Boga moli, Anđo’
Boga moli, dušo,
Da nam leto dođe,
Đurđev-danak mladi,
Lisje da beremo, 5
Bube da hranimo,
Para da imamo,
Đerdan da nižemo,
Grlo da kitimo,
Cveće da beremo, 10
Kite da vijemo,
Kolo da krasimo.
Oj Milane cveće šareno,
Ne hodaj sitno pred monom.
Ne zadavaj mi jadova. 15
Dosta su meni i mojih,
Ti uzmi sive volove,
Te ti ori brda i dolove,
Pa posej moje jadove.
Pa pazi šta će da nikne: 20
Ako ti nikne tužiče,[1]
Tužan ćeš biti za monom;
Ako ti nikne karanfil,
Karan ćeš biti za mene.
Oj nino, nino, stara planino, 25
Dosta li sam po teb’ hodio.
S devojkom ovce čuvao.
Jutros mi majka ne dade,
Ja odoh bolan za ovce,
Isterah ovce na delo. 30
Pa pogledah s dela u selo.
U selu kolo igraše,
I u kolu moja devojka.
Najprva kolo vođaše,
I u kolu pesmu pevaše, 35
I u pesmi mene pominjaše:
Oj lele meni Milane.
Što nisi danas kod mene?!
Dva se mlada ogledaju,
Na šarenu ogledalu, 40
Ko je veći, ko je lepši.
Devojka je vencem veća,
A momče je licem lepše,
U momčeta crne oči,
U devojke grahoraste, 45
Ali momče tajno govoraše:
Grahoraste moje da ste.
Hćaše momče da poljubi,
Devojče se ne davaše.
Ljuto kune mlado momče: 50
Da Bog da devojčici,
Kolko zrna na dva klasa,
Tolko grada obigrala,
I nigle se ne udala,
Dok ne došla mojoj majci. 55
I majka ti bilje dala.
Za mene se ti udala.
