Prema tome to za našeg Enosa još beše jak greben u moru olujnog života.

4 A kako to naravno nije moglo ostati skrivenim pred uzvišenim Abedamom, On mu odmah reče:

5 "Enoše, šta glođe tvoju dušu? – Gle, Ja sam još tu i nisam zatvorio usta – zar još ne znaš da na svako pitanje jedino Ja mogu da dam živi istinski odgovor, i daću onom koji Me pita?

6 No – Ja znam tvoju dušu, tako ću ti i otpustiti pitanje i daću ti dobar odgovor, zbog čega si se povremeno već oduvek brinuo u svome srcu i sada se brineš tim više pošto si se ovom pojavom, koja ti je pred očima, još više i življe uverio i utvrdio u takav kraj.

7 Gle, tebe tišti prolaznost stvorenih stvari, neprestano se mudrujući pitaš: Šta će biti s telom kada ga ja, duh i duša, negda ostavim?

8 Zbog čega telo sa duhom ne sme ni ne može ostati ulepšano, proslavljeno i sasvim živo sjedinjeno trajno zauvek? –

9 I pošto te je sada ovo iznenadno uništenje gore – još više predočujući sigurnu prolaznost – utvrdilo upravo u tom tvom starom kopkanju, to se ti ježiš tim više što češće pogledaš prema mestu gde je tek prekjuče ujutru Adam proročki mislio da će upravo pred tom gorom pred kojom on kao prvi čovek zemlje duboko uzdišući tuguje i plače takođe negda zadnji čovek zemlje tugovati i nestati.

10 A pošto sam Ja ipak bolji prorok u najvišem obilju sve Moje beskrajne mudrosti nego tada sasvim uzaludno i sasvim nerazumno tugujući Adam, to ti kažem, prvo i prvo, da tadašnje predskazanje Adamovo beše baš sasvim prazno, i zbog toga sam uglavnom ovom prilikom učinio kraj toj zlokobnoj gori i prema tome i još zlokobnijem predskazanju Adamovo.

11 A što se tiče tvojih pitanja u duši, to ti kažem, kao drugo, da su još mnogo praznija od Adamovog predskazanja.

12 A otkuda možeš i u snu samo da pomisliš na prolaznost stvari?

13 Zar misliš da neka stvar prolazi ako istupi iz varljive vidljivosti tvojih telesnih očiju?

14 O ti slaboumni mislioče i vidioče! – Zar sve stvari nisu ništa drugo do jedino Moja misao koju čvrsto drži ljubav?

15 A duhovi jesu slobodne ideje Moje ljubavi zato što svi imaju slobodnu volju i slobodan život završen sam za sebe.

16 Ako sada jednu misao koju čvrsto držim ponovo oslobodim, reci, zar je stvarno prošla ako je oslobodim od sveza ljubavi čvrstodržećih i kada se sada opet uznosi u veliko kolo Mojih duhova, koji poput uobličenih ognjenih plamenova ispunjavaju vascelu beskonačnost?

17 O – Ja ti kažem: i prva biljčica mahovine koja je nikla iz prvog morskog grebena ove zemlje postoji i živi čak u tom Mom velikom kolu još itekako dalje – i zadnja mahovina zemlje negda će tog svog prapretka bratski živo sresti.

18 Tako je i ova gora samo razložena, a ne i uništena.

19 Tim manje će to negda ovo tvoje telo duha.

20 A takvo kakvo jeste ne može opstati na dugo, a itekako će malo pomalo očišćeno biti vraćeno savršenom duhu, mada ne više u tom obliku, ali ipak kao večno neuništiva duhovna haljina.

21 Zato neka niko ni ne čini svetogrđe i greh sa svojim telom – jer koji bi činio takvo, taj će negda morati u duhu da ide s pocepanim haljinama.

22 Pa prema tome nema prolaznosti stvari, ali itekako odrešenje.

23 Takvo dakle razumi valjano i budi potpuno spokojan, amin."

319

1 Pošto su se posle tog otkrivanja svi oci, čak ni izuzev Adama, zadovoljili i po unutarnjem nalogu Abedamovom povukli na svoje ranije mesto, naravno najzahvalnijim srcem, tada uzvišeni Abedam pozva Mahalalela te mu reče:

2 "Mahalalele, znaš li sada sve što bi koristilo tebi i celom potomstvu iz tebe?

3 Ako ti više ništa nije strano, onda zadrži novo pitanje. A ako imaš još nešto tamno u pozadini, onda s tim samo istupi na svetlost – jer ni jedna mračna provalija ne treba da ostane u vašim srcima.

4 Dakle ako nešta znaš i nađeš što te tišti, onda daj od sebe kako rekoh, amin."

5 Mahalalel se premisli neko vreme jer imađaše itekako dobro pitanje, ali samo se s tim ne usudi na videlo dana.

6 A pošto Abedam vide njegovu pravost u tome, usled koje on, naime Mahalalel, nikoga ne htede sablazniti, posebno ne ljupku, mladu Puru, koja se još uvek nalažaše tik do Abedama, tako On reče njemu:

7 "Mahalalele, Ja znam čestitu namisao tvoga srca, zato ću ti i otpustiti da postaviš pitanje i daću ti odmah dobar odgovor na tiho pitanje tvoje duše; pa tako čuj i vi svi:

8 Što se tiče prirodnog splođenja, koje je čoveku najčešće zajedničko sa životinjama, ne može se promeniti u opštem, ali itekako u sasvim posebnim duhovno izvrsnim slučajevima – jer telesnim splođenjem, kako postoji, ne splođuje se ni duh ni duša, nego samo mesnato telo, koje u se majčinom telu najpre mora obrazovati pre nego što se osposobi da primi dušu i ona zatim da primi duha. Tako sve ima svoj dobar razlog i postoji iz svog dobrog poretka.

9 Telo splođuje telo, duša – dušu a duh – duh.

10 A kako i zašto tako, to razumi te zato čuj:

11 Vi znate da sve iz oblasti Duhovnog, koje je jedino Silno i zapravo Substancijalno-suštastveno, ispoljava se jedino putem odgovarajuće suprotnosti. Ta suprotnost jeste trud prave glavne sile da zadrži i prinudi sama sebe kako bi se time sama ispoljila.

12 Evo, zamisli svoga duha – čime se on ispoljava?

13 Gle, obuhvatanjem samog sebe, ljubavlju u prečistom smislu ili ljubavlju prema Meni. Bez tog obuhvatanja duh nikad neće prepoznati sebe samostalnim, ostaće samo sam sebe nesvesni deo Mog beskrajnog opšteg duha.

14 Isti je slučaj i sa dušom, koja je u opštem smislu celokupan vegetativni život ukupnog prirodnog sveta. U svojoj opštosti ona obuhvata sebe ili može obuhvatiti sebe u bezbrojnim tačkama kada i stvari počinju da postaju vidljive po poretku kojeg sam stavio u opštu dušu.

15 A to je ipak samo mukla, sebe nesvesna prinuda ili splođenje duše kroz poredak iz Mene postojeći u njoj.

16 Samo sebe svesno splođenje postaje samo onda kada se svi delovi opšte duše negde obuhvate i prinude sebe, čime se onda zbližavaju i konačno stiskaju i razgoru.

17 Pošto tada postaje svetlo u njihovoj sredini, to se prepoznaju i obuhvataju se u potpuno odeljenu celinu.

18 Taj čin splođenja duše događa se kroz ono što se shvata pod ljubavlju prema bližnjem. Tako čovek čoveka prepoznaje nadalje preko ljubavi prema bližnjem. Onome kome je ona strana, tome ostaje stran i njegov brat.

19 Sada gle, posle ova dva unutarnja pred-splođenja takođe i telo može obuhvatiti sebe u svojoj suprotnosti, može prinuditi sebe i stisnuti.

20 Kroz tu prinudu jedna suprotnost prelazi u drugu i tu obuhvata sebe. Tako se između dve spoljne suprotnosti obrazuje posrednik koji postoji za sebe, koji, zavisno da li se pri činu približio jednoj ili drugoj suprotnosti, kvalitativno odgovara jednoj ili drugoj suprotnosti usled Moga poretka i u telu, koji tu znači pravedna ljubav prema sebi ili telu.

21 Gle, zato je prema tome i telesna ljubav i njoj odgovarajuće splođenje isto tako pravo kao splođenje duha i duše kada se događa u Mom postavljenom večno postojećem poretku.

22 A ako je tome suprotno, tada je ono splođenje smrti umesto života, i prema tome je prost greh zato što se njim život duše i duha čak potkopava i ometa.

23 Takvo dakle razumite svi valjano i postupajte po tome, tako će sva vaša splođenja biti prava i Meni blagougodna, amin."

320

1 Tu tek Mahalalel uzmognu da otvori usta i da kaže sledeće:

2 "O Ti sveta velika istino, Ti večna svetlosti sve svetlosti, koja dubina, koje obilje svetog poretka u Tebi – Ti najljubazniji Oče!

3 O kada bi sve ovo mogao i da shvatim!

4 Ali – o preljubazni sveti Oče, tu izgleda vrlo rastresito u mojoj duši.

5 Duh splođava duha – duša dušu – i telo opet telo.

6 I sve tako da jedno opstoji u drugom i isto tako i jedno kroz drugo, to tako da jedno proizilazi iz drugog i jedno uslovljava drugo; jedno postoji za drugo.

7 Iz svemira stvari jeste čovek u svom savršenstvu, i to je krajna svrha sveg stvorenog.

8 O Oče! – Koliko beskrajno velika je Tvoja mudrost! Ti nikada ne kažeš reč uzalud, i svaka reč iz Tvojih usta jeste u najvećem obilju suštastveno istinita.

9 Takvo sve znam živo u sebi i uviđam takođe ponešto. Ali, bez obzira na sve to, nažalost ipak tužno moram posvedočiti sebi da mi od Tvoje pređašnje milosti – neću baš reći – sve – ali ipak blizu – najvećim delom – beše ne baš nerazumljivo, ali ipak tako – unekoliko tamno. To jest što se tiče reči samih po sebi, to sam svaku vrlo dobro razumeo, samo iza reči – hoću zapravo ovde reći, ono što si Ti time zapravo hteo naznačiti, ili pre što se odnosi na unutarnji smisao – gle, o preljubazni sveti Oče! to je gde ne mogu sasvim da se snađem.

10 Znam itekako dobro da sam jedino ja potpuno kriv tome – ali ovo nešta tužno znanje mi ipak ne pomaže zato što ipak ne mogu da posmatram unutarnje odaje reči.

11 Zato sam, o preljubazni Oče, hteo da Te zamolim, ako Ti se dopada, da mi i u pozadini ovih Tvojih presvetih reči zapališ samo sićušno svetlašce – inače posmatram tu stvar kao u noćnoj tmini.

12 Ali samo ako Ti je blagougodno – kako rekoh – amin."

13 Abedam mu pak na to odmah reče: "Mahalalele – zašto ti je potrebno toliko reči za ono što si mogao da kažeš jednom, i to tako:

14 Slep sam, Oče! učini da progledam! –

15 Gle, to bi bilo dovoljno! Čemu toliko praznog sopstvenu slepoću više pravdajućeg nego optužujućeg brbljanja?

16 Ja ti kažem da je upravo ta tvoja fina brbljivost kriva tome da u pozadini Mojih reči ne vidiš svetlost.

17 Ukloni tu brbljivost od sebe i budi uspravan otvoren čovek, a ne pognut, tako ćeš odmah ugledati čitave vojske sunaca iza Mojih reči, koja će ti odveć dovoljno obasjati sve unutarnje odaje Moje reči.

18 Jer svak fin govor jeste miomirisan žrtveni dim za sopstveno srce. A kada je srce tako zadimljeno, ko je onda kriv kada zraci čak najsvetlije svetlosti samo bledo svetlucajući dospevaju do srca i tu jedva nešta malo obasjavaju spoljašnost srca, a unutrašnjost ostane sasvim neobasjana?

19 Dakle, kako rekoh, odbaci finu govoranciju, tako će srce odmah imati svetlosti u pravednoj meri.

20 Ali otidi do nekog drugog, i nećeš naći nijednog koji bi se potužio na neku tminu u Mojoj reči. Jest, štaviše i sirotu devojčicu iz Dubine pitaj, i ona će ti s malo reči pokazati da li je u pozadini Mojih reči naišla na svetlost.

21 Velim pak da će biti dovoljno Moje svedočanstvo i da nije potrebno da se posebno raspitaš da li su razumeli Moju reč oni za koje Ja Sam kažem da su razumeli.

22 Ako ostaviš svoju finu govoranciju, onda ćeš u duhu ugledati i sve one koji su u pozadini Moje reči naišli na prilično mnogo svetlosti.

23 A ako ti, po svojoj reči, razumeš da jedno splođenje uslovljava drugo i da sve nastaje i opstaje jedno u drugom i kroz drugo i konačno da je savršeni čovek živa krajna svrha svih stvari, što je sve sasvim tačno, tu dodaj samo pravu porciju čiste ljubavi pa ćeš veoma brzo i lako ugledati šta je sve tu još skriveno u unutarnjim odajama Moje reči.

24 Jer ljubav je ključ kojim svako može da otvori sve zatvorene odaje Moje reči.

25 Učini dakle tako, i odmah više nećeš imati potrebe da se ovako finom govorancijom tužiš na noćnu tminu u odajama Moje reči.

26 Takvo shvati – i postupi po tome, amin."

321

1 Kada Mahalalel ču takvu lekciju od uzvišenog Abedama, sasvim se zadovolji, zahvali ganutim srcem i htede se udaljiti, ali Abedam mu reče:

2 "Mahalalele, Ja ti kažem ostani još jer tvoje srce još nije sasvim obasjano za što si postavio svoje pitanje. Ovakav kakav si, dospeo bi iz sebe još u poneke zablude. Zato neka ti bude još više svetlosti.

3 Gle, ti se, istina, sa svim slažeš što sam ti obznanio o tvom pitanju, ali u samome sebi još ne vidiš pravi razlog toga zašto sam ti slepo ili neuredno splođenje predstavio grešnim, pa ću ti tako pokazati još i taj razlog.

4 A ovako glasi: Sve što se zove duša i u slobodnom stanju ispunjava celo beskrajno prostranstvo i u duhovnom carstvu je podloga za obitavanje za sva bezbrojna mnoštva anđela i duhova svake vrste – jesu moje slobodne još neučvršćene misli. Te moje stalno žive misli ne ispunjavaju samo sve ovo već rečeno, nego one su i žive posude ili nosioci života svih bića iz Mene.

5 Sad obrati pažnju: Kada Ja jednu svoju misao hoću da uhvatim pa da je držim čvsto, onda ju obuhvatam ljubavlju. Kad se to dogodi, onda se ta misao koju je zgrabila Moja ljubav ne može uzneti poput onih bezbrojnih drugih nezgrabljenih u beskrajna kola Mog pravog božanskog bivanja i delovanja, nego ona tada ostaje kao postojan oblik živo kao preda Mnom. A ako zatim taj oblik treba da postane sam sebe svestan preda Mnom, tada taj tako postavljen oblik Moja ljubav ne samo da obuzima nego i sasvim prožima.

6 Time se onda događa tiskanje i ribanje između oblika i ljubavi. Šta je pak prirodan sled takvog tiskanja?

7 Ništa drugo do da oblik pritisnut ljubavlju u svim delovima počinje da pruža otpor kada ga ljubav suviše uzapćuje.

8 A pošto dalje pri svakoj prinudi i tiskanju uglavnom središte sigurno jeste najviše pritisnuto mesto svakog savršenog oblika, tako taj oblik i tu u celini sigurno pruža najveći mogući otpor.

9 A gde je najveći otpor, tamo je i delatnost najveća.

10 A svi vi znate već iz sopstvenog iskustva dvostruko da pri svakom prekomerno jakom tiskanju dolazi do zapalenja, kao kada bi npr. neko dva parčeta drveta veoma čvrsto trljao jedno o drugo, gde bi se ubrzo drvo zapalilo, ili dva kamena.

11 Ili kada neko od vas biva uvučen u nešto, bilo kroz tvrdoglavost drugog, bilo kroz pogled koji mu je odveć prijatan, i isto tako i kroz nešta loše čuveno ili povoljno čuveno, čime svako sigurno pri takvoj prilici nužno mora da opazi određeno razgorevanje svoga srca.

12 Gle, blizu smo! Pošto je takvo razgorevanje svagda povezano sa svetlećim plamenom, koji je jednak životu same Moje večne ljubavi, tada ljubavlju uhvaćen i pritisnut oblik jašta nužno biva prosvetljen, prelazi konačno sam u svim svojim delovima u kretanje plamena koji bukti iz središa, biva tako živ te u sopstvenoj svetlosti slobodno svestan sam sebe.

13 Ako Ja takođe hoću da takva misao koju na taj način držim postoji dalje, onda ubrzo postaje solidna i ostaje zatim stalno kao preda Mnom.

14 A ako neću, onda svoju ljubav ponovo povlačim iz i od oblika, on zatim ponovo biva slobodan i uznosi se opet, dašta onda samo Meni vidljivo svesno, kao tebi tvoja sopstvena misao, naviše u beskrajna kola Moga Božanstva.

15 Gle, to je Moj poredak, iz kojeg su sve stvari proizišle! Ako ti sada splođuješ iz tog poretka, iz kojeg si ti od Mene Samog stvoren i unekoliko splođen, onda je splođenje pravo pošto je u poretku u kojem sam Sam.

16 A splodiš li samo slepo i gluvo, onda ne splođuješ, nego samo uništavaš šta sam Ja Sam stvorio i splodio za večno slobodno bivanje. To je onda sigurno protiv Moje volje, koja, kako maločas pokazah, jedino jeste pravo čvrsto određeno bivanje svakog bića koje sam Ja splodio i stvorio.

17 A takvoj Mojoj volji postupiti suprotno jeste greh ili smrt bića koje sam splodio.

18 Zato se splođenje mora dogoditi u svem poretku.

19 Sada tek imaš svetlost i možeš se dati na svoje mesto, amin."

322

1 To tek Mahalalelu otvori oči i on se ispuni zahvalnosti u svome duhu i radovaše se vrlo tako da prosto poče da poskakuje uvis zato što sada shvati milostiv smisao božanske reči.

2 A pojedini se začudiše i upitaše se međusobno: "Šta je to zbog čega se otac Mahalalel toliko raduje?

3 Reči Abedamove jesu uzvišene i svete kao svagda i večno, ali da li baš trebaju nekoga tako skoro neobuzdano da razvesele – to ćemo ostaviti po strani.

4 Mi smo već zadovoljni ako smo jedva razumeli vrlo tajnovit smisao ovih uzvišenih reči iz usta Najvišeg.

5 Ali kako neko može tu gde bismo od najdubljeg strahopoštovanja trebali da potonemo u prašinu svoje ništavnosti da se preko svake mere obraduje i razdragano veseli, to neka shvati ko može i hoće; mi pak ostajemo lepo fino kod našeg uzvišenog strahopoštovanja.

6 A Mahalalel je stalno bio povremeni osobenjak; zašto to baš sada ne bi bio? – Ne, ne! – Samo pogledaj kako stari otac još ume da skače kao jelen."

7 A Abedam dozvoli da lice prekomerno radosnog Mahalalela zasvetli nalik svetlim crvenim jutarnjim oblačcima kada ih najpre taknu zraci izlazećeg sunca.

8 A kada to primetiše ova zakerala i začuđeni, uplašiše se silno i veoma se pomestiše – jer sada mišljahu da svojim primedbama veoma zgrešiše.

9 No uzvišeni Abedam se uspravi i uputi im sledeće reči, naime govoreći:

10 "Deco Podneva! Zašto sada ovde drhtite pred licem jednog veselog čije srce se ispuni radošću zato što je razumeo i primio Moju milost?

11 Zar vam vaša lolska reč nije donela nikakvu kamatu za vašu dušu kada se sada tako klati i drhti kao da je pokopana u noći i blatu svih greha?

12 O vi još jaki nerazumnici! Šta li je bolje: strah ili radost preda Mnom?

13 Zaista, zaista, ko još stoji preda Mnom sa svim bojažljivim strahopoštovanjem, taj još nije čist – jer samo kolebljivo, nečisto i zato slabo srce, koje se još nije sjedinilo s Mojom voljom, plaši se Mene, svemoćno jakog večnog Boga.

14 Ali srce koje je u svemoćno jakom večnom Bogu u svoj toploti ljubavi verno prepoznalo preljubaznog Oca i Njegovu veliku milost – zaboravlja strah i veliku bojazan pred Onim Koga jedino treba da ljubi iznad svega i mesto toga čini šta je sada učinio Mahalalel.

15 Kažite sada sami šta je kod Mene više: da li bojažljivo ili u Mome imenu preradosno srce?

16 A Ja vam kažem: Mada su već suze kajanja valjane i Meni blagougodne, ipak suze radosti stoje u Mome Očinskom imenu toliko više koliko sunce stoji nad zemljom u podne.

17 Jer suze kajanja znače da je neko primetio svoje veliko odstojanje ljubavi i vernosti od Mene pa ga nadahne čežnja da se opet vrati Meni, Ocu.

18 A suze radosnice će naspram toga dašta biti znak punog ponovnog nalaska, gde se sin raduje što je našao Oca, a Otac što je ponovo našao sina.

19 Zato otvorite sada i vi svoja srca i radujte se što je Otac došao vama i što ste Ga našli, i ne čudite se ubuduće toliko tome ako opet negde sretnete nekog radosnog u Mome imenu – jer vi sada znate iz Mojih usta da mi je radosni s dobrim razlogom mnogo draži od onog koji bojažljivo tuguje premda i s dobrim razlogom.

20 Zato i vi svagda treba da tešite žalosnog, a sa radosnim i vi da se radujete celim srcem, amin."

323

1 Dirnuti veoma tom besedom, ovih nekoliko preganjala i zakerala se baciše pred Abedama i zamoliše Ga da im oprosti takvo što.

2 A Abedam im naloži da odmah ustanu i takođe da se sasvim dignu u svome duhu.

3 I svi se smesta dignuše sa tla i slavljahu i hvaljahu Njega zbog Njegove velike dobrote i milosti koju je sada ponovo ukazao na njima.

4 A Abedam se obrati njima i reče: Moja ljubav da je sa vama i u vama. Ljubite se u toj Mojoj ljubavi i budite radosni i vedri među sobom i budite jedan prema drugom ljubazni i uslužni, tako ćete svagda izneti na videlo dana da ste zaista Moja draga dečica kojima se sveti Otac raduje, i kojima može da se raduje – jer dan velikog razrešenja se približio.

5 Ako bi Adam na zemlji živeo još sedam puta toliko koliko je do sada živeo i što će još živeti, onda bi se dogodilo pred očima njegovog tela.

6 Zato postupite po Mojoj volji da vas dan ne snađe naopake kada dođe.

7 No pre toga će doći veliko vreme vremena. Ko u njemu bude primljen, za toga će i veliki dan razrešenja u njegovo vreme važiti. A ko tada ne bude primljen, za tog će dan razrešenja biti dan suda, i to suda koji će se držati ognjem i u ognju Moga gneva.

8 Takvo će pak razumeti u dubini svog života oni koji će biti savršeni iz duha i u duhu Moje ljubavi i prema tome i u svoj mudrosti iz nje.

9 Zato i budite radosni – jer sada znate da će se negda razrešiti sve čvrste sveze.

10 A šta bi čovek dao kako bi postao gospodarem svoga života?

11 A Ja sam sada vama svima pokazao kako to možete da postanete i da budete u punoj meri. Zato i trebate da budete radosni – jer zato vam sada i pokazah put čiste ljubavi, koji svakoga vodi ka toj divoti života.

12 A ako bi još neko hteo reći: Kakav sam ja to gospodar mog života ako samo neprestano treba da živim kao poslušan sluga? –

13 A Ja vam kažem: Sve dok ste sluge sveta i vašeg tela, toliko ste i upregnuti u jaram sužanjske poslušnosti, a kada postanete slugama Moje ljubavi, tada ćete i biti oslobođeni svakog jarma i upravo tako ćete biti potpuni gospodari svog života – jer jedino ljubav će vas sasvim osloboditi i može vas osloboditi.

14 A zašto li ljubav to ne bi mogla kada je ona živ i najprijatniji začin sopstvene volje?

15 A čemu će onda onome služiti neka zapovest, kojoj treba da bude poslušan, kada ima ljubav, koja sadrži sve zapovesti u sebi i koja je učitelj svakog zakona?

16 Ili da li je potrebno nekoga prinuditi na delo koje on čini prerado sam od sebe celim srcem?

17 Dakle tako je i ljubav, pošto je uzvišena nad svim zapovestima i zakonima, potpuni gospodar sopstvenog života kao sam život. Recite zar nije tako?

18 A pošto je tako, to budite presretni – jer Ja, vaš sveti Otac, sada sam vam sasvim predao ljubav, jest, Svoju samu ljubav i svu divotu života s njom.

19 Zato i nemojte prianjati svetu i telu i prema tome birati uslužno i ropsko sredstvo za svrhu.

20 Jer sve to nije proizišlo iz Moje ljubavi, nego sve je to splođeno iz Moje mudrosti, koja jeste i koja postoji iz beskrajnih krugova Moga Božanstva, sada obrazovano za novu podlogu za proveru vaše ljubavi prema Meni.

21 Zato nemojte govoriti među sobom: Ovo parče zemlje pripada meni i ovo drvo je moje vlasništvo i s mojim telom činim kako mi godi – jer sve to odvućiće vas sve više od Moje ljubavi i vi ćete tako postati sluge sveta i prema tome i smrti, i teško, dugotrajno i krajnje naporno ćete se opet otrgnuti od sveta i moraće negda mnogo ognja doći na vas da vas rastopi od čvrstih sveza smrti.

22 A zato i budite odveć radosni pošto ste spoznali da jedino jeste jedan Bog, jedan Gospod, jedan vlasnik svih stvari i jedan sveti Otac svih vas, i vi svi Njegova deca, i među sobom sama braća i sestre kojima sam sve to dao u jednakim delovima – jer time sada znate da ne pripadate svetu, nego Meni, Ocu, u svem obilju Moje ljubavi i velike milosti.

23 Na to dakle pre svega obratite pažnju i budite, kako prema Meni, tako i jedni prema drugima, puni ljubavi; tako će i divota života odmah postati vaš udeo, u kojoj ćete biti i ostati radosni večno.

24 A sada dajte da dođe Moj Jared Meni – jer Ja nešta važno imam da pretresem s njim. – Jarede, Ja ti kažem, dođi Meni, amin."

324

1 Kako Jared ču živi poziv Abedamov, dođe hitro, tj. više sasvim duhovno nego telesno – jer po telu ionako nije bio na odstojanju od Abedama. Što se tiče duha, to je večno nadalje itekako vrlo moguće sve veće približavanje Meni, to tako, da je čak najsavršeniji duh dovoljno daleko na odstojanju od Mene da će se čak i večno nadalje i nadalje i sve više i više približavati Meni a da Mi se stvarno nije približio ni za dlaku.

2 Telesno uzeto takvu tvrdnju naravno ne bi trebalo predpostaviti, duhovno pak to itekako može biti slučaj, na taj način da se neko hoće približiti nekoj granici beskonačnosti koje nigde nema – ako bi i najvećom brzinom misli hteo da preleti beskrajne daljine prostora već u jednom trenu, i ukoliko bi to činio mnoge večnosti – za koliko bi se približio graničnom području beskonačnosti kojeg nigde nema?

3 Takvo je i duhovno približavanje Meni; pošto, istina, svaki duh može postati sve savršenijim i Meni sličnijim, ali sasvim dostići Moje savršenstvo, koje je beskrajno u svemu, ko će se tome ikad približiti u istini i potpunoj stvarnosti?

4 A Ja se itekako mogu približiti svakome i postaviti se tako da Mi se svako može približiti.

5 Zato i Jared hitro priđe kada u duhu ču Moj glas; a zato vam ovde to objašnjavam kako biste počeli malo da prozirete kako tu stvari stoje.

6 Zašto pozvah Jareda – i u čemu se sastojala velika važnost njegovog pozvanja?

7 Sada dobro obratite pažnju jer bez tog pozvanja nećete i ne možete dospeti u hram svetlosti.

8 Kada prema tome Jared sasvim stade kod Abedama, tada On zgrabi njegovu ruku i reče mu: "Čuj, Moj dragi Jarede, Ja znam tvoje učenje o Meni i kažem ti da si ti svu tvoju decu pravilno učio, jest, savršeno po Mojoj volji si ih učio.

9 Ali pošto si ti rekao: Bog je apsolutno beskrajan u Svome biću, u Svojoj ljubavi, u Svojoj svetosti, u Svom smilovanju, u Svojoj moći, sili, snazi, u trajanju Svog bivanja i isto tako u Svojoj dobroti, pravdi i mudrosti, onda bih sada hteo da saznam iz tvoga srca kako sada Moju tebi sličnu bićstvenu vidljivost slažeš sebi sa svojim pojmom o Mom beskrajnom biću?

10 Jer Ja sam mišljenja: Kao što krajno, prostorno ograničeno nikada neće ispuniti beskrajno prostranstvo, prostrlo se i večno nadalje prema svim stranama napolje, onda je sigurno i obrnuto slučaj.

11 Jer gde i kako da beskrajno prostorno počne da se skuplja do krajnog bića; gde da počne kada nema granice, i kako – bez granica?

12 A pošto je tako po tvom učenju, onda Mi reci: Kako sam Ja, beskrajni Bog, sada tebi, kao i svim ostalima, postao vidljiv telesno obličan ograničen Bog?

13 A i reci Mi potpuno savesno odano da li sam ovo Ja ili nisam.

14 Po tvom učenju nikako ne mogu biti – a po tvojoj ljubavi i po tvojoj veri ipak opet jesam.

15 Dakle, obznani nama svima takvo – jer jasnoća u toj tački jeste od najvećeg značaja iz tog razloga što neko beskrajno biće Božje za sva krajna bića jeste zacelo sasvim nezamislivo, prema tome zacelo ni nije, po tome i zacelo ni nije Bog.

16 A krajan Bog već s pojmom "krajan" isključuje svako Božanstvo.

17 Dakle otvori nam svoje srce i objasni nam tu protivurečnost i istovremeno i da li sam Ja Bog ili nisam."

18 Kako Jared i svi ostali čuše takvo pitanje, udariše se svi o grudi i jedna sumnja za drugom poče da zarobljava njihovo srce, i Jared reče posle malo razmišljanja: "Gospode i Oče u svoj Tvojoj ljubavi i svetosti! – Na ovo pitanje, istina, koliko ja ni najveći i najumniji herub nije u stanju da odgovori, ali ovo mogu upravo sada reći pošto si postavio pitanje: "Da Ti nisi Bog, Istiniti, nikako ni ne bi mogao da postaviš to pitanje pošto je upravo Tebi jednako beskrajno u svim svojim tačkama kao i u celini.

19 No moje merilo za Tvoje Božanstvo jeste moje sopstveno srce kao i srce svih ostalih zato što nije vično nikoga drugog da ljubi kao Tebe.

20 Sve ostalo za mene nije ni od kakvog značaja. Kako Ti kao beskrajan Bog takođe i nama krajnim crvima pred Tobom u prašini sve ništavnosti možeš da se pokažeš kao krajan Bog u obličju jednog čoveka, neka shvati ko može i hoće, međutim ja i sva nebesa i sunca i svetovi i ljudi ne shvatamo i sasvim sigurno ni večno nećemo nikako shvatiti.

21 No ipak priznajem ovde sasvim otvoreno da sam samo u tom obličju u stanju da Te zaista ljubim – jer ograničeno srce otkud da uzme ljubavi kako bi Boga ljubilo u Njegovoj neograničenosti?

22 Zato si mi Ti ovako beskrajno draži nego u Tvojoj božanskoj beskonačnosti nezamislivoj za mene.

23 Ako se bojim Boga i ako Ga ljubim, onda Ga se bojim i ljubim Ga samo u tom Tvom obličju – jer za beskrajnog Boga po Njegovom biću zacelo ni ne postojim, a ni On onda nikako ni nije Bog onome što prema Njemu nije ništa.

24 Gle, to je sve što sam kadar da kažem o tome; neka je Tebi blagougodno."

25 I Abedam na to pritisnu Jareda o Svoje grudi i reče: "Jarede, dao si mi savršen odgovor, i tačno je tako kako si sada govorio.

26 Jedino ljubav jeste merilo za Moje Božanstvo i ni jednim drugim merilom nisam izmerljiv – jer Ja zaista jesam beskrajan Bog. A što se tiče Moje prostorne beskrajnosti, to je ona samo privid uslovljen za vreme. U duhu je to pak jedino savršenstvo moći Moje volje i Moje ljubavi i mudrosti. A oblično biće jeste jedno te isto po kome ste svi vi stvoreni Mojim bićstvenim slikama.

27 Dakle ostani, Moj dragi Jarede, kakav si bio, i veruj Mi: Niko Me nikada neće videti u nekom drugom obliku nego što Me sada svi vi u duhu vidite, amin."

325

1 Posle takvog objašnjenja mnogi se veoma obradovaše zajedno s Jaredom. No pojedini bez obzira na to još ne znađahu kako si pomoći sebi, i žvakahu još veoma jako ova dva bića Božja, naime delom beskrajno, delom oblično koje stoji pred njima.

2 Jedan dokazivaše drugome govoreći: "Da, da, Beskrajno ne može stupiti unutar granice krajnosti kao što ni krajno nikada neće ispuniti beskrajnost."

3 "Dakle", reče drugi, "zar moramo na taj način možda da pretpostavimo dvojicu Bogova, jednog krajnog, tj. jednog bićstveno obličnog, i zatim jednog beskrajnog ili bićstveno neobličnog?"

4 Treći opet primeti i reče: "A ja razmišljam ovako: Pošto Boga ipak nužno u svakom pogledu moramo da zamislimo beskrajno savršenim, onda On može biti samo jedan, naime u svakom pogledu beskrajan – jer ograničeno oblično biće nužno mora povući sa sobom druge ograničenosti; a kako se one mogu složiti sa beskrajnim savršenstvima?"

5 A četvrti opet primeti: "Mogu svoje misli da obrćem i rastežem kako hoću, a ipak mi je prosto nemoguće da misaono otklonim beskrajnost prostora i isto tako i večnost.

6 Jer ako negde u beskrajnoj daljini ograničim prostor beskrajno daleko pruženim kružnim zidom, onda ipak moj duh ubrzo opet probije taj razdvajajući ili granični zid i pred sobom ne gleda ništa drugom osim produžetak prostora koji ide dalje prema svim stranama u beskrajne dubine.

7 Pratim dubinu zatim opet beskrajno daleko napolje i postavljam opet u beskrajno dalekoj dubini još beskrajniji kružni zid. Da li je onda možda prostor došao do kraja? – O nipošto!

8 Moj duh prodire i kroz taj zid – premda ga je ranije skoro beskrajno debelo izgradio – i šta vidi iza tog zida?

9 Ništa osim ponovo dalje produžetak beskrajnog prostora u još beskrajnije dubine.

10 Pri takvim posmatranjima, pak, nužno ti se nameće pitanje i reći ćeš: Da li je taj beskrajni i večni prostor biće Božje – ili je ispunjen Njim?

11 A ako je to nužno slučaj, onda će se svako pitati po Jaredovoj dobroj napomeni šta je On u Svom slikovitom obliku? – Čisto ništa.

12 Jer između krajnog i beskrajnog apsolutno večno ne može postojati drugi odnos osim jedino savršenog nestajanja krajnog u beskrajnom.

13 I tako u tom slučaju stvarno nemamo Boga pošto smo zaista čisto ništa prema Njemu.

14 A ako je Bog obličan na način kao mi a pri tom ipak večno trajan i deluje prema tome u beskrajni prostor Svojom prejakom moću volje, onda bi se ipak opet moglo pitati: Da li je možda tom Svojom voljom, premda ishodeći od Njega i od večnosti, do sada već ispunio punu beskonačnost večnog prostora?

15 Meni se to čini nezamislivim zato što Beskonačno nužno večno nije ispunjivo.

16 A ako je Bog, bez obzira na to, oblično bićstven, onda se čak opet može postaviti novo pitanje da li se u nekoj beskrajnoj dalekoj dubini dubine večno beskrajnog prostora ne nalazi drugo slično moćno Božanstvo oblično bićstveno – i tako i drugo, treće – i tako dalje u beskrajnost, i takva božanstva se nas onda, dašta, više ne tiču?"

17 Nakon tog mozganja pojedini opet počeše da se udaraju o grudi i počeše jadikući da viču: "Tribihale, Tribihale, šta si kazao?

18 Ako tako – kakva borba onda negda predstoji takvim bogovima kada se sretnu sa svojim velikim moćima volje mada i u beskrajnim dubinama beskonačnog prostora?"

19 Tu se ponovo dignu Abedam, pozva sva ova mozgala sebi pa im reče: "O vi velike lude, kakvu ste to glupost smislili!? – Zaista, ne želim da je ponovim – a i ne želim da je ponovo čujem od nekog.

20 A da biste se ipak oslobodili vašeg glupog sanjarenja, to sam se smilovao vašoj nerazumnosti i hoću da vam dam istinu svetlost za vaše mračno srce. Tako čujte! – To što vi nazivate beskonačnost prostora jeste Duh Moje volje koji je postavio upravo to beskrajno prostranstvo i ispunio ga je svuda bićima svake vrste. Taj Duh ima središte bićstveno oblično u kome je sva moć tog beskrajnog Duha sjedinjena u delovanje, i to središte moći beskrajnog Božanskog Duhovnog Bića jeste ljubav kao život upravo tog Duha – i ta ljubav jesam Ja od večnosti.

21 Mada se Duh Božji može ispoljiti svuda delujući, ipak se On bićstveno oblično ne može ispoljiti bez ljubavi. A gde se Bog oblično ispoljava, tu se i ispoljava po mogućnosti za krajna bića kao što ste vi kroz Svoju ljubav, koja je suštinsko biće Božje i žiža sve moći, sile i svetosti beskrajnog Duha.

22 Gle, to je biće Božje u svoj istini i jedino se može shvatiti srcem a nikako razumom.

23 To dakle shvatite u svom srcu, onda vas beskrajni prostor nikada više neće zbunjivati i predstojeći ratovi bogova će nestati iz vašeg mozga, amin."

(oko ponoći)

326 (2.140)

1 Tada tek svima jako počeše da se otvaraju oči i oni shvatiše kako Bog može biti beskrajan a pritom ipak i vidljiv Otac njima.

2 A Jared htede od samog osećanja zahvalnosti iz najdublje srži života da padne pred Abedama i da Ga obožava s najvećom mogućom silom svoga duha, međutim, Abedam mu reče:

3 "Jarede, Ja ti kažem, ovo što ti sada hoćeš da učiniš uopšte nije potrebno između nas dvojice – jer ti dašta znaš da preda Mnom ne vredi molitva ustiju i pokretima, nego jedino molitva ljubavi u srcu. Zato mahni se toga što Mi je mrsko.

4 Jer onaj koji Me u svome srcu ljubi iznad svega i ljubi iz te ljubavi i svoju braću i sestre više nego sebe, upravo je on taj koji Me svagda, stalno i neprestano obožava zaista u duhu i u svoj istini. Gle, takvo je kod tebe jašta već veoma dugo slučaj. Otkud da sada još i hoćeš da Me obožavaš ustima i pokretom?

5 Zar to ne bi značilo baš kao da nekome daš hiljadu korpi najlepših i najplemenitijih plodova, a da bi po tvome mišljenju dar bio potpun, ti zatim po svom ceremonijalnom običaju još dodaš suv list?

6 A reci Mi čemu ovde još dodatak suvog lista? – Zaista, time primalac neće postati bogatiji i smatraće taj dodatak samo budalastim i kada bude jeo plodove sigurno neće pojesti i taj dodatak, nego baciti kao potpuno bezvrednu stvar – jer ono što samo po sebi nema vrednost, koju vrednost da ima sa istinskim darom?

7 Zato budi i ti sasvim siguran da Ja kod tebe apsolutno ne težim da Mi ti ovde uz tvoju stalnu molitvu u duhu i svoj istini još dodaš suvi list, nego Ja ti kažem, kao i svima: Ostani svagda kod te molitve, i Ja ću za nju Moje uši i Moje srce uvek držati otvorenim.

8 A sada čuj, ti Moj dragi Jarede, nešta sasvim drugo!

9 Gle, ova devojčica ovde, kao što si već čuo, zemaljski je bez oca i matere i sada na celoj zemlji nema bliže rođake osim posle Mene i Adama braću, sestre, oce i matere; a sada sam je Ja sasvim prihvatio za kćer i prema tome hoću da je primim i u svoj dom.

10 Gle, tvoj dom je pak upravo i Moj, zato ćemo je primiti upravo i u taj dom i tu ćemo njeno srce da ukrasimo tako da bude savršena slika najvišeg i najčistijeg neba svih nebesa gde Ja sa svojim najsavršenijim anđelima neprestano obitavam.

11 Pa tako je predajem tebi, prihvati je i ti za ćerku svoga srca, i kao što sam ti obrekao istinski i odano, tako ću i Ja stanovati u tvome i tako svagda i u Mome domu, amin."

12 Po tim rečima On pak zgrabi ruku Purinu i reče joj: "Ćerkice Moja! Pogledaj ovog čoveka ovde; gle, on je čovek savršeno po Mome srcu; njegovo celo biće je Moja ljubav u njemu; on je na zemlji tvoj istinski otac kao što sam Ja tvoj dragi i jedino pravi; zato sledi za njim i on će se starati o tebi, za tvoj život na zemlji kao Ja za tvoj večni život, amin."

13 Tim rečima blagoslovi devojčicu i predade je Jaredu koji plakaše od radosti.

14 A Jared ovo dete prihvati najvećom nežnošću, zahvalnošću i ljubavlju i reče joj: "Dođi, dođi, ti prečista ćerkice najljubaznijeg i iznad svega svetog Oca! Kod mene ćeš opet naći sve, sve što si ikada na zemlji tugujući izgubila.

15 Gle, kao što si sama čula, moj dom je jedino dom najsvetijeg Oca Koji sada ovde vidljivo stoji pred nama.

16 A gde je Njegov dom, tu je i On svagda preljubazan domaćin otac i sve što je stvorio čudnovato s Njim. Zato budi vedro i zahvalno-radosno raspoložena i dođi kod mene. Zaista, možeš da veruješ, tako kao ti još nikada čovek nije bio zbrinut na ovoj zemlji."

17 A kako to Pura ču, obrati se brzo Abedamu i upita Ga: "O sveti, preljubazni Oče! – Da nisam ja sirota možda zgrešila pred Tobom kada sada hoćeš da me udaljiš od Sebe?

18 Ne, ne, neka je Jared čovek po Tvome srcu i zaista je dobar otac, što sam upravo čula iz njegovih usta – jer takve reči ne može niko da besedi pred Tvojim licem ako nisu istinite i odane – ali ipak on nije Ti, i večno neće biti, zato ni ne odstupam od Tebe – jer moje srce mi kaže da si Ti jedini istinski Otac, i osim Tebe nema drugog istinskog Oca; i neka bude grešnik onaj koji prisvoji to Tvoje najsvetije ime i takođe se nazove ocem.

19 Ne, ne, ništa me više neće odvojiti od Tebe, večno ništa više, Ti moj dragi, sveti Oče!"

20 Ovde se Jared zbuni i ne znađaše šta sada da kaže i učini.

21 A Abedam mu reče: "Moj Jarede, gle, takvih osobina treba da bude prava ljubav. – Tek sada ova Moja ćerkica treba da ostane između Mene i tebe i sutra da se useli u Moj i tvoj dom.

22 Jer Ja učinih takvo samo za proveru za nju i za sve vas; zato budi ti, Moj dragi Jarede, samo sasvim miran – jer ništa ne ide izvan Moga predodređenoga poretka.

23 A reč Purina o pravom Ocu neka svakome služi kao valjani nauk kako bi sasvim znao ko je jedino potpuno dostojan tog imena; pa tako i ti ostani ovde kod Mene do sutra a zatim i večno, amin."

327

1 Zatim se uzvišeni Abedam obrati Puri i upita je: "Nu, Moja draga ćerkice, jesi li sada zadovoljna Mojim uređenjem?"

2 I Pura uzvrati puna najveće radosti: "O presveti Oče, kako da sada ne budem zadovoljna?

3 Kada smem da ostanem kod Tebe jedinog istinog i najboljeg Oca. – Kako da ne budem zadovoljna?

4 Što dragi Jared takođe ostaje ovde, to me raduje odveć – jer on mora da je i prilično dobar čovek pošto Ti je on, dragi, sveti Oče, toliko drag i rekao si o njemu da je čovek savršeno po Tvome srcu.

5 O Jarede, o Jarede, koliko ogromno, jest, koliko neizrecivo sretan mora da si sada u sebi kada si iz najsvetijih usta svemoćnog velikog Boga, našeg najljubaznijeg Oca, dobio takvo obaveštenje da si ti čovek potpuno po Njegovom srcu.

6 O svedočanstvo – o živo svedočanstvo! Iz usta Božijih dolaziš na jednog čoveka – obilje večnog najblaženijeg života u krilu najsvetijeg Oca!

7 O da, ti moj Jarede, i meni si sada vrlo drag zato što si svetome Ocu tako drag – samo dođi, dođi ovamo i sedni kod mene i raduj se sa mnom.

8 Radosnije i blaženije valjda sigurno još nije bilo neko stvoreno biće kao što smo mi sada zato što imamo među nama najsvetijeg Oca i što možemo i smemo da Ga ljubimo po želji našeg srca.

9 Tako dođi, tako dođi ti dragi, dobri čoveče po srcu najsvetijeg Oca – jer i meni si drag."

10 A Jared se od prevelike miline ne mogaše pomeriti, jest, štaviše ni svoje usne. Zato se Pura obrati Abedamu i reče Mu: "A gle, pogledaj! O dragi sveti Oče, blagočestivi Jared neće da usliši moju molbu.

11 Da nije on ponekad tvrdog srca zato što neće da čuje jednu molbu?"

12 I Abedam joj uzvrati: "O ne, Moja draga kćeri, on je za prvi trenutak samo suviše umoran od miline, i od prevelikog blaženstva u ljubavi jedva da može da se pokrene. Zato idi ti do njega i odvedi ga onamo gde hoćeš da ti bude."

13 A Pura nešta zbunjena uzvrati Abedamu: "O preljubazni presveti Oče, evo već opet Ti se svidelo da me malo proveriš.

14 O gle, to znam itekako dobro da ni u kom slučaju ne priliči ako bih ja, samo slaba devojčica – htela jednog čoveka, i čak Jareda, čoveka po Tvome srcu, da vodim – jer to bi ličilo baš kao da hoću njim da vladam.

15 O daleko mi to bilo. – Jer žena mora svagda iz dna svoga srca da priznaje za gospodara onoga koga si joj Ti očito i izričito postavio gospodarem, i tako on može da vodi i upravlja mene, ako hoće, a ne ja njega.

16 Zar nije tako pravo? – A ako bi mu Ti dao neki mali znak, onda bi sigurno išao pored mene ovamo."

17 I Abedam reče na to Puri: "Tek sada si sasvim savršena devojčica pošto si sa svojom velikom ljubavlju sjedinila i istinsku žensku predanost i poniznost; pozovi još jednom Jareda i on će odmah čuti tvoju molbu."

18 I Pura odmah posluša reč Abedamovu i reče Jaredu: "Jarede, zar još nećeš da čuješ moju molbu?

19 Gle, ja sam ti ovde već pripremila najlepše mesto; tako dođi jednom ovamo kako bih bila između tebe i najsvetijeg Oca, onako kako mi je On maločas obrekao – jer ti si i meni veoma drag, to mi sigurno možeš verovati.

20 Tu tek Jared odveć blaženo posluša poziv Purin, sede pored nje i slavljaše Mene u svome srcu za tako veliku milost.

21 I Pura se sada sasvim zadovolji i zahvali Mi glasno što sam uslišao želju njenog srca.

22 A Abedam reče svima: "Dečice! Vaši udi su se umorili, zato uživajte mir i spavajte, ali u duhu ostanite stalno budni.

23 I ti, ćerkice Moja, sada takođe lezi na zemlju i spavaj budnog duha.

24 A Ja ću bditi nad svima vama i probudiću vas ujutru u pravo vreme.

25 I tako da bude sada kao i svagda, amin. Moj blagoslov sa svima vama, amin."

Gospodnje prisustvo petog dana

328

1 Kao u dan sunca [nedelja] i na Sabat, tako i na dan meseca [ponedeljak] obedovahu doručak kojeg Abedam blagoslovi i kojeg je opet Set imao da dostavi.

2 A posle obavljenog doručka Abedam pozva poznatih dvanaest vesnika Sebi, nauči ih da odgovarajućim znacima crtaju reči s oštrim pisaljkama na kamenim pločama pa da ih i odmah čitaju, i zapovedi im da takvo nauče i svu drugu braću, mada ako ne pisanje, onda barem čitanje.

3 Zatim im On i zapovedi da po nadahnuću Duha napišu svaku reč koja izađe iz Njegovih usta, kao i sve što je jedan ili drugi govorio u Njegovom prisustvu. Zatim takvo sve da se sačuva do kasnijih vremena kod glavnih starešina plemena.

4 A zbirka da se zove: "Sveta knjiga ili Jehovine borbe", no borbe da zauzmu zadnji deo.

5 Tako za kratko vreme otpremi dvanaestoricu. Zatim naloži Jaredu da ustane s Njim i da s Njim otprati devojčicu u svoj dom, i naloži i svim ostalim ocima da slede za Njim u dom i delom do doma Jaredovog.

6 I svi ustaše i slediše za Njim.

7 A u domu Jaredovom On reče Puri: "Gle, ćerkice Moja, ovde je dobro biti – jer ovo je Moj dom zato što je dom prečiste ljubavi koja prebiva u Jaredu, Henohu, Matusalahu i Mom Lamehu, koji upravo ima jednu Mojih dragih kćeri za ženu iz Moje ruke kao i njegova braća koji su muževi njenim sestrama puni čedne ćudi.

8 Tako ćeš i ostati ovde do pune zrelosti svoga duha, kada ću te pozvati sa zemlje i kada ćeš ući u carstvo istinskog večnog života."

9 Zatim se obrati Jaredu i reče mu: "Kao što si ti mudar otac Henohov, Matusalahov i Lamehov, tako budi i ovom detetu koje primaš sasvim neposredno iz Moje ruke. Šta prema tome budeš činio s ovom Mojom kćeri, to će biti i savršeno. No neka ne priđe ni jednom čoveku sve dokle ti Ja izričito ne ukažem, amin."

10 Na to pozva Sebi braću Lamehovu, odvede ih u njihove radionice koje je On postavio čudesno Svojom svemoćnom voljom, i pokaza im pravu gorsku rudu, pouči ih zatim kratkim rečima da istu očiste u vatri uglja pa da je kuju u razna nužna oruđa, i blagoslovi gore i delo njihovih ruku.

11 Zatim se ponovo dade u dom Jaredov i primi tu dvojicu povraćenih vesnika koji se zvahu Setlahem i Kizehel i koji ispratiše u nedelju Horadala u zemlju određenu za njega i njegov narod između jutra i ponoći, i pozva i njihovu braću, opremi ih Svojom silom ljubavi i posla ih zatim smesta u Dubinu dole prema Hanohu.

12 Potom pak pozva Sebi sve glavne oce četvoro krajeva i svakome stavi veoma na srce iz Svoje najviše Očinske ljubavi da svi ova učenja koja su čuli, prvo i prvo, odveć odano sačuvaju u svojim srcima i da svu svoju decu delatno pouče takvom učenju.

13 A zatim pozva i Henoha i učini ga istinskim prevosveštenikom Svoje ljubavi, milosti i smilovanja i ukaza to zatim i svima da u svemu ima da se obrate Henohu gde im ne bude dovoljan njihov duh i njihova snaga dodeljena njima.

14 Konačno ih upozori da se čuvaju Dubine i daljnjem povezivanju s njenim kćerima – no u tim upozorenjima im ne dade nikakvu zapovest, nego predade sve njihovoj slobodnoj volji.

15 Zatim pred veče opet ih sve odvede na poznatu visinu, naglasi im još zakon ljubavi u njihovim srcima, blagoslovi ih zatim sve i konačno otpusti sav narod da pođe u svoju domovinu, preporuči Puristi odanost u njenoj službi pa otpusti i nju.

16 Na posletku pozva još Sebi oce glavnog kolena i Abedama drugog te reče ocima: "Deco i braćo Moje ljubavi! Moja ljubav da ostane među vama, to je trajni Očev blagoslov i On kod vas.

17 A ti, Abedame, idi sada sa Mnom tamo gde sam te u ovo vreme sreo na predsabat uveče. Svi vi pak uputite se u svoje domove, amin."

18 I svi počeše da plaču, uzvišeni Abedam ih pak napusti odjednom i na naznačenom mestu postade nevidljiv i poznatom Abedamu.

19 Taj se pak brzo vrati i izvesti oce kako Svevišnji postade nevidljiv njegovim očima.

20 I Adam ovog Abedama pozva u njegov stan i on osta potom još tri dana u domu Adamovom, Setovom i Jaredovom pa zatim pođe razmišljajući u svoju domovinu.