Бог никому дужан не остаје (мало друкчије)
0001 Два су брата секу миловала,
0002 А два брата, два Јакшића млада,
0003 Јакшић и Митре и Јакшић Стјепане.
0004 Како су је браћа миловала,
0005 Све јој режу дуго и широко,
0006 А љубама и уско и кратко,
0007 Па најпосли браћа саковала
0008 Својој секи ноже и синџире,
0009 Све од сребра и сувога злата.
0010 Ружа меће ноже под јастуке.
0011 То не може кучка прибољети,
0012 Кучка једна, млада Митровица,
0013 Веће тражи биља од омразе,
0014 Да омрази браћу са сестрицом.
0015 Ал не може браћу омразити,
0016 Јер Ружица њихова сестрица,
0017 Набрала је биља од омиља.
0018 Најпосли се кучка домислила,
0019 Тере једну вече окаснила
0020 И украла ноже Ружичине,
0021 Па отиђе у подруме равне,
0022 Од подрума врата отворила
0023 И заклала хрта и сокола,
0024 Па се натраг тада повратила,
0025 Под јастуке ноже подметнула.
0026 Кад је било прид зорицу рану,
0027 Митре виче несретницу љубу:
0028 „Устан’ гори, моја вјерна љубо!
0029 Тер ти иди у подруме равне,
0030 Доведи ми хрта и сокола,
0031 Да ја идем у лов у планину.“
0032 Уста љуба на ноге лагане,
0033 Она иђе у подруме равне,
0034 Од подрума врата отворила,
0035 До кољена у крв угазила.
0036 Натраг се је кучка повратила,
0037 Па говори господару Митру:
0038 „У зо час си секу замилово,
0039 Од сребра јој ноже саковао,
0040 Заклала ти хрта и сокола.“
0041 А кад чуо то Јакшићу Митре,
0042 Митре иђе од ножа до ножа:
0043 Свачји ножи сјајни и опрани,
0044 Секе Руже модри и крвави.
0045 Митре збори својој вјерној љуби:
0046 „Мучи, љубо, не говори ништа,
0047 Набавит ћу хрта и сокола.“
0048 То је љуби врло мучно било.
0049 Кад је опет друга ноћца дошла,
0050 Опет иђе у подруме равне,
0051 Она коље коња најбољега.
0052 Кад свануло и сунце грануло,
0053 Шаље љубу Митре у подруме,
0054 Да доведе коња најбољега,
0055 Да он иђе у лов у планину.
0056 Шета љуба у долње подруме,
0057 Од подрума врата отворила,
0058 До кољена у крв угазила.
0059 Па се натраг кучка повратила,
0060 Господару Митру говорила:
0061 „У зо час си секу замилово,
0062 Од мила јој ноже саковао,
0063 Заклала ти коња најбољега.“
0064 Одговара тад Јакшићу Митре:
0065 „Мучи, љубо, не говори ништа!
0066 Набавит ћу хрта и сокола,
0067 Набавит ћу коња најбољега.“
0068 Кад то виде кучка Митровица,
0069 Да не може сестру омразити,
0070 Тада нове јаде измислила.
0071 Кад се тамна ноћца ухватила,
0072 Краде ноже Ружи испод главе,
0073 Па си коље сина јединога
0074 У кол’јевци од годину дана.
0075 Кад је рана заб’јелила зора,
0076 Стаде вика по бијелој кули,
0077 Стаде вриска младе Митровице.
0078 Она лети до Јакшића Митра:
0079 „Јакшић Митре, мили господару!
0080 На зло си га секу миловао,
0081 Своју секу, Ружицу дјевојку:
0082 Заклала ти сина јединога.“
0083 Уста Митре на ноге лагане.
0084 Кад угледа сина јединога,
0085 Мртво чедо у бешици лежи,
0086 Све у крви, жалосна му мајка!
0087 Камен би се тврдац распануо,
0088 Камо л’ не би срце у Јакшића!
0089 Плану Јакшић кано ватра жива.
0090 Па одлети својој милој секи.
0091 Јакшић Митре секи говорио:
0092 „Бога теби, моја мила секо!
0093 Буд ми закла хрта и сокола,
0094 Буд ми закла коња најбољега,
0095 Што ми закла сина јединога?“
0096 Сека се је брату заклињала:
0097 „Н’јесам, брате, живота ми мога
0098 Живота ми и мога и твога!
0099 Ако ми се, брате, не вјерујеш,
0100 Води мене путу на раскршће,
0101 Рас’јеци ме на четири стране,
0102 Објеси ме о четири гране.
0103 Ако будем ја заклала, брате,
0104 Из мене ће црна крвца тећи,
0105 Долетјет ће црне вранетине.
0106 Ако л’, брате, не будем заклала,
0107 Из мене ће б’јело мл’јеко тећи,
0108 Долетјет ће тице златокриле.“
0109 Ал се Митре сестри не вјерује,
0110 Већ је узе за бијелу руку,
0111 Одведе је путу на раскршће,
0112 Рас’јече је на четири стране,
0113 Објеси је о четири гране.
0114 Не тече јој крвца испод врата,
0115 Већ јој тече невиности мл’јеко;
0116 Не дол’јећу црне вранетине,
0117 Већ дол’јећу птице златокриле.
0118 Виђе братац, да је права сека,
0119 Па сагради пребијелу цркву
0120 И сахрани сестрицу Ружицу,
0121 Нади име „Ружичина црква.“
0122 Сузе проли, кући се поврати.
0123 Кад се Митре кући повратио,
0124 Ал се љуба болом разболила,
0125 Боловала девет годин дана.
0126 Кад је Митру љуба додијала,
0127 Узе љубу на плећа бијела,
0128 Те је даје зелену језеру.
0129 Ал језеро примити је не ће,
0130 Већ је баца зеленој обали.
0131 Опет Митре узимао љубу,
0132 Па је носи у гору зелену,
0133 Да је једу зв’јери из горице.
0134 Ал ни зв’јери не хтјеше је јести.
0135 Најпосли је Митре закопао
0136 Своју љубу у земљицу црну.
0137 Ал се тресу брда и равнине,
0138 Јер земљица примити је не ће,
0139 Докле своје не оплаче грихе
0140 И Ружице добије прошћење.
0141 Тада Митру љуба говорила:
0142 „Носи мене у Ружицу цркву,
0143 Да од Руже ишћем опрошћење.
0144 Ја сам, Митре, врло сагр’јешила,
0145 Твоју секу врло увр’једила,
0146 Са тобом је, Митре, завадила,
0147 Са животом тужну раставила.
0148 Заклала сам хрта и сокола,
0149 Заклала сам коња најбољега,
0150 Заклала сам сина јединога.“
0151 Узе Митре несретницу љубу,
0152 Пак је носи у Ружицу цркву.
0153 Клече она на мала кољена,
0154 Сузно проси од заве прошћење:
0155 „Прости мени, моја мила заво,
0156 Јер сам тебе врло увр’једила,
0157 Са твојом те браћом завадила
0158 И животом твојим раставила.“
0159 Ружичина слика проговара:
0160 „Бог нек прости, моја нево драга!
0161 А ја сам ти опростила, нево,
0162 Иди, нево, двору бијелому.“
0163 Митровица одма оздравила
0164 И двору се одма повратила.
0165 И Митре је њојзи опростио.
0166 Посли тога живили су много:
0167 Митре жалећ милу своју секу,
0168 Љуба кајућ заву увр’јеђену.
