Благо цара Радована: О љубави (Глава 3)

Љубав је осећање које је резултат свих других осећања, збир свих могућности човекових, највиших и најчистијих. Љубав је највећи извор снаге за илузију, и најдубљи доказ моћи за акцију. Љубав је сведочанство здравог спола и дубоког морала: јер за љубав треба имати пре свега много физичке силе и неизмерно много доброте. Значи, могућности за утапање у другом бићу и другој судбини; прегорења за илузију и вере у идеал; радости да се живи двоструким и многоструким животом; и најзад, потребе да се изиђе из себе у нешто шире и веће и општије. Човек који љуби жену, виши је од човека који не љуби, јер љубав за жену је већ документ моћи за илузију и за пожртвовање, доказ човекољубља, једно суверено осећање противно саможивости и искључивости. Човек који не воли жене, не воли ни људе. Волети, то је свеобимно осећање. Љубитељи жена, то су људи већ изражени у једној хуманој црти, која је чак врло дубока. „Ја сам створена да љубим, а нисам створена да мрзим", каже Антигона у драми Софокловој. Љубав је доказ интелигенције, јер човек без идеја и простак без васпитања, не могу бити заљубљени, пошто је љубав највећа мудрост и најфинија душевност. Љубав је зато увек била привилегија највиших душа, ако не и највећих духова. Света Тереза говори ђаволу да је несрећан зато што не уме да воли, а свети Франческо је правио жене од снега. У хришћанском свету су били заљубљени свеци, али у паганском свету су били заљубљени и богови. Чак и богиња Реа, мајка Зевсова, волела је једног фригијског младића, лепог Атиса. Њен један син, Плутон, умирао је од љубави за Персефоном, ћерком Деметре, а други син, Зевс, посејао је љубавним нередима све грчке путеве куд је прошао. I сви други грчки богови су били заљубљени; љубав је за антички свет била божанског порекла. Нема у грчком животу фаталних љубави ни фаталних жена. Бог Ерос је сликан као голишав дечко, а постајући доцније латински Амор, исто је тако по изгледу био само ђаволаст и безазлен. Песник Теокрит има песму у којој је Ероса ујела пчела, и он се тужи Афродити како је тако мала пчела могла направити толико велику рану. А богиња му одговара: „И ти си мален, а какве тешке ране задајеш". Неизмерна је несрећа за људско срце што су погубљене љубавне песме античких грчких лиричара, јер већ сама божанствена Сапфа показује каквом се изванредном истанчаношћу говорило о љубави, и колико су у љубави грчкој страст крви и финоћа израза биле подједнако дубрке. Губитком тих књига старе еротике, античко грчко срце је за нас остало тајном, баш у оном у чему је било најинтимније казивано. Има писаца који верују да антички народи нису знали него за љубав физичку. Није тачно. Они само нису знали за нашу хришћанску мортификацију, или за нашу романтичарску екстазу љубавну; али то не знају ни данашњи северни Американци, а сутра то више неће можда знати ни европски човек. Свакако из грчког епоса и из атинске трагедије види се да су Грци познавали и љубав-дужност какву је доцније сликао Корнеј, и љубав-страет, какву је затим певао Расин. -Истина је да су римски песници били у љубави неверни и похотљиви, и на језику циници и садисти, и одвећ мало заузет душевном лепотом својих жена. Па ипак Овидије је био галантан, као какав песник из Версаја. Проперције, најстраснији песник римског доба, страда што га његова Цинтија вара; и пева истој Цинтији како ће некад понети људи његову посмртну урну од црног оникса, пуну мириса из Сирије, а на његовом гробу читати ове речи: „Онај који, сад, почива овде. - Био је некада роб љубави само једне". I Теокрит, који наједном месту каже: „Несретни су они који љубе", пева на другом месту: „Здравствујте, ви који љубите. Онај који мрзи, мртав је. Љубите да вас љубе. Јер Бог казни по правди". -Овде су код грчког лиричара човекољубље и љубав једно исто; а неоспорно, то осећање и јесте недељиво.