Božićna pečenica/1
Glava prva
U kojoj je opisano sve što je nužno da se prethodno zna.
Kako koja godina, i kako koji dan bliže Božiću, a mene redovno, svake godine, hvata sve veći strah od njega.
Sedim tako, pa jedva čekam da prođu ti dani, kao da nisam — bože me prosti — hrišćanin! Teško mi je kad me neko pozove na prvi dan, a još teže ako me miko ne pozove. Kad me pozovu, bojim se da mi se ne dopadne društvo ili ja društvu, a ako me niko ne pozove, a ja se onda osećam nekako usamljen i zaboravljen.
Pa ipak je nekad bolje biti i nepozvan, pa sedeti lepo sa »kostgeberom« svu noć, pa kad dođe na njega red otpevati kroz zube po jedno »Roždestvo tvoje«, nego da mi se desi na prvi dan Božića ono što se desilo Pavlu Postiljonoviću kad ga je pozvao Jovan Maksić, nazvan »Vatra«, da mu bude polaženik prvoga dana svetloga praznika roždestva Hristova.
A evo kako je to bilo.
Znam da će vas interesovati priča, zato ću malo poizdalje početi i neću prećutati ni pojedine sitnice, samo da bi vam slika što plastičnija ispala.
I Pavle Postiljonović i Jovan Maksić, i polaženik i domaćin, bili su činovnici jednog tunavog nadleštva u jednom istom mestu, ali u kom, to vam neću kazati, jer nisam rad da imam posla sa sudovima, niti da vređam otačastvene poštare.
Dakle, prvo ćemo početi sa domaćinom.
Jovan Maksić, taj što je bio domaćin prvoga dana Božića bio je pošten čovek, i kad to kažem, ja ne govorim onako napamet, niti tražim da mi verujete onako na bradu. Pitajte ma kog noćnog stražara, pa i onog najstarijeg, onoga što i danju i noću spava — danju, jer je to takva služba, a noću opet, jer je noć od boga za to data — nijedan vam neće moći kazati da ga je uhvatio u kakvom nedozvoljenom poslu. Jednom rečju, pošten čovek; govore, duša valja, da rđavo plaća dugove, ali opet, lepa mu je strana ta što ih on i ne odriče.
Umeo je vešto i da pozajmi od nekog, a još veštije da ga posle skine s vrata. »Kako, kako — imađaše običaj reći kad hoće da izvrši operaciju — kako sa zdravljem; kako žena, deca, kako pazar?« — »Pa, pazari se, pazari; kraj s krajem, eh, taljiga se, taljiga!« odgovori majstor ili bakalin. »E baš mi je milo kad ti ide pazar, veli Jova, baš dobro te mi nećeš odbiti jednu malu molbu.« I onda iziće s predlogom.
»Ama, gospodin Jovo, zaustavi ga posle nekog vremena kakav šnajder, šuster, tišler, ili tako već ko, a ja sam doš’o za ono malo... a ja mislim da je dosta čekanja bilo... a sad su mi vrlo potrebni novci!« — »Imaš dobri, veli mu Jova, ne boj se! Zar u mene nemaš vere? Kome sam ja još do sada zajeo? Ti samo nakrivi kapu!« — Nekome se već dosadi da ide sam, pa pošalje šegrta. »Pozdravio vas majstor i poslao vam ovo«, veli dečko i daje mu ceduljicu. — »A, vrlo dobro! veli Jova n ne gleda u ceduljicu, nego je meće u džep, jer zna već ceo tekst napamet. — »Kako si, mali, šta radiš, mali, — zadžaka Jova; more, pa i nisi ti mali, kakav mali. Gledaj ga samo! More, ta ti si mi već momče na ženidbu!« — »Molim vas, prekida ga dečko, kaz’o mi majstor da se ne vraćam bez para!« — »More, upade mu Jova u reč, doneću ja sam! A ti ’ajd’ idi, blago meni, a ja ću sad za tobom. ’Ajde idi, momče, pa kad se oženiš, igraću ti u svatovima. Pazi, molim te, koliki je, čitav gardist!« zadžakao Jova i ostavlja zbunjena šegrta, a sam grabi napred. Tako bi ispratio svakog kreditora, svakog kako u licu šegrta i kalfe, tako i u licu samoga majstora; upravo, imao je moć da ih tako reći hipnotiše, i to vrlo vešto. Tek on nekako skine s vrata i isprati svakoga kreditora, pa bio on šegrt, kalfa ili sam gazda, i ovaj se nađe na sokaku praznih šaka, pa jadan čovek, ni sam ne zna kako se to s njim desilo! A kako se pre toga nakostrešio i naoružao kad je pošao k njemu da mu očita onako kako on ume, onako njegovski; poneo i revolver tvrdo rešen da mu skreše revolver u grudi: dan-dan! I tako se jedanput mre! Majstoru se samo kuva i menja boju, a Jova ga odobrovoljava i umiruje i kaže: da on kao stari socijalista ne bi za živu glavu zakinuo radeniku; i tako skine s vrata majstora. »Tako, tako, jednomišljeniče, ne brini se ti! Neće ti propasti kod mene, ne boj se!« Radi te osobine svoje i dobio je Jovan Maksić nadimak sa kojim je poznatiji nego sa prezimenom svojim. Zvali su ga Vatra, Jova Vatra, na što se Jova nije baš ni ljutio. »He-he!« trlja Jova zadovoljno ruke. »Vatrica, Vatrica!« popravlja ih Jova i cela varoš ga tako zna. Oni kojima je manje dužan, zovu ga: Jova Vatrica, a oni koje je većma zakačio, zovu ga: Jova Vatra, i uvek ponešto opsuju.
Jovan Maksić je čovek od svojih četrdeset i pet godina. Poštar je VI klase, taman za jednu klasu stariji od mezulanskog konja, kako mu jednom reče jedan njegov kolega (starije klase, naravno) a da je pravde ili bar sreće u svetu za nj, kako on sam veli, on bi trebao već davno da je šef neke pošte. Ali odavna je ovladala nesreća po svetu; gde god se okreneš, a on sreće nema, nego ga tera »baksuz« jednako otkako pamti za sebe. To mu je zagorčalo dane već u proleću života njegova. Tako je u školi još mnogo propatio od kleveta, sumnjalo se počešće na nj za poneku izgubljenu stvar, i stoga je školovanje u osnovnoj školi ostavilo vrlo tužne i pomalo ružne uspomene u njemu. Tu se prvi put napojio iz čaše životne gorčine, jer je tu u školi izvukao više batina nego mezulanski dorat iz štale mu, kad je vukao diližanac preko Ploče. Pa kako mu je onda ponuđen pehar žuči i iz njega prvi put srknuo, tako i posle toga, a još i danas, jednako pijucka iz njega. Stoga je još iz ranoga detinjstva postao pesimista. Od nepravde je mnogo pretrpeo i u gimnaziji. Ovde su opet mnogi profesori imali pizmu na nj. Iz stranih jezika su ga uvek pitali nepravilne glagole, a iz računice pravilo trajno. Na ispitu su ga obarali, i on je tri razreda učio šest godina; sedeo je u poslednjoj skamiji, i bio uvek melanholičan. I on naposletku, sit nepravde, prepun gorčine života, a žedan nauke, za koju je živeo — morade napustiti školu kojoj se posvetio. Javno mnjenje bilo je, istina, na njegovoj strani, ali je to bila slaba vojda za uvređen ponos i srce njegovo, kad su ti isti profesori i dalje ostali na svojim mestima u školi i čekali svoje periodske povišice, i, kao za pakost, morade on sve to znati i očima gledati, jer su stizale u kaznačejstvo gde je on prepiščik bio.
A to mesto prepiščika jedva je dobio. Sva mu se familija digla na noge dok mu je izradila to mesto. I tetka, i strina, i stric, i neki daleki rođak (čije su ime i zvanje vrlo često s ponosom spominjali), i mati — sve je to poletelo i spalo s nogu dok mu je našlo mesta. Oca nismo spomenuli, jer ga, jadnik, nije imao. Davno ga je izgubio. I tu je naš Jovan bio malerozan; došao je na svet dve godine posle očeve smrti, i na taj način daje se razumeti zašto je jedna rubrika u »protokolu kreščajemih« prazna ostala, a u krštenici stajalo za ime oca: »nevjedom« — jer je mali Joca došao na svet onako — kako da se izrazim — onako kao neko pismo s anonimnim potpisom ili bez potpisa, kao neka vrsta pamfleta, ali nešto poviše zadocnjeno.
No mati mu je vić umela naknaditi oca, i njena milošta osladila mu je râne dane detinjstva, tako da je to najlepše i najvedrije doba u životu Jovanovu. Posle je dolazio sam jed i čemer. Mati ga je jako volela. Uvek je svakom govorila da joj je sin vrlo bistar, ali, eto, nema oca, a svet je ovaj gadan, pa je siroče svakome na putu. Ali ona će, govorila je ona, svim silama raditi da ga izvede na put. I ona mu je doista činila sve i sva. Kupi mu pajaca što dreči i pljeska rukama kad se pritisne, a mali Jova ga odmah drugi dan onako anatomski raščerupa, da ga vidi kakav je iznutra. A mati ga gleda samo, pa uživa. »Ako bog samo dâ nani dana, ta radiće nana dan-noć i nogama i rukama, pa će nana tebe poslati za medicionara!« rekla bi mu puna zadovoljstva, gledajući ga kako se udubio u posao pa brižljivo razgleda raščerupanog pajaca. Ali: »Čovek nalaže, a bog raspolaže«, i naš majkin »medicionar« zape, pa ni maći. I mesto da medicinu uči deset godina (kao što to većina dobrih Srba i čine) — on zape u nižim razredima nekih šest godina, i stoga se, eto, i nađe u kaznačejstvu.
Kao praktikant ponašao se primerno, bio pun takta. Prepisuje lepo i tačno, izradi sve što mu kaznačej da, i ovaj je s njim zadovoljan, a tako isto i publika. »Vredan k’o krtica, miran k’o bubica«, izražavali bi se o njemu. I kao svako umiljato jagnje, sisao je dve ovce. Od nadležnih bi dobio lepu reč, a i pri isplaćivanju liferantu, ili već tako nekom, ne bi ni Jova ostao bez iseta, tako da se od toga bakšiša (a ovaj nije redak bio) mogao pristojnije odevati.
Bio je tačan, smeran, prava praktikantska duša. Išao je na prstima kad je što podnosio na potpis kaznačeju ili pretpostavljenom pisaru, tako da mu je to već postalo druga priroda njegova, pa je na prstima išao tako reći celoga svoga veka, svuda, i u kafani i na ulici, gde god bi samo video starijega od sebe. Nigde ga niko od starijih nije video s cigarom u zubima. Uvek je držao cigaru tako da je onaj zapaljeni kraj u rukav okrenuo bio, onako kao što to rade gimnaziste kad između časova puše iza škole.
S odadžijom je lepo živeo. Postali su i »pertu« i jedan drugog nazivahu »prikom«. Jova je često nudio odadžiju duvanom. »Priko, rekao bi mu Jova, ’oćemo l’ da zadimanimo po jednu?«, pa mu pruži tabakeru na čijem je zaklopcu bila ona dobro poznata glava sa: »Ja pušim; i ja pušim«. Kad god bi odadžija Aćim uzeo tu tabakeru u ruke, smejao bi se slatko; večno bi je razgledao i redovno bi rekao: »E što je širet! E nesrećnik!«, a to bi se Jove ticalo.
U konduiti mu je stajalo: da je marljiv i da se izvrsno može upotrebiti za prepis ako nauči bolje gde treba metati zapete i pisati velika slova. To se tako ponavljalo iz godine u godinu nekih desetak petnaest godina — dok se nije najzad dosadilo i šefu i praktikantu Jovi. Jer ovaj (to jest Jova) izgledao je sam sebi kao onaj što jednako samo okreće »ringišpil«: sve oko njega juri i vozi se, a on samo zapinje i otaljava za drugoga. I Jova vide da tuđe ruke svrab ne češu, pa se pusti u malo smelije avanture. Reši se, naime, da sam sebe na neki način avanzuje i poboljša svoje stanje, tešeći se time da u ovom guravom svetu upravo niko i nije pošten! Vešto je izvodio. I koliko je inače povika bila na njega da je ograničen, ovde je pokazao začudo dosta okretnosti i umešnosti, tako da su pretpostavljeni opazili, doduše, naskoro da je »sir niže«, ali je i »slovo iže« tu bilo; za njega se vešto postarao naš Jova. I olako mu se prošlo! Bio je samo iznenađen jednoga dana. Kad je jednoga dana seo već za sto i uzeo pero i oprobao ga na noktu levog palca spremajući se da nešto prepisuje, priđe mu šef i kaza mu da je otpušten.
— A što — čudi se Jova — zar bez saslušanja?
— Uzmi kapu pa ćuti, pa kaži: berićatversun! Ne daj, bože, gore!
— Ja ću se tužiti! — hrabri se Jova i plaši šefa.
— Ne guli kore, da ne bude gore! — veli mu šef. — To ti samo kažem. Zar ti da primaš neke deputacije i neke poklone i »jabuke« mesto gospodina načelnika ili gospodina ministra?! Da varaš geake i da im obećavaš nešto?!
— To nije istina! — brani je Jova. — Kad je to bilo?
— More, zar je jedared? Da je jedared, pa da čovek rekne: Neka ga nosi đavo! I posle, da je samo to...
— E, pa ono treba samo jedan da vikne: Ua!
— Nije to, brate Jovane, »Ua!«, nego ti si udario i u neke špekulacije. Znamo mi sve to! Postao si liferant! Pridižeš kancelarijski materijal ka’ jazavac kukuruz, pa ga posle prodaješ! Zato ćuti pa idi; pa fali boga što se samo na tom svršilo!
— Pa jeste — veli Jova jetko, uzimajući šešir i kriveći ga na desno uvo — male lopove vešaju, a velikima ordene prikačuju.
— The — sleže šef ramenima — šta ćeš, tako je to u ovom svetu!
— A, mi ćemo se već poneti malo po novinama. Meni muka da odem i da kopam; nisam da testerim drva, a za pisanje, na priliku... e, pa pismen sam, fala bogu, toliko. Tek dok ja razdrešim bisage, ’oće mnogo šta da čuje svet. ’Oću da potražim stupce od nekih novina.
— The, to je tvoja stvar — veli mu šef.
— Pa će i gospodin Todor, šef, da se malo proslavi. Znam i neke njegove, znaš, onake stvari...
— Pa molim te, Jovo, — umiruje ga Toša šef — pa ti to meni, ka’ da sam ja ministar pa te ja otpuštam. Nije me ni pit’o, ako ćeš mi verovati...
— Molim te, ja ništa ne kažem, a ti, gospodin-Tošo, samo uživaj! Za jedno vlakno ja oderem runo čitavo... Ja sam arnautska sorta! — veli Jova izlazeći i paleći cigaru prvi put u svom veku u kancelariji.
Aćim odadžija samo zinuo od čuda kad ga je video da puši u kancelariji.
— Da nije avanzovao gospodin Jova? — pita odadžija Aćim šefa.
— Avanzovao s konja na magarca! — veli šef.
Tako Jova napusti kancelariju i dugogodišnju činovničku karijeru.
Našavši se na ulici, on se ne zbuni, nego otvori advokatsku kancelariju kod jednog puškara u dućanu. Pola dućana je držao puškar, a pola Jova. Pisao je obligacije, tužbe, žalbe, a ponekad i neko nadgrobno slovo, koje će, naravno, drugi izgovoriti na grobu dotičnoga pokojnika ili pokojnice. On dobije samo podatke iz života, kao godine rođenja, smrti, crte iz karaktera, razne vrline dotičnoga ili dotične, pa iz toga sastavlja, sa manje ili više uspeha, kako kad. Jedno mu se nadgrobno slovo još i sad pamti u čaršiji i počinje se ovako: »Čovek je tvrđi od kamena, a mekši od stakla, a evo zašto.« Zatim sleduju primeri, i pohvale mrtvom i uteha živim. Čim neko onako silniji, a ipak dobroga stanja, umre, a treba ga što dostojnije ožaliti, odmah polete naslednici pokojnika (koji će se docnije izvesno parničiti zbog nasledstva, pa će im trebati dokaza da su mu oni bili bliži) kod Riste puškara u dućan, i otimaju se i nadmeću ko će pre dobiti »slovo«, a Jova ima gotov šablon, pa piše po njemu. To je tako često bilo da je taj šablon i Rista puškar uvardao i, što kažu, »pofatao« mu marifetluke, pa je posle i on sam krišom pisao »nadgrobna slova« i konkurisao Jovi. Ovaj je osetio da mu se umalio prihod, ali zadugo nije mogao da uhvati otkuda dolazi to. Kad je doznao, on se iselio od Riste puškara, i mesto jedne stalne i glavne kancelarije, imao je nekoliko filijala po onim mehanama gde seljaci svraćaju. Kupi samo divit i tuce hartije pa ostavi u toj i toj mehani, i to mu je onda jedna njegova kancelarija. Tu je dočekivao seljake. I dok mu Jova piše molbu il’ žalbu, seljak sedi i s njim zajedno troši piće mehandžiji; zato je svaki mehandžija rado primao »gospodin-Jovu advokata«. A Jova sedi tako u mehani, pa vreba seljaka kao pauk muvu. Tako je radio neko vreme i troškario se, boga mi, prilično. Ali od neko doba počeše ga ređe tražiti seljaci. U sudu počeše odbijati Jovine pismene radove, jer često nisu mogli da znadu šta hoće da kaže, a Rista puškar se tako izveštio u pisanju nadgrobnih slova da je Jovu malo ko i tražio. Prihodi mu se stoga užasno umanjiše, i on se najzad, tužna srca, uveri da nema ništa bez državne službe.
I on se opet nekako ućuška u državnu službu. I jednoga dana se opet obrete među gomilom praktikanata kao stari Jug među Jugovićima. »Samo da se nađem za državnim jaslima, a posle mi je kolaj posao!« reče on. I sa ovog dugačkog praktikantskog stola razmišljaše sad u koju struku da traži da pređe, i gde bi mogao malo brže napredovati. Kao Herakle na raskrsnici, razmišljaše Jova: hoće li trnovitom stazom dobrodjetelji, ili drugom, onom utrvenom i cvećem posutom stazom, i naposletku se reši da udari ovom poslednjom. Nekoliko dana posle toga, mogla se čitati izjava u tadašnjem poluzvaničnom organu kojom prelazi u stranku koja je na vladi. Odavno, veli, posmatra rad sviju političkih stranaka, i dosad se nije upisao, veli, još ni u jednu stranku niti je potpomagao, jedino stoga što je hteo da ih hladno proštudira i proceni, i sada, posle dužeg posmatranja, ispunjava i po formi ono što je već poodavno u srcu bio, i prelazi u stranku koja jedino radi na spas otečestva, i koja je jedina u stanju da Srbiju dovede, veli, na njen pravi stepen. Spomenuo je posle i sjajnu krunu Dušanovu i Carigrad, i junačkoga Miloša Obilića, mučenika cara Lazara i prokletoga Vuka Brankovića, a završio je svoju malo podužu izjavu tim: da će i on svojim slabim silama raditi da se ideali Srbinovi što pre koncu privedu, i zato poziva svakog slobodoumnog i poštenog Srbina da sleduje njegovom primeru.
Posle ove svoje štampane izjave poslao je Jova i nekoliko dopisa. Ovi, istina, nisu bili štampani, ali njemu je dosta bilo i to kad je među »Odgovorima uredništva« našao nešto i na svoju adresu. Stajalo je: »g. J. M. u H. Na poslatom hvala. Javljaj se što češće. Poslato ćemo upotrebiti docnije, za sada još ne možemo zbog nagomilanog materijala. Bratsko pozdravlje!« A njemu je toliko i trebalo. Tek neka se zna »da u tom i u tom mestu živi Petar Ivanović Bopčinski«. Jedan mu je dopis bio i štampan ceo, a drugi u izvodu. Njegove, bože, radosti! A tek kad je pročitao u »Odgovorima uredništva«: »g. J. M. u *. Što si zaćutao?! Mrdni malo! Javni se, zdravlja ti! Tvoje se stvari ovde rado čitaju! Ti spavaš, Brute!!«
A toliko je dosta bilo Jovi. Dvared se nije dao opominjati, nego sedne odmah pa napiše dopis. — »A gde vam je gospođa Kajo, Jova?« pitaju Jovinu ženu druge žene. — Eno ga gde sedi — veli gđa Kaja — pa radi u sobi. Posl’o me od kuće da mu ne smetam. Piše, samo sedi pa piše! Piše, piše, bože, pa jednako piše! A kad se zadubi u to prokleto pisanje, a on onda zaboravi i na jelo i na spavanje i na sve! Ne smem ni da ga oslovim onda! Džaba ti, velim, i tih učenih ljudi!«
A učinio je sem ovih književnih radova i drugih nekih usluga. Tri puta je svedočio onako kako je to partijski interes i disciplina zahtevala; glasao je kad je trebalo, i redovno je išao u onu kafanu koju je držao čovek od vladajuće partije. Ali ipak, nekako, đavo bi ga znao, nije se ovajdio onako kako se nadao. Ostao je jednako gde je i bio. I on uvide da je iste sreće i sudbine koje i ostali srpski književnici — neblagodarni narod ne seća ih se. »Nije fajde! veli Jovan. Dok se dete ne zaplače, majka ga se ne seća!« I on poradi i sam, i preko svojih prijatelja. Digne užasan dundar i viku, i to mu, boga mi, i pomogne. Bude premešten u poštansku struku. »Među slepcima ćorav kralj!« reče Jovan kad ga zapitaše što je promenio struku. Dobio je i klasu, postao je poštar VI klase, pa tu ostao nekih petnaest godina, tako da je već izgubio nadu na avanzman. Vlade se menjale, i ko ti sve nije postao i bio načelnik i ministar, a Jova jednako poštar VI klase; zapao tu kao diližanac u makiškom blatu, pa nikud odatle. Sve se oko njega diže i pada i opet diže, a on stoji tako nepomično. I nije to sad više ni očajanje, nego neka poštanska rezignacija u kojoj se Jova sada nalazi. Ali ponekad se ipak vajka što je toliko i novaca i vremena i zdravlja upropastio za svoju partiju.
Ali vreme leči svaku ranu — i Jova se pomirio sa svojom sudbinom. Postao je filozof, i nije više gledao samo na one pred sobom, nego i na one za sobom, i to ga je utešilo.
Tako on sad, bez oduševljenja i bez poleta, otaljava svoj posao u pošti. Svakoga bi dana otišao ranije u poštu i čitao ukaze u Srpskim novinama, jer se ohladio i razočarao, i nije verovao nijednim novinama više nego samo zvaničnim. Čita tako u kancelariji novine, pa tek uzvikne: »Ao, moj brate, ovaj, bome, odvali!«, ili: »Ene, ala ovome upade sekira u med sa sve držaljicu! Ko će sad s njim! Premeštaj po potrebi; ala će da zgrne dijurnu!«, pa zaćuti tek i zamisli se. »More, ovo baš onako, veli Jova, kao ono u stikovima: »Svi Šajkaši odoše, lako, lako; samo jedan ostade, lagano!« Zatim bi išao redovno na kafu u kafanu kod Naste. Tu bi se pošalio malo s Nastom kafedžikom, koja je bila tako širokih grudi da je trpela najneslanije šale, tim pre što se već na njih navikla, jer ih već skoro sedam godina jedne iste čuje iz njegovih usta. Tu bi se do osam časova, do kancelarijskog vremena, razgovarao s društvom. Sedne tako pa se razgovara s Milom Mutavdžijom i Cvetkom Divizijarem (to jest pisarem iz divizije). Pretresu tu sve i sva. Govore o trojecarskom savezu; o veličini i ispolinskom napretku Rusije; o državnoj ergeli u Ljubičevu; o kućama od četrnaest i šesnaest spratova u Americi, ili pretresaju o dodacima konzulskim. Tu se i zavade, i naposletku i klade, a prvoga koji naiđe pozivaju da im presudi. Govore, dalje, o starim »jegerima«, rodu vojske koji je zamenjen današnjom pešadijom, o bombardiranju Beograda, i o reparaciji državnog broda »Deligrada«, za koji su nam, kako je Jova čitao u nikim novinama, sami Englezi davali pet lađa i deset šlepova, ali naši nisu hteli ni da čuju za to. »A Jenglezima merak na »Deligrad« zbog žestoke japije njegove!« veli Jova, a to im je već nekoliko puta pričao. Pričanje je često prekidao, naročito kad je pred kafanom sedeo, uzvicima: »Pošto, rođače, drva?«, ili: »Pošto, snašo, pilići?«, ili: »Pošto ti vrapci?« — »Kakvi vrapci?!« ljuti se seljanka, pa ga grdi i ne osvrćući se na nj. A Mile Mutavdžija i Cvetko Divizijar zinu pa ga slušaju, pa će ga tek Cvetko Divizijar zapitati: »Pa šta je dalje bilo, gospodin-Jovo?«, a ovaj nastavlja započeto, ili počinje drugo nešto, opet tako važno, da im priča. Eto tako je provodio vreme Jova pre podne, to jest do osam časova, a to je kad počinje kancelarijsko vreme po svima kraljevsko-srpskim nadleštvima.
Posle podne bi, čim kašiku iz usta baci, hitao, da se sve batrgao, da što pre stigne u kafanu, da poigra malo »žandara« do dva časa. Igrao je najčešće i najradije sa nekim Švabom Kristijanom što pravi štirak i sapun za vađenje svakovrsnih fleka iz haljina.
— Je l’ tu fabrika? — pita Jovan ulazeći u Nastinu kafanu.
— Ooo, ja tošla, tavno! Ja tošla — smeje se dobroćudni Švaba, pa se zacenio od smeha što ga Jova nije odmah primetio.
— Dede, daj, Nasto, pedeset i dve table i dve karte.... Ovaj... ’tedo’ reći: pedeset i dve karte.
Kristijan se smeje, pa sav pomodrio na ovaj svakodnevni vic Jovin.
— ’Oćemo l’, fabriko? — pita ga Jova.
— O, ja, da igramo. Ali nema kradiš žandarm? — uslovljava Kristijan — jer Jova je užasno voleo da zbuni Švabu pa da krade žandare.
— A, bože sačuvaj! — veli Jova. — Šta je bilo — bilo, a sad ćemo pošteno — veli Jova, pa namigne na Nastu. Da ja kradem, zar bi mene trpeo gospodin ministar u službi? Činovnik ne sme da krade, Švabo. Srpski ne sme, a vaš švapski može biti!
— A, ti juče kradila mnogo! — smeje se Švaba.
— Juče je juče, a danas je danas. Nego, u šta ćemo da igramo? Ako ti dobiješ, da uzmeš moju Kaju.
— O, za mene dobra moja Kati; ona mene pravi knedle, meni ne treba tve žene. Dosta jedna! — Ne treba vaša žena.
— Ali meni treba tvoja, Švabo.
Ali Švaba se nije ljutio.
Po nekim nama nepoznatim zakonima koji u vasioni vladaju, nekako se jedan drugom vanredno dopao: srodne duše, pa se dopunjavale. Švabi je to osobito laskalo što se tako brzo i dobro upoznao sa jednim kraljevsko-srpskim beamterom, da je s njim bio »per-tu«; a i našem Jovi dopalo se sve kod Švabe, i njegova mala ženica Katika, a još više voleo je da čuje kad Švaba stane da govori srpski, ili kad se kao malo naljuti pa psuje srpski. A posle, pogodan mu je bio još valjda i stoga što ga je mogao do mile volje tovariti pred društvom. Jer Jova je bio šaljivčina, voleo je da zadeva; pa kad se zadeva sa Srbinom, onda biva svakojako, i ovako i onako, čas natovari, čas bude natovaren, ali kad Švabu Kristijana zadeva, onda mu je izvesna pobeda i trijumf. Švaba ne razume, pa se samo smeje, a društvo još više. A Jovi je to lako išlo, jer je bolje vladao srpskim jezikom nego Švaba Kristijan, a naš, opet, maternji jezik pun je takvih finesa da još malo pa nećemo jedan drugome smeti ni boga nazvati! Tek će mu naš Jova reći: »’Ajde, kaži, Švabo: Raskiseliše li ti se opanci?« A Švaba se muči da izgovori, zašišti kao ono raketla kad se zapali, ali nikako ne može da izgovori, pa izađe nešto deseto. E, toga smeha onda! I to tako ide iz dana u dan, svaki dan. Takvim komedijama pri kartanju zbuni ga Jova i Švaba redovno gubi na »džandaru«.
— U šta igramo, Švabo? — pita ga Jova.
— Sa jedna kafa! — veli Švaba.
— E pa plati, Švabo, kafu, pa uzmi jedne stare karte, pa se uči sa tvojom Švabicom, gospoja Katikom, pa kad dobro naučiš, a ti onda dođi, pa se nećeš brukati!
— O, ja blatim, blatim...
— Plati, jakako, kad hoćeš s Vatrom da se igraš! — veli Jova pa pođe u kancelariju, jer je već dva časa.
— O, ja vidila; gospodina Jova kradila i danas, i juče, i uvek kradila. Pravi komedije, a ja ne gledala, a on kradila — priča Švaba smejući se od srca.
A Jova se polako na prstima vrati od vrata, pa stane iza Kristijana, koji ga ne vidi, pa se tek odjedared previ pred njim.
— A ko blatila moja kafa, a, Švabo? — pita ga Jova.
— Ja platila, — veli Švaba.
— A ko pila kafa? — pita Jova.
— Ja platila, a ti pila, — veli Švaba.
— Ohoho! — veli Jova. — Ama je slatka! Tatlija i kajmaklija! Nije ni čudo, kad je mufte! — veli Jova, pa se gladi po trbuhu. — Ohoho! Da bog poživi petoga džandara!
Od pola jedan do dva imao je Jova dosta vremena da se naigra i našali sa Švabom. Sedeo bi uvek tako da izdaleka vidi šefa kad dolazi. I čim ga spazi, a on ostavlja karte, a Švaba bi već, razume se, platio kafe i po jedno vince. Jova bi otrčao u poštu, seo na svoje mesto i šefa dočekao.
Tako je živeo Jova kroz sva četiri godišnja vremena i dočekao Božić leta gospodnja 1891.