Божо Миљковић

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Божо Миљковић

Како ми је сад би запјевао,
И испјево једну пјесму малу.
Прва рјеч је: „Боже помози нас”!
А друга је: „Оће ако Бог да,
Дати нами срећу за несрећу”! 5
Вино пило тридесет сердара,
Сви тридесет од равног Котара,
А у Сењу граду бијеломе,
Пили јесу у пивници вино,
С једне стране тридесет Сењана, 10
С друге стране тридесет сердара.
Сваки јунак своју чашу пије,
Пак наздравља једноме делији,
Баш делији од Котара равна,
По имену старцу Милутину. 15
Како старац коју чашу пије,
Чашу пије у њу сузе лије.
Пита њега дружина остала:
„Да ти бора старче Милутине,
А што ти нам рујно вино пијеш, 20
А у њега грозне сузе лијеш,
Која ти је голема невоља,
Али немаш куће ни тимара,
Ал’ у кеси крижана дувана”? -
„Имам дјецо пара и динара, 25
И у кеси крижана дувана,
И осталог свега свог тимара.
Мога, ђецо, свега по Котара,
У Котару четрест палаца,
Сви четрест у авлији једној, 30
Све их једна затварају врата;
Уз то имам доста ја оваца,
Самих имам иљаду звонара,
Њизи зими стотина момака,
Како је зиме по гори зеленој, 35
Куд данују туда и ноћују.
Уз то имам шестдесет млиница,
У млиницам’ шестстотин’ момака,
Што уздрже млине и млинице.
Већ чусте ли моја дјецо драга, 40
Кад пијемо по пивницам’ вино,
Ко наздрави сину, ко синовцу,
Ко наздрави брату, ко сестрици,
А ја добру коњу испод себе,
Јер ја немам рода ни порода, 45
Тешка ми је баш на срцу рана,
Има равних седам годин’ дана,
Имао сам малог Маријана.
Кад смо дјецо Осјек поробили,
Робили га раван мјесец дана, 50
Док Осјеку освојисмо врата,
Пак је, дјецо, било дошло време
Да сердара у Котару није,
Свак је свога ишо погледати,
Ишло ме је дјете погледати, 55
Једна га је мјера намјерила,
Турска га је стража ухватила,
Но је л’ среће, има ли јунака
Да б’ к Осјеку граду ододио,
Те прочуо за мога Маријана, 60
Све би старац с њиме подјелио,
И још би му штогод потурио,
Више нег’ би себи оставио”.
Сви јунаци муком помукоше,
И у црну земљу погледаше, 65
Него неће једно момче младо,
Момче младо од Котара равна
По имену Боже Миљковићу.
Нема момче ни брка ни браде,
Пристали је од дјевојке младе, 70
А не жали изгубити главе:
„Већ бора ти старче Милутине,
Што си реко да се порећ’ нећеш,
Ја б’ отишо до Осјека града,
Наша б’ кости твога Маријана, 75
Ил’ би боља мени срећа била
Да би ти га жива доводио”!
„Да ти бора моје дјете драго,
У старца је једна вјера синко”!
Те се маша старац Милутине, 80
Он се маша у џепове своје,
Пак му вади девет кеса блага:
„На ти момче понапи се вина”!
Момак скаче на ноге лагане,
Гледа њега војевода Јанко: 85
„Шта је болан Боже Миљковићу,
Не мећи се са таким јунаком,
Јер ја знадем да ти јунак ниси,
Са мном си ти одрастао дјете,
Није тако до Осјека доћи, 90
Ка’ се шетат с Котаркам’ дјевојкам’,
Вас је Осјек до на једна врата,
А на вратим’ деветера стража.
Спомени се Боже Миљковићу,
Ја сам трипут Осјек поробио, 95
Сва три пута рањен доодио,
Нећеш Боже донијети главе”!
На то се је Боже расрдио,
Те он лети у равне Котаре,
У Котаре к остарјелој мајци, 100
Овако јој тихо бесједио:
„Да ти бора стара нане моја,
Кувај мени танке брашенице,
Мећи мени меса овновине,
Љевај мени вина лозовине, 105
Док опремим друге после моје”.
Па узимље од подрума кључе,
Те изводи дору дебелога,
Кој’ не виђе сунца ни мјесеца,
Баш за равних пет година дана, 110
Што га Боже до потребе држи
Да би њему у потреби био,
Ма је њега људски угојио.
Овако је њему говорио:
„Ну дорине све моје уздање, 115
Би л’ се мого поуздати у те
Да ја одем до Осјека града”?
Чим је доре рјечи разумио,
Ногам’ копа а ушима стриже,
Од јогунства своју узду гризе, 120
Од свог биса у небеса ђиса.
По маштела поарчио уља,
Док је дори длаку угладио,
Па на њ меће сиву медведину,
А по њојзи црну рисовину, 125
А сврх оне црне рисовине,
Меће Боже седло изливено,
Узда њега уздом венедичком,
Попреже га змијом шаревитом,
Све четри му ноге до кољена, 130
До кољена златом оковане,
На сапим’ му једна штампа мала,
Уштампани девет девојака,
А на седлу девет џевердана,
На прсима удовица Јања, 135
А на гриви птица препелица,
А на репу танка косовица.
Кад је дору љепо опремио,
Он улази у бјелицу кулу,
Па он вади своју преобуку, 140
Преобуку гаће и кошуљу;
Он облачи везену кошуљу,
Што је везло девет везиљица,
Везло равних девет недјељица,
Уарчило девет литар’ злата, 145
Више злата нег’ бијела платна;
Он облачи гаће венедичке,
Више има до кољена злата,
Него гори више од кољена,
Танке чоје и бјелога платна; 150
Он обува чизме до кољена,
Из чизама ките с обе стране,
С обе стране до зелене траве,
Све су ките златом раковане;
Он облачи диван јачерму, 155
Која му је, браћо, сва збијена,
Сва збијена златом до рамена,
На њој има једна љепа кита,
Љепа кита иљада плика;
Пак се паше са свиленим пасом, 160
Од бедара до витих ребара,
Од ребара тамо до њедара;
За пас тура три пара пушака,
Пар црљенчки, а пар венедички,
А двје мале кова брешанскога, 165
Обе мале брез кремена пале;
Па облачи зелену доламу,
На долами токе од три оке;
А још више пуца с обе стране,
С обе стране до зелене траве, 170
Све то јесу пуца велеграна;
Под вратом му једно пуце бјеше,
Које држи оку рујна вина,
То му пуце на бурму завито,
Када нема с чиме пити вино, 175
Њег’ одвије па с њим вино пије;
На се меће алар калпак драги,
На њем’ има девет челенака,
И десето перо пауново,
То му перо све на чекрк ода, 180
И за собом све челенке вода.
На копљу му јабука од злата,
Ил' му каже који вјетар пуше.
Кад се Боже љепо опремио,
На свога је коња узјашио, 185
Бојним се је копљем заметнуо,
На копљу му јабука од злата,
На јабуци бумбул птица мала;
Бојан пјева, бумбул му отпјева.
Упути се од равних Котара, 190
Упути се преко пасих страна,
За два дана преко пасих страна,
За три дана преко поља равна,
Док је дошо до Осјека града.
Кад се к њему бјеше примакнуо, 195
Под Осјеком једно коло игра,
А све сами момци и дјевојке.
Од тог Боже ни амента нема,
Већ он иђе на врата од града,
Па је њему добра срећа била, 200
Сва је њега стража пропустила.
Кад је Боже у град улазио,
К њем’ се купе осјечка господа,
‘Вако су му тихо бесједила:
„Одаклен си од кога ли града, 205
Кажи право тако био здраво
Да ти ниси од равног Котара,
Познајеш ли Божу Миљковића”? -
„Што за њ’ питаш, родила га курва,
Јер не могу њега познавати 210
Да ко ме је овде упутио,
Девет ми је браће погубио,
И невјеста девет заробио,
И мене би млада погубио,
Ал’ ме мајка нејакога крила. 215
Ја сам вами момче сиротица,
Која одам од града до града,
Ђе би наша добра господара”.
Бесједи му осјечки везире:
„Ајмо амо до колара младих, 220
Даћу теби моју ајкуницу,
Твоја слика, њезина прилика”.
А то момче жељно дочекаше,
Па он иђе до колара младих,
Кад су колу они долазили, 225
Троја кола момче проломило,
Док с’ ајкуне младе доватило,
Па с њом игра пб прољетњег дана,
Тешка мука Боји додијала,
Боже пјени бјелим и крвавим, 230
А ајкуна ни амента нема,
Све је коло главом надвисила,
Све је коло ногам’ надиграла,
Ал’ је она и од себе љепа,
Шкрипље на њој свила и кадифа, 235
Низ кости јој ките пјегавите,
А на ногам’ гаће шаровите,
Гаће брече, тетреике звече.
Па се пење Боже Миљковићу,
Он се пење више главе њене, 240
Па јој зубим’ брсти тетреике,
И приваћа вране плетенице,
И вата је око бјеле руке,
Па јој скида златне бурунџуке,
И дјевојци маша с’ у њедарца, 245
Те јој вади јабуке од злата,
Па их меће у џепове своје.
Бесједи му гиздава дјевојка:
„Да ти бора незнана делијо,
Што се пењеш више главе моје, 250
Што л’ ми зубим’ брстиш тетреике,
И приваћаш вране плетенице,
Није ти их подгојила мајка.
Што ме ваташ око бјеле руке,
И скидујеш златне бурунџуке, 255
Што л’ се машаш мени у њедарје,
И вадиш ми јабуке од злата;
Није м’ тјело за те одгојено,
Нег’ за другог голема јунака,
По имену Божу Миљковића, 260
За њега је мене одредила мајка,
Јер је оно срце од јунака”?
Бесједи јој Божо Миљковићу:
„Бора теби гиздава дјевојко,
Почем би ти њега познавала, 265
Да га видиш драга душо моја”? -
„Кад су Турци у Котарим’ били,
Онда Бојан нејачак је био,
Ујела га турска бедевија,
Има на њем’ обиљежје моје, 270
Дала сам му два прстена златна,
Штоно ми је саковала мајка,
Ковала их девет бјелих дана,
Носила их на девет златара”.
Док је Боже рјечи разумио, 275
Он загрће руке до лаката,
Угледа му гиздава дјевојка,
Угледа му два прстена златна,
Што је њена мајка даровала,
Још му види ону рану малу, 280
Што га уј’ла турска бедевија,
За мишицу, за десну ручицу.
Пак му с’ вата око бјела врата,
И љубе се пб прољетњег дана,
Једва им се растадоше уста, 285
Не остала наша капа пуста.
Бесједи му гиздава дјевојка:
„Да ти бора драга душо моја,
Када ћемо у равне Котаре”? -
„Ми оћемо у равне Котаре, 290
Кад се буде ноћца уватила”.
Још јој вели Боже момче младо:
„Драга душо, ајкуно дјевојко,
Ти укради старцу баби своме,
Укради му кључе од тамнице 295
Да ја пустим сужње невољнике,
Нека знаду, драга душо моја,
Кад је Боже у Осјеку био”.
Послуша га гиздава дјевојка,
Кад се мркла ноћца уватила, 300
Оде она у бијелу кулу,
Па улази у бабину собу,
Вади њему кључе од тамнице,
Па их меће Божи у џепове.
Тад јој Боже био говорио: 305
„Ајде сада у подруме своје,
Ил’ у своје, ил’ у бабе свога,
Па доведи коња четвртака,
И донеси ћорду демељкињу”. -
Све дјевојка одма опремила, 310
Извела је коња четвртака,
И донела ћорду демељкињу.
Опет јој је Боже бесједио:
„Ајде сада, моја душо драга,
Ајде сада на врата од града, 315
И поведи коња четвртака,
И понеси моју бритку ћорду,
Ја ћу узет’ кључе од тамнице,
Па ћу пустит’ сужње невољнике,
Нека иду куд је њима драго”. 320
Што је реко то је учинио,
Те отвара деветера врата,
И десету сљепу кључаницу,
И у њој је кључе уломио,
Плећима је врата иставио. 325
Кад унутра врата угонио,
Он угледа тридесет сужања,
Међу њима једна свјећетина,
Свјећетина лоја козијега.
Угледа га млади Маријане, 330
Па он њему ријеч проговара:
„Како, брате, у нашем Котару,
Виђаш ли ми старца бабу мога,
Јаше л’ коња по равном Котару,
Има ли се оклен напит’ вина”? - 335
„Има старац пара и динара,
И још јаше коња по Котару,
Има зашто напити се вина”.
Опет вели мали Маријане:
„Касно ли се мене споменуо, 340
Ево има седам годин’ дана
Да ја служим осјечког везира,
Да те ова мјера намјерила,
У седам би те дана избавио
Да би своју главу изгубио”! 345
Бесједи му Боже Миљковићу:
„Ништа дјете туте не присукуј,
Нег’ излази из те куће јадне,
Па ајдемо у Котаре равне”.
Кад је дјете рјечи разабрало, 350
Он излази из те куће јадне,
Па он иђе с Божом Миљковићем,
И нађоше ајкуну дјевојку,
Нађоше је код врата од града.
Боже даје малом Маријану, 355
Даје њему коња четвртака,
И још ону ћорду демељкињу.
Овако му тијо бесједио:
„Ево сам те дјете избавио
Да нам буде ђе гођ до потребе, 360
Брани, брате, мене ко и себе”!
Јаше Боже претила дорина,
За се баца гиздаву дјевојку,
Па је три пут опасао пасом,
А четврти од сабље кајасом. 365
Они иду преко поља равна,
Од поноћи до горице црне,
Освануше усред горе црне.
Ал’ топ пуче на Осјеку граду
Да је отишло робље низ Котаре. 370
Кад то зачу осјечки везире,
Он опрема најбољу делију,
По имену Мују Челебију:
„Ајде, Мујо, моје дјете драго,
Достигни ми Божу Миљковића, 375
И отми му ајкуну дјевојку”.
А то момче једва дочекало,
Па он иде трагом низ трагове,
И састиже Божу Миљковића:
„Стан’ причекај једна каурино, 380
Видит’ ћу те чије секе водиш”!
Од тог Боже ни амента нема,
Већ извади сабљу од бедрице,
Ћордом ману а глава му лану.
Чим к везиру улак долазио 385
Да је Боже Мују погубио,
Он опрема највећу наказу,
По имену Талу Будалину,
Даје њему чавлену батину:
„Ајде болан, Тале Будалино, 390
Састигни ми Божу Миљковића,
И отми ми гиздаву дјевојку”.
Брзо Тале Божу састигао,
Ђе он сједи у гори зеленој,
Овако му Тале бесједио: 395
„Стан’ почекај једна каурино
Да видимо чије секе водиш,
Лако је с дјецом малом бојак бити,
Ну дочекај овога јунака,
И његова гиздавог алата”. 400
Кад то чује Боже Миљковићу,
Баца ћорду на зелену траву,
Па полети к Талу Будалини,
Оте њему чавлену батину,
Удари га с њоме по трупини, 405
Како га је лако ударио,
Из батине чавле погубио.
Све се криви Тале Будалина,
Кано, побро, влашка магарчина”.
Здраво Боже дође у Котаре, 410
И доведе малог Маријана,
Доведе га старцу Милутину.
Тада било сад се спомињало,
Ја не лажем не уј’ли ме вуци,
На џамији ђе клањају Турци! 415

Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомене[уреди]

Референце[уреди]

Извор[уреди]

Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 169-179.