Благо цара Радована: О љубави (Глава 6)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ни жена се лако не веже за супериорног човека, који је по природи самотник често врло сујетан, скоро увек много ћудљив, у више прилика и неурастеник; и, затим велики човек већма воли принципе него ствари, и већма идеје о људима него људе. Великог човека збуњује и заглупљује велико друштво, које, напротив, жену раздрагава, и због којег једино она чини и добро и зло. Велики човек лудује за оним за чим се више нико не отима: за мудрошћу и за славом после смрти. А жена је по природи епикурејац, сва од овог света, задовољна брзима успесима, а на славу после смрти никад и не мисли. Жену велики човек занима само из почетка, јер то ласка њеној сујети мећу другим женама, јер жена воли све што блиста. Али обожавати, не значи и љубити. Љубав је сама себи довољна; и љубави није потребна никаква друга слава него њена сопствена. Је воус адмире јусqу’ не пас воус аимер, каже једно лице у некој сгарој комедији. - Уосталом, жена не зна да поштује, него да воли. Жене не траже ни да ви њих поштујете, него да их волите. Поштовање за њих значи одсуство сваке љубави, нешто хладно и из главе, а не нешто проосећано и из душе. Оне верују да неког треба најпре волети, како би га затим истински поштовале, а људи мисле обратно. Жене мисле: где је много поштовања, ту је мало љубави. Жене имају сталну потребу да буду вољене, и кад оне саме не воле, и зато се често предају и људима који су им иначе физички немили. Обичне жене воле обичне људе, а само необичне жене воле људе са необичним одликама. Ни ове жене не воле људе који одиста највише вреде, него оне који су највише на гласу. Све жене воле богаташе јер је жена увек сиромах. Паметних се боје; даровите сматрају за полумахните. Извесно, песници су од свих људи они који највећма живе у опсесијама љубави, и који имају највише љубавница, али су њихове љубави биле за њих често само игре маште и интриге срца. Ретко је који могао безмерност своје љубави да концентрише само на једну жену. Рафаело је једини од њих умро угушен у загрљају своје љубавнице. Међутим, Едгар По је дао ипак своју теорију о реинкарнацији једне једине љубави у човековом поступном низу жену и љубави. У хиљади жена које смо волели, ми увек волимо само једну. Има извесних патриота због којих нам омрзне отаџбина, и свештеника због којих нам омрзне црква и вера, и војсковођа због којих нам омрзне војска и херојство, и жена због којих нам омрзне љубав. Шпањолке и Талијанке загорче човеку живот љубомором. Гркиња својом себичношћу, Рускиња својим лудим прохтевима. Немица што брзо одебља, и Српкиња што никад не сазре. Францускиња је данас најпотпунија жена у њеној љубави за човека. Она од природе има, и собом доноси човеку: конверзацију, грацију, забавност, искреност, интелектуалност, морални интерес, утеху, љубав, храброст, женскост, расност. I кад нема половину овог, остаје ипак друга половина која је чини супериорнијом од свих других савремених жена. Францускиња је једина жена која може да буде учена без страха да постаие мушкобања. Она је човеку најбоља љубавница и друг и сарадник, и кад није супруга. Она је једина која има идеју о човеку с ким разговара. За све друге жене човек вреди само онолико колико он значи за њу и њене намере.