Благо цара Радована: О љубави (Глава 4)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Žena u koju smo zaljubljeni, kao i sama ljubav, nije nešto što postoji van nas, nego je nešto što postoji u nama, i što je deo nas samih. Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo po zemlji. Mi ljubimo, jer je naša duša prepuna nežnosti, i naše telo prepuno strasti; dokaz, što to isto biće ne bismo voleli u starosti, kad već naša zamorena duša nema dovoljno nežnosti, ni zamoreno telo dovoljno strasti. - Mladost k ljubav, to je sve što ima život. To su dve nerazlučne sreće koje posle sebe ostave pustoš i pomrčinu. Ostatak života čovek proživi samo od uspomena na svoju mladost i na svoju ljubav; i čovek bi sve docnije sreće i trijumfe dao za nekadašnju obest mladosti i nekadašnje fantazije ljubavi, Nema nijednog ostarelog kralja koji ne bi pristao da bude običan mlad poručnik. Čovek bez mladosti, to je sasvim drugo biće nego što je taj isti čovek bio mladićem, skoro bez veze sa nekadašnjim sobom. To je sad jedna setna egzistencija koja je duhovno i moralno ili bolja ili gora, ali izvesno sasvim drukčija nego nekad. Ne žalim ništa na svetu nego što u mladosti nisam znao da sam mlad, i da mi je to saznanje moglo dati osećanje superiornosti nad milionima najmoćnijih i najbogatijih ljudi. Nisam znao da sam nekada bio imperator Kine i car Indije! Nije čovek znao zašto ga nekad žene gledahu kao pijavice, ni da su ga tad ljudi mrzeli jer nisu imali širinu njegovih grudi i snagu njegovih mišica. - Zato je najčarobnija sudbina u istoriji čoveka bio život Aleksandrov, koji je osvojio najveće carstvo na svetu, i zatim umro, ne znajući ni za jedan poraz, poraz koji bi inače doživio da nije umro mladićem. Ovako je umro s uverenjem da niko nije jači od njega; i s pravom je verovao za sebe da je Bog, kao što ga je uveravao i Amonov sveštenik u Egiptu. Jer odista, ni grčki homerski bog nije imao ničeg više od njega: lepotu mladića, silu i besmrtnost. Ljubav je čak i herojstvo jer traži žrtve. Ako se pitamo da li smo ljubljeni u zamenu, i u istoj meri, ljubav je time prebrojana i taksirana kao moneta i roba. Zato slepa ljubav, to je jedina ljubav. Za ljubav treba nevinosti, koliko i za religiju. Samo slepe oči ljubavi nađu najveće puteve sudbine, kao što se samo zatvorenih očiju vidi lice božje u svojoj čistoti i veličini. Ko nije religiozan, ne može biti ni istinski zaljubljen; i zato je u naše doba tako malo zaljubljenih. - Ima prirodno zaljubljenih kao što ima prirodno religioznih; a ima ih koji ne mogu biti ni prirodno zaljubljeni ni prirodno religiozni. Ljubav nije samo privilegija jednog našeg životnog doba, nego i privilegija jedne naročite vrete duhova; jer ima sveta za koje je ljubav nerazumljiva i otužna, a za koje je i vera samo jedna samoobmana i perverzija. Ljubav je, najzad, i najviši produkt kulture. Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego požuda. Što je veća kultura jednog naroda, utoliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija. Žena nije više ženka nego ličnost, znači mnogostruka lepota: umetničko delo, duša i duh. Zbog ovog je osećanje ljubavi tesno vezano za nečiju inteligenciju i dobrotu. Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je živeti u najveđoj čistoti i krajnjoj sili dobrote. Ljubav je najveći stepen svega što nosi nekoristoljubivo srce, najveće pregnuće, totalno samoodricanje, život u drugom biću i za drugu ličnost usađenu u zenit jednog doba našeg života. - Zato je apsurdum i nesreća sumnjati u nešto što volimo, pa je apsurdum sumnjati i u ženu ako je volimo. Ljubav u sumnjama, to je najveća beda i najčemerniji paradoks božji, čak i nepremostiva fatalnost za ljude od srca i ponosa. Jer, najčešće, koliko je ljubav veća, utoliko je i sumnja veća. Međutim, za punu sreću u ljubavi, treba biti nesebičan, i prema sebi krajnje neosetljiv: ljubav isključuje samoljublje, i ne poveruje ni u ono što je očevidno. Ideal i nije u stvarima nego iznad njih. Teško srcu koje uzima san o sreći kao sliku sreće koja je mogućna. Nema sređe koja se ne daje porušiti u prašinu, ako je samo više tumačimo nego što je osećamo.