Блудни син
Један човјек богат два сина имао,
Па ће једног дана млађи преда њ'доћи;
Да би његов дио припадајућ' дао,
Јер намјеру има по свијету поћи.
И ако се оцу то допало није,
Што припада тек, узми! – сину рече,
Овај њему: „збогом“ и крену чим прије,
Да у туђем св'јету бољу срећу стече.
Али га је она худо послужила,
Те да стече само и залогај кру'а,
Западе га служба горка и немила,
Код једнога газде прасади да чува.
Авај мене јадном! уздахн'о би тужно,
Кад год би се сјећа' очинскога стана:
Ох како је овђе, немило и ружно,
Какво ми је рухо и кукавна храна.
Није било дана, кад не би проплак'о,
Па на једном смисли и одважно рече:
Зашто да ја трпим и патим овако?
У мог оца може милост да се стече.
Међ' његовим слугам' мјесто ће ми дати,
И ту не ћу стално осјећат' невољу;
Не могу се сином већ његовим звати,
Јер се не покорих на његову вољу.
За мало је дана родном мјесту стига',
Те се кући стидно примиче и ближи,
У срцу му чежња и највећа брига,
Како да се оцу своме боље понижи.
Ал' љубазни отац с далека га спази,
Ох радости силне очи к небу диже,
Хитро к њему ступи, на сусрет излази,
Благо мене! кличе, син изгубљен стиже.
Притиште га к срцу, грлећи га страстно,
Син му руке љуби и милости тражи,
Стисла му се ријеч, не говори гласно,
Јер не може савјест своју да ублажи.
Тек се мало прену из забуне силне,
Умиљатим гласом говорити поче:
Милости су твоје спрам' сину обилне
Јер м' опрашташ гријех прељубезни оче.
С великим весељем у кућу га прима,
Хаљине му даје, скупоцјене нове,
Па радосну вијест навјешћује свима
Пријатељма својим и на гозбу зове.
Старијему брату то годило није,
Што се у част млађег то весеље збива;
Па ту жалост своју не ће да сакрије,
Но је оцу своме очито казива.
Ја сам, оче, увјек послушан ти био.
И теби сам свагда покоран остао;
Поред свега тога, више ти је мио
Твој син млађи, што је у св'јет залутао.
За њега си ето гозбу приредио,
А за мене никад тога било није,
Он остави тебе, он је сагр'јешио,
Нек се зато стиди и од тебе крије.
О премили сине, ти си увјек био
Уза твога оца, - а твој брат залута,
Њега бијах ето једном изгубио,
Па ми бјеше рана голема и љута.
А сада га видим у мојему дому,
Нек је Вишњем слава, што ми га поврати,
Весеље се чини данас сину мому,
Јер очинска љубав не мож' да с' ускрати.
|
Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 4., у Сомбору, 15. фебруара 1908., стр. 56. и 57.