Бога моли, Анђо’
Бога моли, душо,
Да нам лето дође,
Ђурђев-данак млади,
Лисје да беремо, 5
Бубе да хранимо,
Пара да имамо,
Ђердан да нижемо,
Грло да китимо,
Цвеће да беремо, 10
Ките да вијемо,
Коло да красимо.
Ој Милане цвеће шарено,
Не ходај ситно пред моном.
Не задавај ми јадова. 15
Доста су мени и мојих,
Ти узми сиве волове,
Те ти ори брда и долове,
Па посеј моје јадове.
Па пази шта ће да никне: 20
Ако ти никне тужиче,[1]
Тужан ћеш бити за моном;
Ако ти никне каранфил,
Каран ћеш бити за мене.
Ој нино, нино, стара планино, 25
Доста ли сам по теб’ ходио.
С девојком овце чувао.
Јутрос ми мајка не даде,
Ја одох болан за овце,
Истерах овце на дело. 30
Па погледах с дела у село.
У селу коло играше,
И у колу моја девојка.
Најпрва коло вођаше,
И у колу песму певаше, 35
И у песми мене помињаше:
Ој леле мени Милане.
Што ниси данас код мене?!
Два се млада огледају,
На шарену огледалу, 40
Ко је већи, ко је лепши.
Девојка је венцем већа,
А момче је лицем лепше,
У момчета црне очи,
У девојке грахорасте, 45
Али момче тајно говораше:
Грахорасте моје да сте.
Хћаше момче да пољуби,
Девојче се не даваше.
Љуто куне младо момче: 50
Да Бог да девојчици,
Колко зрна на два класа,
Толко града обиграла,
И нигле се не удала,
Док не дошла мојој мајци. 55
И мајка ти биље дала.
За мене се ти удала.
