Бог ником дужан не остаје (Златна пјена од мора)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Бог ником дужан не остаје

Два су брата у милошти расла,
Међу њима сестрица Јелица;
Штогођ стјечу све сестрици дају.
И најкашње ноже саковали
И сестрици на оставу дали,
Сестрица и' под главу метнула.
То гледала млада Павловица,
Пак је зато на њу злобна била.
Вај, милошто, од Бога послата!
Куда ли је Павловица млада?
Кад се мркла самркнула ноћца,
Она узе ноже испод главе,
Испод главе своје заовице,
По имену млађане Јелице;
Пак одлази крадом крадомице,
Паке закла коња и сокола,
Па се врати двору бијеломе.
Кад свануло и сунце грануло,
Иде она господину Павлу,
Паке цвили и 'вако бесједи:
"Зло ти јутро, господине Павле!
Зла ти срећа, господине Павле!
На'пако сте сестру миловали,
На'пакије ноже саковали
И сестри и' на оставу дали -
Заклала ти коња и сокола;
Ако мени не вјерујеш, Павле,
Ено ножа крвави' под главом!"
Врло браћа сестру оклињаху,
Сестрица се већма кунијаше:
"Н'јесам, браћо, браће не жељела,
Е, тако ми сунца жаранога!
А ако ми не вјерујеш, Павле,
Ето т' поља, ето т' добри коња,
Па ви мене, браћо, истргајте,
Истрагајте коњима на репове!"
То су браћа сестри вјеровала.
Кад то виђе Павловица млада,
Да ће браћа сестри вјеровати,
Од јада се 'мало не разлети,
Кано бува, кад с' у ватру баци.
Тек кад с' мркла самркнула ноћца,
Опет вади ноже испод главе,
Испод главе своје заовице,
По имену млађане Јелице;
Паке закла сина и синовца,
И оставља крваве ножеве,
Оставља и' у златне корице
И меће и' за'ви под узглавље.
Кад свануло и сунце грануло,
Иде она господину Павлу,
Пак овако цвили и бесједи:
"Зла ти срећа, господине Павле!
На'пако сте сестру миловали,
На'пакије ноже саковали
И сестри и' на оставу дали.
Кут ти закла коња и сокола,
Туд ти закла сина и синовца;
Ако мени не вјерујеш, Павле,
Ено ножа крвави' под главом!"
Кад то чуо господине Павле,
Скочи јадан, канда се помами,
Пак он лети сеји у одају,
Али сеја још санак борави.
Он узимље сребрне ножеве
Испод главе сестрице Јелице,
Пак и' вади из златни' корица -
Али ножи гадни и крвави!
Кад се сеја санком разабрала,
Врло браћа сеју оклињаше,
Сестрица се већма кунијаше:
"Н'јесам, брате, браће не жељела,
Е, тако ми сунца жаренога!
Ако мени не вјерујеш, Павле,
Ето т' поља, ето т' добри' коња,
Нека мене коњи истргају!"
Ал' то брате сестри не вјерова,
Ван је узе за бијеле руке,
Свезаше је коњма за репове,
Оћераше низ то поље равно.
Ђе јој капца крви падијаше,
Онђека се св'јећа палијаше;
Ђе јој паде струк њезини' коса,
Онђе расте босиљкова трава;
Ђе јој паде баш глава и тело,
Онђека се црква саградила.
Мало за тим вр'јеме постојало,
Баш не прође ни година дана,
Разбоље се млада Павловица.
Боловала девет годин' дана.
Кроз кости јој муве прол'јећале
И кроза њу трава прорастила;
У трави се љуте змије легу,
Па јој љубе и очи и лице
И у траву с' опет сакривају.
Кад је њојзи боља дојадила,
Љуто цвили млада Павловица,
Љуто цвили и говори Павлу:
"Бога теби, господине Павле,
Гради мени лагана носила,
Од ораса, дрвца лаганога,
Па ме носи заовиној цркви,
Не би л' мене опростила црква!"
Кад то чуо господине Павле,
Он јој гради лагана носила,
Од ораса, дрвца лаганога,
Па је меће на лака носила,
Па је носи заовиној цркви.
Све што они ближе цркви иду,
То се црква све даље одмиче.
Кад се цркви веће дојадило,
Ал' из цркве нешто проговара:
"Баци кују у зелену траву,
Па ти оди баш сестриној цркви!"
Кад то чула млада Павловица,
Љуто цвили и говори Павлу:
"Пометни ме, господине Павле,
Да ти само три ријечи кажем."
Кад је Павле пометну на земљу,
Она заче, па казује Павлу:
"Ко ти закла коња и сокола?
Ја ти закла коња и сокола.
Ко ти закла сина и синовца?
Ја ти закла сина и синовца."
Кад то чуо господине Павле,
Љуто куне, себи не да мира,
Љуто куне Павловицу госпу:
"Госпо моја, од Бога проклета,
Ти си мене сестром раставила,
Не растала се душом ни т'јелом,
Под тобом се бездан провалио!"
Па је веже коњима за репове,
Па је одби низ то поље равно,
Растргоше ј' на четири стране.
Ђе је од ње капца крви пала,
Онђека се мутна локва створи;
Ђе јој паде струк њезини' коса,
Онђе расте чичак и коприва;
Ђе јој паде баш глава и тело,
Онђека се бездан провалила.
Кад се бездан јако развалила,
Развалила, а и обрушила,
Онђека се језеро провали:
По језеру онај коњић плива,
На коњићу сједи соко тица;
А за њиме дв'је златне кољевке
И у свакој кољевци по чедо,
Једно сине, а друго синовче,
Све онога господина Павла.
У кољевци сина Павловога
Под гр'оцем рука материна,
А у руци теткини ножеви!

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Златна пјена од мора, Народне пјесме Срба у Хрватској, приредио Здравко Крстановић, Рад, Београд, 1990.