Богати Манојло

Извор: Викизворник


Богати Манојло

Кад су Турди заробили Лику,
Заробили Лику и Крбаву,
Равна Срема чак до Варадина,
Беле Бачке чак до Сегедина,
Заробише јединца у мајке, 5
По имену Богатог Манојла,
У колевци од седам месеци.
Турском су га цару предавали
Дали су га за јабуку златну.
А кад дете до коња дорас’ло 10
А до коња и до копља бојна,
Љуто га је царе оковао:
На њег’ меће троје букагије,
Троје нове и троје половне,
А на руке тешке лисичине, 15
Око врата синџир ладна гвожђа,
Па га меће у тавницу тавну
И затвара деветора врата,
Девет брава прешива на врата
И десету турску Дубравкињу. — 20
Тавнов'о је Богати Манојло
Тавнов’о је девет годин’ дана
И десете четири месеца;
А кад месец настануо пети
Иде царе до тавнице тавне 25
И изведе богатог Манојла
Изведе га на тавничка врата,
Извади му дванест бели зуба,
Па бесоди богатом Манојлу:
„Ој Бога ти богати Манојло! 30
„О’ш ми дати седам товар’ блага
„Три сребра и четири злата?
„О’ш ми дати ждрала од мегдана
„Кога ждрала у Стамболу нема,
„Кој’ је сис’о девет бедевија 35
„Пуно, равно, за девет година;
„Грива му је позлаћена златом
„А копите сребром потковане;
„Злаћеном је он зауздан уздом
„И сребрним седлом је оседлан?" 40
Али ћути богати Манојло,
Нит’ говори, нит’ цару казује.
Затвара га царе господине
Затвара га у тавницу тавну
Па затвара деветора врата; 45
Девет брава прешива на врата
И десету турску Дубравкињу. —
Тавново је богати Манојло!
Тавново је три године дана,
А кад' била година четврта 50
Изведе га царе господине
Изведе га на тавничка врата,
Извади му три бијела зуба:
„Ој Бога ти богати Манојло!
„Не иштем ти седам товар блага 55
„Три сребра а четири злата,
„Само дај ми ждрала од мејдана,
„Кога ждрала у Стамболу нема,
„Кој’ је сисо девет бедевија
„Пуно, равно за девет година; 60
„Грива му је позлаћена златом,
„А копите сребром потковане;
„Злаћеном је он зауздан уздон,
„И сребрним седлом је оседлан.
„Пиши књигу, богати Манојло: 65
„У Сегедин твојој милој мајци
„Да ми пошље ждрала од мегдана
„Ако нећеш ти сада писати,
„Вади ћу ти и очи и зубе;
„Студен камен на срце метнути, 70
„Грдна ћу те кроз народ водити
„Нек те гледе аге и спаије,
„И с’ тобом ћу камен одбијати“. —
Никуд камо богати Манојло,
Већ примиче дивит и хартију 75
Па он пише ситну књигу малу,
Те је шаље белом Сегедину
На колено својој старој мајци,
У хартији попечати зубе. —
Књигу гледи, стара мила мајка 80
Књигу штије, грозне сузе лије.
Скупила се господа трговци,
Једни веле, „пошаљи му ждрала“,
Други веле, „не шаљи му ждрала,
„Превара ће бити у Турака“. 85
То се мајци наино не може,
Не може јој срце одолети,
Воле, мајка, сина јединога
Него ждрала, златом окована;
Себ’ дозива Ваистину слугу: 90
„Ваистине моје чедо драго!
„Ти отиди у дољње потаје,
„Па изведи ждрала од мегдана,
„Те га терај на стамболска врата,
„Па кад дођеш на стамболска врата, 95
„Ошини га троструком камџиом,
„Па га пусти у Стамбола бела,
„Те ти бежи двору бијеломе,
„Нит’ с’ обзири нит' погдедај за се
„Да те како не опазе Турци. — 100
Иде слуга у дољње потаје
Он изведе ждрала од мегдана,
Па га тера на стамболска врата,
Ошину га троструком канџијом,
Па га пусти у Стамбола бела, 105
Стамболу је тијо беседио:
„Ој Стамболу не погледај на ме,
„А ја на те више никад нећу;
„Кад ме видиш онда ми се надај.“ —
Ал’ се сигра по Стамбоду ждрале 110
К’о 'но јање о Ђурђеву дану,
Сав се Стамбол из темеља тресе.
На Стамболу просипа се пенџер,
Од страоте децу побацују,
И освану три ста самртника. — 115
Тужба дође цару господину:
„Царе светли круно обасјана!
„Каква ј’ ала у Стамбола пала?
„Стамбол ће се у пустош назвати,
„Освану нам три ста самртника,“ 120
Ал’ беседи царе господине:
„Јаој Турци моја децо драга!
„И моја се обрушава кула;
„Ко би мени уватио ждрала
„Тај би силно задобио благо, 125
„Дао би му стотину дуката."
Сви су Турци лакоми на благо,
Па сви Турци опколише ждрала;
Ал’ се неда ни оком гледати
Да камо ли руком уватити, 130
Већ се сигра по Стамболу ждрале
К’о ’но јање о Ђурђеву дану,
Сав се Стамбол из темеља тресе,
На Стамболу просипа се пенџер,
Од страоте децу побацују, 135
И освану три ста самртника.
Ал’ говори царе господине:
„Јаој Турцп моја децо драга!
„Ево данас девет годин’ дана
„Како женска намирује ждрала, 140
„Намирује Манојлова мајка;
„Да кренемо наше буле беле
„И у граду и около града,
„И на буле руво Сегединско
„Како носи манојлова мајка, 145
„Небил’ буле уватиле ждрала.“
Покренуше своје буле беле
И у граду и около града,
А на буле руво Сегединско
Како носи Манојлова мајка, 150
И све буле опколише ждрала.
Ал’ се неда ни оком гледати
Да камо ли руком уватити,
Већ се сигра по Стамболу ждрале
К’о но јање о Ђурђеву дану, 155
Сав се Стамбол из темеља тресе,
На Стамболу просипа се пенџер,
Од страоте децу цобацују,
И освану триста самртника.
Ал’ говори Туре момче младо: 160
„Светли царе, круно обасјана,
„Да пустимо из тавнице сужња,
„Не бил’ сужањ уватио ждрала.“
Ну говори царе господине:
„Мучи Туре, ништа не беседи! 165
„Ди б’ Манојло уватио ждрала!
„У Манојла брада до појаса:
„Руса коса по земљи се вуче,
„Већма ће нам уплашити ждрала!"
То зачуо из тавнице сужањ, 170
Себи цара призива на врата:
„Светли царе круно обасјана!
„Ти дозови два млада ковача,
„Два ковача и трећег бравара,
„Ладно с мене поскидајте гвожђе, 175
„Па ако вам не уватим ждрала
„Ви ми русу одсеците главу.“
То је цару врло мило било,
Пред њиме је шетњу учинио
И дозива два млада ковача, 180
Два ковача и трећег бравара,
Ладно с њега поскидаше гвожђе.
Изилази богати Манојло,
Па на ждрала грчки проговара,
Да га ждрале боље упознаје. 185
На колико га дочуо ждрале
Толико се њему заиграо,
На све четир ноге поклекнуо
Док с’ Манојло на коња попео,
Па беседи богати Манојло: 190
„Светли царе круно обасјана!
„Дај ми твога Усеина сина
„Твога сина од девет година
„Да г’ научим ја играти ждрала,
„Теби царе замало требује, 195
„Усеину до смрти његове.“
То је цару врло мило било
Пред њиме је шетњу учинио,
Сам га царе рукама додаје.
Прима њега богати Манојло 200
Па га меће на доброга ждрала;
Кад разигра ждрала од мејдана
Сав се Стамбол из темеља тресе,
А све Турци иза ћошка гледе;
Кад отрча на Стамболска врата 205
Триест фати нуз капију скаче
И прескочи на граду капију.
Није мајка родила јунака,
И кобила ождребила ждребе
Који’но би уватио ждрала, 210
А до бела града Сегедина.
Кад је дош’о белом Сегедину,
Пита њега мила стара мајка
Пита сина, за синовље здравље.
Ал’ беседи богати Манојло: 215
„Немој мајко за здравље питати,
„Већ наложи огањ ватре живе
„Да припечем овог Турског сина!
Наложи му огањ ватре живе.
Жива га је натако на ражањ, 220
Пек’о га је три бијела дана
Три дана и три ноћи тавне,
Кад четврти данак освануо
Посл’о га је у Стамбол печена.
„Ево, царе, Усеина сина 225
„Твога сина, од девет година;
„Ево дуга што сам теби дужан,
„Вратио сам жао за срамоту.



Напомене[уреди]

  • Песма број 2.
  • Из збирке Марка Суботића, учитеља.

Извор[уреди]

„Јавор", година 1878, број 36, стр. 1129-1134.