Бог ником дужан не остаје
Фала богу, фала јединоме,
брат и сестра врло живували,
љуба кучка, она не драгује,
сал се мисли како да ги омрази.
Мало време Павле заскитаја, 5
кад је Павле у дворе дошаја,
свема милост бија је донеја,
ели сестре два ножа анџара.
Љуба, кучка, врло не драгује,
па се мисли како да ги омрази. 10
Каде заспа Павле господаре,
па се диже та његова љуба,
па је слегла доле у подрума,
де му седи оно рујно вино,
источила до девет ардова 15
па је улегла доле у коњушке,
у колан му дору била убола,
па се успе на високу кулу,
па је пришла заве више главе
па гу украла те ноже анџаре, 20
своје дете у бешик' заклала,
сал да омрази брате сас сијестру,
па однесе завине анџаре,
па гу остави опет де су биле,
па је легла опет да ми спава. 25
Кад је виће зора зазорела,
пробуди се Павле господаре,
и он слезе доле у коњушке
да порани коња пеливана,
што да види, чуда голијема! 30
де му дора у колан убоден;
кад он слезе доле у подруме,
што да види, чудо по големо!
источено оно рујно вино,
источени сви девет ардова; 35
па се пење на високе куле
те да види своје мушко чедо.
Што да види? Чудо по големо!
У бешика дете је заклано!
Писпу Павле до Бога се чује: 40
„Авај, мене, до бога једнога!
Што сам лоше коме учинија,
па је мене ноћас повратија”.
Ту рипише сви његови робље,
ели љуба, ели мила сестра, 45
ели, каже, до три добре слуге,
и сви плачу, до бога се чује,
па говори Павле господаре:
„Станте, каже, од те пусте гласе!
Те су песме грубе и дугачке!” 50
Сви су стали и њега погледали,
па ои вика оне верне слуге:
„Извадите те ваше анџаре!”
Сви су слуге анџаре извадили,
свема анџари били како што су били. 55
Своје сестре ништа не говори,
само она анџаре повадила.
Што да види? Чудо голијемо:
њојни анџари мутни и крвави!
Тад се пушта Павле господаре, 60
па извади ону бритку сабљу,
довати гу за оне русе косе
да гу одсече ону русу главу,
Писну сестра, до бога се чује:
„Аман, брате, мене не погуби! 65
Несам, жими моја глава и твоја,
но је ово твоја верна љуба,
тебе и мене шеер учииила,
па сас тебе мене да омрази”.
Јопет брат гу сестру не верује, 70
но он маши ону остру сабљу,
да гу одсече ону русу главу.
Јопет сестра брата замолила:
„Стани, брате, нешто да ти кажем:
несам, брате, жими твоја глава и моја, 75
пошто, брате, мене не верујеш,
но верујеш твоју верну љубу,
молим, брате, и ти руку љубим,
немој у дворе мене да погубиш,
но ме изнеси у поље широко, 80
и ту има два пута раскрса,
и ту има та јела висока,
посади ме на четири друма,
растргни ме на четири стране,
преметни ме на четири гране, 85
куј да прође, сваки нек се чуди".
Послуша гу Павле господаре,
изнеја гу у поље широко,
посади гу на четири друма,
па извади ону остру сабљу. 90
Тад говори она мила сестра:
„Стани, брате, мало на аманећа:
твоја љуба девет годин болевала,
кроз коске гу трава проникнала,
кроз траву гу црви намилели, 95
кроз траву гу муве пролетеле,
кроз траву гу се и змије провукле,
па опет душа њојзи да не искочи!"
Тада маши Павле господаре,
таде маши ону остру сабљу, 100
растрже гу на четири стране,
преметну гу на четири гране,
па отиде Павле господаре.
Де падоше оне њојне уши
саздаде се једна бела црвка, 105
бела црква, врло лековита;
де гу паде оно њојне срце
саздаде се један раји божи;
де падоше оне њојне очи
ту излегоше два бистра кладенца; 110
де падоше оне беле руке
ту изникоше две руже црвене.
Кад отиде Павле господаре,
кад отиде у своје дворове,
једнак му се љуба поболела, 115
девет годин' дана болевала:
кроз коске гу трава проникнала,
кроз траву гу црви замилели,
кроз траву гу муве пролетеле,
и кроз траву змије се провукле, 120
па опет душа њојзи не искача.
Нема куде Павловица љуба,
па се моли Павлу господару,
да гу носи у завину цркву,
да не би гу зава опростила, 125
да не би се с душом раскрстила,
Па гу узе Павле господаре,
па гу носи у завину цркву.
Кад су били близо приближали,
сама гу се врата затворила, 130
сама црква не гу је пуштила.
Нема куде Павловица љуба,
па говори Павлу господару:
„Понеси ме на бистре кладенце,
да се измијем и воду да пијем". 135
Кад отоше куд бистре кладинце,
у кладенци вода пресушила,
нити пила, нити се измила,
па говори Павлу господару:
„Понеси ме до тај раји божи". 140
Понесе гу Павле господаре.
Кад су били близо приближали,
и ту гу се врата затворила.
Нема куде Павловица љуба,
па говори Павлу господару: 145
„Понеси ме куд руже црвене
да искидам два цвета црвена".
Понесе гу Павле господаре,
искидаше два цвета весела,
у руке је цвеће поцрнело, 150
Нема куде Павловица љуба,
па ми писну, до бога се чује,
па ми моли Павла господара:
„Да ми носиш у поље широко,
а де има та четири пута, 155
растргни ме на четири стране".
Нема куде Павле господаре,
па гу носи у поље широко,
посади гу на четири пута,
а ту има та врба висока, 160
растрже гу на четири стране,
преметну гу на четири гране.
Де гу паде оно њојно срце,
саздаде се велика џенела;
де падоше оне њојне уши 165
ту излегоше две крље изгорене,
де падоше оне њојне очи
саздаде се то црно језеро;
де падоше оне њојне руке
ту изникоше две остре шипкиње, 170
куј да прође и све да се чуди,
и шипкиње да га закучују.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
