Боже мили чуда големога,
а на цркву до три светитеља:
свети Петар и свети Никола,
свет Илија под небом војвода,
сва тројица ситну књигу пишу, 5
књигу пишу, верну слугу зову:
„Верни слуго сив-зелен соколе,
на[1] ти тебе ову ситну књигу,
па је тури под то десно крило,
када будеш над Призрена града 10
ти узвикни танко гласовито,
кад отворе куле Белијане
ти ћеш пасти кули Белијани,
право лети силну цар Степану,
цар ће теби руку да ти пружи 15
те му књигу у скутове пусти".
Кад је соко свеце саслушао
он узима ону ситну књигу,
над Призреном градом бијелијем
узвикује танко гласовито, 20
отворише куле Белијане,
тек што они куле отворише
кад у кулу соко им улети,
право лети ка цару Степану
те му паде на то десно раме, 25
те му пусти књигу у скутове.
Узе књигу србски цар Степане,
он је чита три бијела дана
ал не може ништа разумети;
мислио се па се домислио: 30
он дозива ђаче самоуче,
па је ђаку вако говорио:
„Мили сине, ђаче самоуче,
да прочиташ и да ми докажеш,
од кога је и шта у њој пише”. 35
Узе књигу ђаче самоуче,
учи књигу а цар га заклиње:
„Кажи право, тако био здраво,
немој криво, тако био живо".
Проговара ђаче самоуче: 40
„Чујеш ли ме, србски цар Степане,
ова књига теби је послата,
послата ти од три светитеља:
светог Петра и светог Николе,
свет Илије под небом војводе, 45
они три је књигу ти послали,
из руку ти царство одузели,
а Турчину царство су предали,
до амина теби царство нема,
ти си млого Богу сагрешијо". 50
