Благо цара Радована: О љубави (Глава 4)

Жена у коју смо заљубљени, као и сама љубав, није нешто што постоји ван нас, него је нешто што постоји у нама, и што је део нас самих. Ми неког љубимо не зато што ту љубав заслужује потпуније и искључивије него ико други, него што смо ми на ту личност просули једно своје сунце које га је озарило и издвојило од свег другог наоколо по земљи. Ми љубимо, јер је наша душа препуна нежности, и наше тело препуно страсти; доказ, што то исто биће не бисмо волели у старости, кад већ наша заморена душа нема довољно нежности, ни заморено тело довољно страсти. - Младост к љубав, то је све што има живот. То су две неразлучне среће које после себе оставе пустош и помрчину. Остатак живота човек проживи само од успомена на своју младост и на своју љубав; и човек би све доцније среће и тријумфе дао за некадашњу обест младости и некадашње фантазије љубави, Нема ниједног остарелог краља који не би пристао да буде обичан млад поручник. Човек без младости, то је сасвим друго биће него што је тај исти човек био младићем, скоро без везе са некадашњим собом. То је сад једна сетна егзистенција која је духовно и морално или боља или гора, али извесно сасвим друкчија него некад. Не жалим ништа на свету него што у младости нисам знао да сам млад, и да ми је то сазнање могло дати осећање супериорности над милионима најмоћнијих и најбогатијих људи. Нисам знао да сам некада био император Кине и цар Индије! Није човек знао зашто га некад жене гледаху као пијавице, ни да су га тад људи мрзели јер нису имали ширину његових груди и снагу његових мишица. - Зато је најчаробнија судбина у историји човека био живот Александров, који је освојио највеће царство на свету, и затим умро, не знајући ни за један пораз, пораз који би иначе доживио да није умро младићем. Овако је умро с уверењем да нико није јачи од њега; и с правом је веровао за себе да је Бог, као што га је уверавао и Амонов свештеник у Египту. Јер одиста, ни грчки хомерски бог није имао ничег више од њега: лепоту младића, силу и бесмртност. Љубав је чак и херојство јер тражи жртве. Ако се питамо да ли смо љубљени у замену, и у истој мери, љубав је тиме пребројана и таксирана као монета и роба. Зато слепа љубав, то је једина љубав. За љубав треба невиности, колико и за религију. Само слепе очи љубави нађу највеће путеве судбине, као што се само затворених очију види лице божје у својој чистоти и величини. Ко није религиозан, не може бити ни истински заљубљен; и зато је у наше доба тако мало заљубљених. - Има природно заљубљених као што има природно религиозних; а има их који не могу бити ни природно заљубљени ни природно религиозни. Љубав није само привилегија једног нашег животног доба, него и привилегија једне нарочите врете духова; јер има света за које је љубав неразумљива и отужна, а за које је и вера само једна самообмана и перверзија. Љубав је, најзад, и највиши продукт културе. Код примитивних људи не постоји љубав него прохтев, ни сан него пожуда. Што је већа култура једног народа, утолико је љубав дубља, јер је компликованија и фаталнија. Жена није више женка него личност, значи многострука лепота: уметничко дело, душа и дух. Због овог је осећање љубави тесно везано за нечију интелигенцију и доброту. Бити заљубљен, веровати у љубав као у небо, то је живети у највеђој чистоти и крајњој сили доброте. Љубав је највећи степен свега што носи некористољубиво срце, највеће прегнуће, тотално самоодрицање, живот у другом бићу и за другу личност усађену у зенит једног доба нашег живота. - Зато је апсурдум и несрећа сумњати у нешто што волимо, па је апсурдум сумњати и у жену ако је волимо. Љубав у сумњама, то је највећа беда и најчемернији парадокс божји, чак и непремостива фаталност за људе од срца и поноса. Јер, најчешће, колико је љубав већа, утолико је и сумња већа. Међутим, за пуну срећу у љубави, треба бити несебичан, и према себи крајње неосетљив: љубав искључује самољубље, и не поверује ни у оно што је очевидно. Идеал и није у стварима него изнад њих. Тешко срцу које узима сан о срећи као слику среће која је могућна. Нема сређе која се не даје порушити у прашину, ако је само више тумачимо него што је осећамо.