Благо цара Радована: О љубави (Глава 6)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ni žena se lako ne veže za superiornog čoveka, koji je po prirodi samotnik često vrlo sujetan, skoro uvek mnogo ćudljiv, u više prilika i neurastenik; i, zatim veliki čovek većma voli principe nego stvari, i većma ideje o ljudima nego ljude. Velikog čoveka zbunjuje i zaglupljuje veliko društvo, koje, naprotiv, ženu razdragava, i zbog kojeg jedino ona čini i dobro i zlo. Veliki čovek luduje za onim za čim se više niko ne otima: za mudrošću i za slavom posle smrti. A žena je po prirodi epikurejac, sva od ovog sveta, zadovoljna brzima uspesima, a na slavu posle smrti nikad i ne misli. Ženu veliki čovek zanima samo iz početka, jer to laska njenoj sujeti meću drugim ženama, jer žena voli sve što blista. Ali obožavati, ne znači i ljubiti. Ljubav je sama sebi dovoljna; i ljubavi nije potrebna nikakva druga slava nego njena sopstvena. Je vous admire jusqu’ ne pas vous aimer, kaže jedno lice u nekoj sgaroj komediji. - Uostalom, žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traže ni da vi njih poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nešto hladno i iz glave, a ne nešto proosećano i iz duše. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim istinski poštovale, a ljudi misle obratno. Žene misle: gde je mnogo poštovanja, tu je malo ljubavi. Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili. Obične žene vole obične ljude, a samo neobične žene vole ljude sa neobičnim odlikama. Ni ove žene ne vole ljude koji odista najviše vrede, nego one koji su najviše na glasu. Sve žene vole bogataše jer je žena uvek siromah. Pametnih se boje; darovite smatraju za polumahnite. Izvesno, pesnici su od svih ljudi oni koji najvećma žive u opsesijama ljubavi, i koji imaju najviše ljubavnica, ali su njihove ljubavi bile za njih često samo igre mašte i intrige srca. Retko je koji mogao bezmernost svoje ljubavi da koncentriše samo na jednu ženu. Rafaelo je jedini od njih umro ugušen u zagrljaju svoje ljubavnice. Međutim, Edgar Po je dao ipak svoju teoriju o reinkarnaciji jedne jedine ljubavi u čovekovom postupnom nizu ženu i ljubavi. U hiljadi žena koje smo voleli, mi uvek volimo samo jednu. Ima izvesnih patriota zbog kojih nam omrzne otadžbina, i sveštenika zbog kojih nam omrzne crkva i vera, i vojskovođa zbog kojih nam omrzne vojska i herojstvo, i žena zbog kojih nam omrzne ljubav. Španjolke i Talijanke zagorče čoveku život ljubomorom. Grkinja svojom sebičnošću, Ruskinja svojim ludim prohtevima. Nemica što brzo odeblja, i Srpkinja što nikad ne sazre. Francuskinja je danas najpotpunija žena u njenoj ljubavi za čoveka. Ona od prirode ima, i sobom donosi čoveku: konverzaciju, graciju, zabavnost, iskrenost, intelektualnost, moralni interes, utehu, ljubav, hrabrost, ženskost, rasnost. I kad nema polovinu ovog, ostaje ipak druga polovina koja je čini superiornijom od svih drugih savremenih žena. Francuskinja je jedina žena koja može da bude učena bez straha da postaie muškobanja. Ona je čoveku najbolja ljubavnica i drug i saradnik, i kad nije supruga. Ona je jedina koja ima ideju o čoveku s kim razgovara. Za sve druge žene čovek vredi samo onoliko koliko on znači za nju i njene namere.