Благо цара Радована: О љубави (Глава 3)

Ljubav je osećanje koje je rezultat svih drugih osećanja, zbir svih mogućnosti čovekovih, najviših i najčistijih. Ljubav je najveći izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moći za akciju. Ljubav je svedočanstvo zdravog spola i dubokog morala: jer za ljubav treba imati pre svega mnogo fizičke sile i neizmerno mnogo dobrote. Znači, mogućnosti za utapanje u drugom biću i drugoj sudbini; pregorenja za iluziju i vere u ideal; radosti da se živi dvostrukim i mnogostrukim životom; i najzad, potrebe da se iziđe iz sebe u nešto šire i veće i opštije. Čovek koji ljubi ženu, viši je od čoveka koji ne ljubi, jer ljubav za ženu je već dokument moći za iluziju i za požrtvovanje, dokaz čovekoljublja, jedno suvereno osećanje protivno samoživosti i isključivosti. Čovek koji ne voli žene, ne voli ni ljude. Voleti, to je sveobimno osećanje. Ljubitelji žena, to su ljudi već izraženi u jednoj humanoj crti, koja je čak vrlo duboka. „Ja sam stvorena da ljubim, a nisam stvorena da mrzim", kaže Antigona u drami Sofoklovoj. Ljubav je dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost. Ljubav je zato uvek bila privilegija najviših duša, ako ne i najvećih duhova. Sveta Tereza govori đavolu da je nesrećan zato što ne ume da voli, a sveti Frančesko je pravio žene od snega. U hrišćanskom svetu su bili zaljubljeni sveci, ali u paganskom svetu su bili zaljubljeni i bogovi. Čak i boginja Rea, majka Zevsova, volela je jednog frigijskog mladića, lepog Atisa. Njen jedan sin, Pluton, umirao je od ljubavi za Persefonom, ćerkom Demetre, a drugi sin, Zevs, posejao je ljubavnim neredima sve grčke puteve kud je prošao. I svi drugi grčki bogovi su bili zaljubljeni; ljubav je za antički svet bila božanskog porekla. Nema u grčkom životu fatalnih ljubavi ni fatalnih žena. Bog Eros je slikan kao golišav dečko, a postajući docnije latinski Amor, isto je tako po izgledu bio samo đavolast i bezazlen. Pesnik Teokrit ima pesmu u kojoj je Erosa ujela pčela, i on se tuži Afroditi kako je tako mala pčela mogla napraviti toliko veliku ranu. A boginja mu odgovara: „I ti si malen, a kakve teške rane zadaješ". Neizmerna je nesreća za ljudsko srce što su pogubljene ljubavne pesme antičkih grčkih liričara, jer već sama božanstvena Sapfa pokazuje kakvom se izvanrednom istančanošću govorilo o ljubavi, i koliko su u ljubavi grčkoj strast krvi i finoća izraza bile podjednako dubrke. Gubitkom tih knjiga stare erotike, antičko grčko srce je za nas ostalo tajnom, baš u onom u čemu je bilo najintimnije kazivano. Ima pisaca koji veruju da antički narodi nisu znali nego za ljubav fizičku. Nije tačno. Oni samo nisu znali za našu hrišćansku mortifikaciju, ili za našu romantičarsku ekstazu ljubavnu; ali to ne znaju ni današnji severni Amerikanci, a sutra to više neće možda znati ni evropski čovek. Svakako iz grčkog eposa i iz atinske tragedije vidi se da su Grci poznavali i ljubav-dužnost kakvu je docnije slikao Kornej, i ljubav-straet, kakvu je zatim pevao Rasin. -Istina je da su rimski pesnici bili u ljubavi neverni i pohotljivi, i na jeziku cinici i sadisti, i odveć malo zauzet duševnom lepotom svojih žena. Pa ipak Ovidije je bio galantan, kao kakav pesnik iz Versaja. Propercije, najstrasniji pesnik rimskog doba, strada što ga njegova Cintija vara; i peva istoj Cintiji kako će nekad poneti ljudi njegovu posmrtnu urnu od crnog oniksa, punu mirisa iz Sirije, a na njegovom grobu čitati ove reči: „Onaj koji, sad, počiva ovde. - Bio je nekada rob ljubavi samo jedne". I Teokrit, koji najednom mestu kaže: „Nesretni su oni koji ljube", peva na drugom mestu: „Zdravstvujte, vi koji ljubite. Onaj koji mrzi, mrtav je. Ljubite da vas ljube. Jer Bog kazni po pravdi". -Ovde su kod grčkog liričara čovekoljublje i ljubav jedno isto; a neosporno, to osećanje i jeste nedeljivo.