Bodin/2
| ←Prvi prizor | Bodin Pisac: Jovan Subotić DRUGI PRIZOR |
Treći prizor→ |
DRUGI PRIZOR
Jakinta utrči u strahu, Teodori
JAKINTA (u najvećoj strasti):
Ne svršujte o mužu bez žene.
(Klekne pred kralja.)
Svaki čovek ima prijatelja.
Al’ za onog u tavnici sužnog
Ko da j’ mrtav niko i ne pita.
O moj Bože, daj mi sada snagu
Da u kralju probudim čoveka.
(Udari u plač,)
Sedam, kralju, već prođe godina
Kako čami Bodin u tamnici;
O seti se i pomisli samo
U kakvoj se odljulja kolevci,
Kakva ga je majka negovala,
Kako l’ divan beše na očima;
Spomeni se, mili roditelju,
Kakav bija junak na mejdanu,
Kako l’ divno vojsku vodijaše;
A kad metnu na junačku glavu
Sjajnu krunu carstva bugarskoga
Onda planu kao jarko sunce
Po celome svetu prostranome,
A u vašoj kući proslavljenoj
Nova dika za vekove sijnu!
Pak da gakav u tamnici trune!
Striče! kralju! seti se na Boga,
I strašnoga spomeni se suda,
Ne ostavljaj u bedi sinovca,
Ne upuštaj svoje kuće diku;
Izbavi mi venčanoga druga
Spasi mome črdu roditelja
A tako ti zdrava bila glava
I tako ti živili sinovi
I tako ti Bog milostiv bio
I tako ti ime ne umrlo!
KRALj (diže ju):
Ustaj, kćeri; ustaj, drago dete!
JAKINTA (neće da ustane):
Ne diži me dok me ne utešiš...
Ne možeš li tako učiniti
Pogazi me kao onog crva...
Crv i jesam, iišt’ drugo i nisam.
KRALj (digne ju pa poćuti).
JAKINTA (užasnuta):
Ćutiš, kralju... jao mome drugu!
(Sakrnje oči u ruku.)
Svi drugi glede u različitom čuvstvu
(Pogruženi u kralja.)
KRALj (blago):
Neka bude, i valja da bude.
Danas opet za šta šiljem ljude.
JAKINTA (ljubi mu ruke):
O hvala ti po tisuću puta
Na toj reči na tom obećanju.
Neko vreme sad ću tim življeti
A dotle će i Bog smplovat’ se
Te i mene jadnu utešiti.
KRALjICA:
Umiri se, moja draga kćerko,
Što kralj kaže hoće i držati,
A i mene za te srdce boli
I tvoja me mladost razžaljeva,
Pak i onda kad si ti daleko
Reč u uho kraljevo doleće
Kakvu bi mu tvoja slala usta.
JAKINTA (zagrli je):
Ti najbolje i razumiješ me,
Jer si mati i svog imaš druga
A Bog ti je dobro srdce dao.
Zauzmi se za nas siročadi
Pa Bog tvoih ostaviti neće.
(Ode.)
BRANISLAV:
Žao mi je sirote Jakinte:
Pusti, otče, mene po Bodina.
TEODORA:
Nju žalite, za nju se starate
I svi bi joj u nateč pomogli
A za meie niko nema reči,
Nema oka, nema niko srdca.
Pak i opeg kolika razlika
Međ mojom je i međ njeiom tugom!
Njen muž leži u tamnicn sužan
Što za tuđom krunom pruži ruku:
A dva sina, dva moja sokola,
Poginuše braneć otčevinu,
Pak mače l' se koja vaša ruka
Da im bratski u pomoć priskoči?
Treći kuka po tuđim zemljama,
Pa se nigde ne nađoše usta
Da ga zovnu svojoj domovini!
Ona j’ mlada:... kuka, laska, moli:
Pa svak za nju sladku riječ nađe,
A za moju ovu sedu glavu
Niko nema suze sužalenja
Niko nema ni glaska utehe!
KRALj:
Snaho draga, ne krivi drugoga
Gde ti samo Bog pomoći može:
Raški narod na decu ti usta,
Dva utuče trećega odtera:
Šta ti mogu tu ja učiniti?
Da mi svoju Bog silu pozajmi
Mrtve bih ti vratio sinove,
Al’ ovako s tobom plakat’ mogu
Pomoći ti ni glavom ne mogu,
A Petrislav nek mi se pokorn,
Nek prestane zlotvorom mi biti,
Pa nek dođe u kuću otčinu,
Bi’ću njemu što i Dobroslavu
Koga ljubim kao svoga sina,
Jer me sluša k’o svog roditelja.
TEODORA:
Ne govori što nije istina.
Nebi moja deca izginula
Da ti njima u pomoć priteče.
Nebi jeo tuđ hlebac Petrislav
Da ti hoćeš da mu dadeš pravo
Koje mu je od ogca ostalo...
Ali ti si jedva dočekao
Da mi Rašku sinovi izgube,
I znajući da Petrislav nije
Pola žena ko što je Dobroslav
Navalice kući ga ne puštaš
Da ti samo sanak ne naruši
Miso da ti lav u kući živi.
No nek bude zasada na vašu,
A ja kažem, živi Bog na nebu,
I u sreće kolo se okreće,
Pa će doći i drugčiji dani
Te i vaše oko zaplaka će,
I vaša. će kuća zakukati,
Crna će vas prtina uviti,
Kosu će vam žalost odrezati.
A suzi vam svet će se smejati,
Tugu će vam ljudi odpevati,
S rubinom vam vetar igraće se,
A kosu vam ptice raznosiće
Te prostirat’ pod svoje piliće.
Pa kako vi mene ne slušate
Tako ni Bog neka vas ne čuje,
I nek vam se vrata ne otvore
Gde zalogaj hleba zaprosite
Da od sebe smrt njim odterate,
I nek vam se kuća ne odzove
Gde napitak vode zaištete
Da njim smrtnu vatru ugasite!
KRALjICA:
Draga sestro, išti što ti drago,
Što ti mogu dat’ i učiniti,
Al’ mani se strahovite kletve!
Ta ko će te lepo pogledati
Kad strepiti mora dočekat’ te?
TEODORA:
Ne čujete vi... ni ja ne čujem!
Čuj ti samo i poslušaj Bože!
(Ode jarostno.)
KRALj:
Moramo je trpit' da šta ćemo.
Nije šala dva onaka sina!
Nije čudo što joj um popusti
Već što u njoj srdce ne prepuče.
RUSLAN:
Nije ona luda već pomamna!
UDOBIĆ:
Kamo sreće, da i ona druga
Nij e tako tiha i ponizna!
Svetli krolju, ja ti opet kažem,
Nije nebo Bodina pustilo
Da u grčko dopane sužanstvo
Bez pogleda na tvoju sigurnost.
Kod Bodina vlast je nad sve ino,
Slava mu je više od života.
KRALjICA:
Ali ko da onu kukavicu
Pusti kukat’ i danju i noću?
RUSLAN:
Bolje, gospo, neka ona kuka
Nego tebe s nje da nađe muka.
BRANISLAV:
Najdičnije našeg doma ime
Kod nas živih zar da tako gasne?
UDOBIĆ:
Pusti bolje nek on tamo gasne
Neg da dođe i tebe ugasi.
VUKAN:
Ko izbavi iz robstva Bodina
Okov s nogu meće mu na ruke.
RUSLAN:
Nego ima na svijetu ljudi
Koima je svaki okov okov.
Pa im nije ništa učinio
Ko im sapne mesto nogu ruke.
KRALj:
Sin mog brata nesme uginuti
Dok ja držim da ga spasti mogu.
A sad hajdmo!... Budućnost je božja,
Niko nezna kakva će mu doći,
A dolazi kakvu Bog pošalje!
UDOBIĆ i RUSLAN (zgledaju se i žalostno
sležu rameni i odlaze.)
SVI (odu.)
|