Бодин/2
| ←Први призор | Бодин Писац: Јован Суботић ДРУГИ ПРИЗОР |
Трећи призор→ |
ДРУГИ ПРИЗОР
Јакинта утрчи у страху, Теодори
ЈАКИНТА (у највећој страсти):
Не свршујте о мужу без жене.
(Клекне пред краља.)
Сваки човек има пријатеља.
Ал’ за оног у тавници сужног
Ко да ј’ мртав нико и не пита.
О мој Боже, дај ми сада снагу
Да у краљу пробудим човека.
(Удари у плач,)
Седам, краљу, већ прође година
Како чами Бодин у тамници;
О сети се и помисли само
У каквој се одљуља колевци,
Каква га је мајка неговала,
Како л’ диван беше на очима;
Спомени се, мили родитељу,
Какав бија јунак на мејдану,
Како л’ дивно војску водијаше;
А кад метну на јуначку главу
Сјајну круну царства бугарскога
Онда плану као јарко сунце
По целоме свету пространоме,
А у вашој кући прослављеној
Нова дика за векове сијну!
Пак да гакав у тамници труне!
Стриче! краљу! сети се на Бога,
И страшнога спомени се суда,
Не остављај у беди синовца,
Не упуштај своје куће дику;
Избави ми венчанога друга
Спаси моме чрду родитеља
А тако ти здрава била глава
И тако ти живили синови
И тако ти Бог милостив био
И тако ти име не умрло!
КРАЉ (диже ју):
Устај, кћери; устај, драго дете!
ЈАКИНТА (неће да устане):
Не дижи ме док ме не утешиш...
Не можеш ли тако учинити
Погази ме као оног црва...
Црв и јесам, иишт’ друго и нисам.
КРАЉ (дигне ју па поћути).
ЈАКИНТА (ужаснута):
Ћутиш, краљу... јао моме другу!
(Сакрнје очи у руку.)
Сви други гледе у различитом чувству
(Погружени у краља.)
КРАЉ (благо):
Нека буде, и ваља да буде.
Данас опет за шта шиљем људе.
ЈАКИНТА (љуби му руке):
О хвала ти по тисућу пута
На тој речи на том обећању.
Неко време сад ћу тим живљети
А дотле ће и Бог смпловат’ се
Те и мене јадну утешити.
КРАЉИЦА:
Умири се, моја драга кћерко,
Што краљ каже хоће и држати,
А и мене за те срдце боли
И твоја ме младост разжаљева,
Пак и онда кад си ти далеко
Реч у ухо краљево долеће
Какву би му твоја слала уста.
ЈАКИНТА (загрли је):
Ти најбоље и разумијеш ме,
Јер си мати и свог имаш друга
А Бог ти је добро срдце дао.
Заузми се за нас сирочади
Па Бог твоих оставити неће.
(Оде.)
БРАНИСЛАВ:
Жао ми је сироте Јакинте:
Пусти, отче, мене по Бодина.
ТЕОДОРА:
Њу жалите, за њу се старате
И сви би јој у натеч помогли
А за меие нико нема речи,
Нема ока, нема нико срдца.
Пак и опег колика разлика
Међ мојом је и међ њеиом тугом!
Њен муж лежи у тамницн сужан
Што за туђом круном пружи руку:
А два сина, два моја сокола,
Погинуше бранећ отчевину,
Пак маче л' се која ваша рука
Да им братски у помоћ прискочи?
Трећи кука по туђим земљама,
Па се нигде не нађоше уста
Да га зовну својој домовини!
Она ј’ млада:... кука, ласка, моли:
Па свак за њу сладку ријеч нађе,
А за моју ову седу главу
Нико нема сузе сужалења
Нико нема ни гласка утехе!
КРАЉ:
Снахо драга, не криви другога
Где ти само Бог помоћи може:
Рашки народ на децу ти уста,
Два утуче трећега одтера:
Шта ти могу ту ја учинити?
Да ми своју Бог силу позајми
Мртве бих ти вратио синове,
Ал’ овако с тобом плакат’ могу
Помоћи ти ни главом не могу,
А Петрислав нек ми се покорн,
Нек престане злотвором ми бити,
Па нек дође у кућу отчину,
Би’ћу њему што и Доброславу
Кога љубим као свога сина,
Јер ме слуша к’о свог родитеља.
ТЕОДОРА:
Не говори што није истина.
Неби моја деца изгинула
Да ти њима у помоћ притече.
Неби јео туђ хлебац Петрислав
Да ти хоћеш да му дадеш право
Које му је од огца остало...
Али ти си једва дочекао
Да ми Рашку синови изгубе,
И знајући да Петрислав није
Пола жена ко што је Доброслав
Навалице кући га не пушташ
Да ти само санак не наруши
Мисо да ти лав у кући живи.
Но нек буде засада на вашу,
А ја кажем, живи Бог на небу,
И у среће коло се окреће,
Па ће доћи и другчији дани
Те и ваше око заплака ће,
И ваша. ће кућа закукати,
Црна ће вас пртина увити,
Косу ће вам жалост одрезати.
А сузи вам свет ће се смејати,
Тугу ће вам људи одпевати,
С рубином вам ветар играће се,
А косу вам птице разносиће
Те простират’ под своје пилиће.
Па како ви мене не слушате
Тако ни Бог нека вас не чује,
И нек вам се врата не отворе
Где залогај хлеба запросите
Да од себе смрт њим одтерате,
И нек вам се кућа не одзове
Где напитак воде заиштете
Да њим смртну ватру угасите!
КРАЉИЦА:
Драга сестро, ишти што ти драго,
Што ти могу дат’ и учинити,
Ал’ мани се страховите клетве!
Та ко ће те лепо погледати
Кад стрепити мора дочекат’ те?
ТЕОДОРА:
Не чујете ви... ни ја не чујем!
Чуј ти само и послушај Боже!
(Оде јаростно.)
КРАЉ:
Морамо је трпит' да шта ћемо.
Није шала два онака сина!
Није чудо што јој ум попусти
Већ што у њој срдце не препуче.
РУСЛАН:
Није она луда већ помамна!
УДОБИЋ:
Камо среће, да и она друга
Ниј е тако тиха и понизна!
Светли крољу, ја ти опет кажем,
Није небо Бодина пустило
Да у грчко допане сужанство
Без погледа на твоју сигурност.
Код Бодина власт је над све ино,
Слава му је више од живота.
КРАЉИЦА:
Али ко да ону кукавицу
Пусти кукат’ и дању и ноћу?
РУСЛАН:
Боље, госпо, нека она кука
Него тебе с ње да нађе мука.
БРАНИСЛАВ:
Најдичније нашег дома име
Код нас живих зар да тако гасне?
УДОБИЋ:
Пусти боље нек он тамо гасне
Нег да дође и тебе угаси.
ВУКАН:
Ко избави из робства Бодина
Оков с ногу меће му на руке.
РУСЛАН:
Него има на свијету људи
Коима је сваки оков оков.
Па им није ништа учинио
Ко им сапне место ногу руке.
КРАЉ:
Син мог брата несме угинути
Док ја држим да га спасти могу.
А сад хајдмо!... Будућност је божја,
Нико незна каква ће му доћи,
А долази какву Бог пошаље!
УДОБИЋ и РУСЛАН (згледају се и жалостно
слежу рамени и одлазе.)
СВИ (оду.)
|