Бодин/45

Бодин
Писац: Јован Суботић
ПРВИ ПРИЗОР

ЧЕТВРТИ ЧИН

ПРВИ ПРИЗОР
Дворана у Папратни у Бодиновом двору.
Бодин} Јакинта, Теодорау Вукан, Степан.

БОДИН (скрстио руке и наслонио се лођи на стол.)
ТЕОДОРА:
Срећа лети по небесном зраку
Као птиче са златнн криоци,
А време се за њом натурило
Да је гутне к’о сладак залогај.
Она бежи док се не умори.
А кад даље не може да лети
Онда гњурне из зрака на земљу
Ил’ куд под кров ил’ коме у крило
Да се спасе од свога крвника:
Сад се теби спустила у крило,
Пригрли је и држи је тврдо
Јер ће прнут’ кад ти и не мислиш
И одлетит’ небу под облаке,
Пак ћеш онда заман гледат’ за њом.
Редко када да се натраг врати.
ЈАКИТА:
Сладки друже, не дај се завестн!
БОДИН (узправи се, с уверењем):
Небих био свога отца вредан
Кад бих му се одреко престола
Који крвљу свом снну прибави;
Небих имао ни у гробу мира
Да свом сину не сачувам круне
Коју му је деда задобио!
ТЕОДОРА (узвишено):
Тако снахо говорити мора
Славно чедо славног родитеља!
ЈАКИНТА:
Лако ћеш се с краљем завадити
Ал’ ко може за крај добар стати?
Пак ако опет у тамницу дођеш
Или ако... крвничка секира
Ту поносну одсијече главу...
Јао, умирем кад само помислим...
Царе. друже, не дај се завести.
БОДИН (снажно):
Па нека ме и опет тамница
Својим гнусним обузме мрацима,
Нек ми крвник својом грозном руком
Са рамена царску скине главу:
Учинићу што сам наумио,
Учинићу јер учинит’ морам.
ТЕОДОРА (Јакинти):
Немој ломит’ свом соколу крила!
У твом добу ја сам друга била.
Није било оне смеле мисли
Коју нисам одма усвојила,
Није било висине у коју
С мужем својим нисам узлетила:
Често пута кад њега хтедоше
Противности земље савладати,
Ја.сам својим свежим поуздањем
Нову снагу духу му давала
Те је с мојих сваки пут недара
Уздиз’о се више него прије.
И ти ваља то да будеш твоме,
Пак ће онда дом ти процветати.
ЈАКИНТА:
Али може и навек пропасти.
БОДИН:
Тако може, без тог пасти мора.
Јошт ме гледе што сам ново лице,
И што мисле да ћу опет с нова
Разширити крила од пламена
И дигнут’ се стари змај огњени,
Да ћу с нова загрмити светом
Гром јошт јачи него што сам био.
Ал’ кад виде да је змај остао
У Азији у грчкој тамници
А овамо гуштер доплазио,
Кад познаду да ми гром остаде
У Балканским мрачним гудурама
Неће више нико ни гледат’ ме,
Бићу мртав јошт за жива тела.
Сам ћу своју видити прашину
И нагробну слушати ништину.
ВУКАН:
А за успех ја ти добар стојим.
Слава земље у маглу се зави.
Одтрже се Босна поносита,
А Расија тек се нашом зове,
Драч се сили од дана до дана
И нове нам грђе кује ланце.
Сав свет очи у тебе упире;
Од бугарског свак чека јунака.
Да нам маглу са славе одбије
Новим блиском земљу нам облије...
Поврати јој стару величину.
И лепшу јој будућност утврди.
За оваком заставом веруј ми
Сва ће земља полетити листом.
БОДИН:
Истина је, што Вукан говори.
И кад бих се одреко намере
Имена бих тим се одрекао
Које има сјати као сунце!
ЈАКИНТА:
Кад погледам горе у висину
Висина ми мозак потријеса;
Кад погледам доле у дубљину
Дубљина ми несвијест наводи.
Чинте дакле како вам је драго :
(Извуче нож.)
Овај сваку одбиће несрећу.
БОДИН (Вукану):
А ти шиљи другов’ма гласнике
Па што прије нека амо дођу.
(Узме Јакинту за руку и оде на десно.
Теодора оде на лево, а Вукаи и Степан кроз среду.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.