Бодин/75
| ←Једанајести призор | Бодин Писац: Јован Суботић ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР |
Тринајести призор→ |
ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР
Степан за њим носе на носилих краља Радослава, а за овим Руслан, сви иду лагано.
БОДИН:
Кога мртва доносиш Степане!
Ништ’ не реци ако је краљица!
СТЕПАН:
Краљица је и жива и здрава
Већ другог ти доносим мртваца.
(Људи спусте краља на земљу с носилима.)
БОДИН (приступи.)
КРАЉ (ужасне се и тргне.)
СТЕПАН:
Гонећи кроз шуму душмане
Нађох твога стрица где умире
И код њега где плаче Руслана.
Опази нас јоште по издаље
И могаше у шуми утећи,
Ал’ не хтеде краља оставити
Већ се даде с мртвим жив ухватит'.
БОДИН (гледи краља):
Ето што је човек на свијету.
Час пре мали Бог, сад грудва земље!
Ко зна да ли за час мали нећу
И ја овде крај њега лежати!
(Пригне се да га целива.)
РУСЛАН (стане између Бодина и краља):
Даље од њега проклети убијцо!
Иди љуби онај мач паклени
Што му старо просијече тело,
А свете му не касај се руке
Да на ново мртав не умире,
Ти убијцо свога добротвора!
СТЕПАН:
Умери се, краљу збориш, кнеже!
РУСЛАН:
Краљу? Каквом краљу? Зар се може
Краљем звати који разбојничком
Руком круну на главу постави?
То краљ није, него је разбојник!
Ко на силу другом коња узме
Разбојник је и тако га зову,
А зар није с много већим правом
Оног истим именом назвати
Који другом златну круну отме?
Ти га зови како ти је драго
А свијету разбојник је прави
И тако ће сви га знати људи
Док му буде имену спомена.
СТЕПАН (тргне мач и хоће да га прободе.)
БОДИН (забрањује му то):
Не дирај га, ви’ш да му је туга
Замутила мозак у лубањи.
РУСЛАН (Степану):
Удри гаду хрђо и неверо!
Колико си пута прах лизао
Пред високим оним покојником,
Надвикиво друге похвалама
И хвалио што ваљаше кудит’:
А сад хоћеш да запушиш уста
Која бране свога пријатеља
И истину убијци говоре.
Мач ми дајте, па ми онда кажи
Да не стоји што сам говорио,
А ако си и сад кукавица
Каквога те од вајкада знадем
А ти боди с леђа и убијај
Свому раван слуга господару.
|