Bodin/45

Bodin
Pisac: Jovan Subotić
PRVI PRIZOR

ČETVRTI ČIN

PRVI PRIZOR
Dvorana u Papratni u Bodinovom dvoru.
Bodin} Jakinta, Teodorau Vukan, Stepan.

BODIN (skrstio ruke i naslonio se lođi na stol.)
TEODORA:
Sreća leti po nebesnom zraku
Kao ptiče sa zlatnn krioci,
A vreme se za njom naturilo
Da je gutne k’o sladak zalogaj.
Ona beži dok se ne umori.
A kad dalje ne može da leti
Onda gnjurne iz zraka na zemlju
Il’ kud pod krov il’ kome u krilo
Da se spase od svoga krvnika:
Sad se tebi spustila u krilo,
Prigrli je i drži je tvrdo
Jer će prnut’ kad ti i ne misliš
I odletit’ nebu pod oblake,
Pak ćeš onda zaman gledat’ za njom.
Redko kada da se natrag vrati.
JAKITA:
Sladki druže, ne daj se zavestn!
BODIN (uzpravi se, s uverenjem):
Nebih bio svoga otca vredan
Kad bih mu se odreko prestola
Koji krvlju svom snnu pribavi;
Nebih imao ni u grobu mira
Da svom sinu ne sačuvam krune
Koju mu je deda zadobio!
TEODORA (uzvišeno):
Tako snaho govoriti mora
Slavno čedo slavnog roditelja!
JAKINTA:
Lako ćeš se s kraljem zavaditi
Al’ ko može za kraj dobar stati?
Pak ako opet u tamnicu dođeš
Ili ako... krvnička sekira
Tu ponosnu odsiječe glavu...
Jao, umirem kad samo pomislim...
Care. druže, ne daj se zavesti.
BODIN (snažno):
Pa neka me i opet tamnica
Svojim gnusnim obuzme mracima,
Nek mi krvnik svojom groznom rukom
Sa ramena carsku skine glavu:
Učiniću što sam naumio,
Učiniću jer učinit’ moram.
TEODORA (Jakinti):
Nemoj lomit’ svom sokolu krila!
U tvom dobu ja sam druga bila.
Nije bilo one smele misli
Koju nisam odma usvojila,
Nije bilo visine u koju
S mužem svojim nisam uzletila:
Često puta kad njega htedoše
Protivnosti zemlje savladati,
Ja.sam svojim svežim pouzdanjem
Novu snagu duhu mu davala
Te je s mojih svaki put nedara
Uzdiz’o se više nego prije.
I ti valja to da budeš tvome,
Pak će onda dom ti procvetati.
JAKINTA:
Ali može i navek propasti.
BODIN:
Tako može, bez tog pasti mora.
Jošt me glede što sam novo lice,
I što misle da ću opet s nova
Razširiti krila od plamena
I dignut’ se stari zmaj ognjeni,
Da ću s nova zagrmiti svetom
Grom jošt jači nego što sam bio.
Al’ kad vide da je zmaj ostao
U Aziji u grčkoj tamnici
A ovamo gušter doplazio,
Kad poznadu da mi grom ostade
U Balkanskim mračnim gudurama
Neće više niko ni gledat’ me,
Biću mrtav jošt za živa tela.
Sam ću svoju viditi prašinu
I nagrobnu slušati ništinu.
VUKAN:
A za uspeh ja ti dobar stojim.
Slava zemlje u maglu se zavi.
Odtrže se Bosna ponosita,
A Rasija tek se našom zove,
Drač se sili od dana do dana
I nove nam grđe kuje lance.
Sav svet oči u tebe upire;
Od bugarskog svak čeka junaka.
Da nam maglu sa slave odbije
Novim bliskom zemlju nam oblije...
Povrati joj staru veličinu.
I lepšu joj budućnost utvrdi.
Za ovakom zastavom veruj mi
Sva će zemlja poletiti listom.
BODIN:
Istina je, što Vukan govori.
I kad bih se odreko namere
Imena bih tim se odrekao
Koje ima sjati kao sunce!
JAKINTA:
Kad pogledam gore u visinu
Visina mi mozak potrijesa;
Kad pogledam dole u dubljinu
Dubljina mi nesvijest navodi.
Činte dakle kako vam je drago :
(Izvuče nož.)
Ovaj svaku odbiće nesreću.
BODIN (Vukanu):
A ti šilji drugov’ma glasnike
Pa što prije neka amo dođu.
(Uzme Jakintu za ruku i ode na desno.
Teodora ode na levo, a Vukai i Stepan kroz sredu.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.