Благо цара Радована: О љубави (Глава 15)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Cela borba žene sa čovekom jeste u tome što žena hoće samo da sačuva svoj lični integritet; ako je dobra, da ostane dobra; ako je rđava, da ostane rđava, ako vas ne voli, da vas odaleči ili iskoristi; a ako vas voli, da vam se dadne i da se za vas žrtvuje. I kad je najbolja žena hoće da bude slobodna, da ima u džepu ključ jednog tajnog hodnika za koji zna eamo ona jedina, i koji iz tvrđave vodi u slobodno polje. Žena ne postaje toliko ogorčena kad je lišena slobode, koliko kad joj tu potlačenost čovek naročito pokazuje. Više nego i čovek, žena voli da ostane samo ono što jeste. I onda kad žena zaželi da ima kakav nov i drukčiji život, to ne znači da je želela da imadne i drukčiju prirodu. Žena uvek veruje daje po duhu i ponašanju najbolja onakva kakva je odista. Više nego čovek za sebe, žena tvrdo veruje da bez svojih poroka ne bi mogla imati ni dana zadovoljstva i da bi je veliki broj vrlina samo osiromašio, kao što alkoholik veruje da bi umro bez svoje čaše, i kockar bez svoje kocke. Žene se drže instinktivno svojih najgorih navika sa istom upornošću s kojom se drže ljudi svojih najboljih načela. Čovek se zaljubi gledajući ženu, a žena se najčešće zaljubi slušajući čoveka. Prema tome bi čovek bio više te-lesan, a žena više duhovna. Međutim, čovek ne osvaja ženu dubinom svojih reči, koliko načinom svog govora, bojom svoga glasa, zavođačkim elementima svoje konverzacije. Ali se ipak samo kroz telo ide u dušu; nema ljubavi koja nije spolna. Ljubav koja nije spolna, može postojatisamo među nedovoljno spolnim i fizički slabim, ali ne među naročito čednim i naročito idealnim. Žene su izvanredno svirepe u svojoj osveti. Istina, one se ne vide takve u istoriji jer su bile uvek vrlo vešte da se sakriju za leđa svojih ljudi; čak ni žene koje su bile vladarke nisu ostale poznate kao tirani ni krvoloci. I tip kraljice Marije Mediči je vrlo redak u istoriji. Žena se nikad nije svetila mačem nego jezikom, što je ona uvek smatrala za sigurnije. I kada ljudi najmanje osećaju ko ih podiže i obara u njihovoj karijeri, često to dolazi od žena. Naročito žena upropašćuje druge žene, i kad ni ove ne pogađaju za-pravo otkuda ih bije grom. Još će žena oprostiti čoveku i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline. - Moglo bi se reći odista da mržnje ostaju uvek među pripadnicima istog spola: prevaren čovek ubija ljubavnika a ne ženu koja ga je prevarila, kao što bi nreva-rena žena pošla da se osveti njegovoj ljubavnici a ne njemu. Najsvirepija osveta jedne žene prema čoveku bila je, po mom mišljenju, osveta žene Kvinta, brata Ciceronovog, koji je poginuo istih dana kad i Ciceron. Cezar Avgust je docnije predao ubicu ženi Kvintovoj da mu ona sama sudi za ubistvo njenog muža, a ona ga je osudila da sam sebi seče parče po parče sopstvenog tela i da se njim hrani. Ljubomora je jedna slepa sumnja, nalik na životinje za koje se zna da žive bez očiju. Srećom što su ljubomorni samo ljudi strasni i fizički snažni; ali njih retko kad žene varaju, nego oni prvi izneveravaju žene. Oni su toliko zauzeti svojim uspesima i neuspesima na drugoj strani, da ne strahuju kako će i sami biti prevareni. Oni jedino strahuju kako neće dovoljno prevariti ceo drugi svet. Istina je i da ovakvi ljudi, koji nemaju vremena da sumnjaju u svoju ženu, uvek skupo plaćaju kod svoje kuće ono što su sami učinili drugom. Svi veliki Don Žuani bili su prevareni mnogo više puta nego što su oni prevarili druge. U najvišem broju slučajeva, ljubomoran čovek, to je onaj koji veruje da je žena jača od njega, i da joj on nije dovoljan. Stoga je ljubomora samo jedan strah, a ljubomoran čovek je kukavica. Međutim, ljubomora je otrovala život nebrojnim velikim ljudima. Kod silnog čoveka je svaka osobina dovedena do vrhunca, pa i ljubav; i nije bilo mogućno da i ljubomore ne odgovaraju takvim ljubavima. Šekspira je prevarila njegova žena s jednim njegovim prijateljem, a taj pesnik je zatim svoju nesreću opevao u svojim sonetima i u jednoj drami, kao što je docnije i Molijer takve svoje nesreće ispričao u svojim komedijama. Međutim, ruski pesnik Puškin je izazvao svog protivnika na dvoboj i poginuo. Gete je bio violentan u ljubomori i mirno patio; ali ljubomorni Bajron je šamarao svoje ljubavnice i bacao ih niz stepenice. Neosporno da su i ljubomore velikih ljudi bile često izvorima njihove veličine, jer su u svojim patnjama davali ljubavi mesto koje zaslužuje. Istina, veliki umetnici su najviše stradali zbog njihove vatrene mašte koja je svaki bol probudila i razvijala u beskonačnost. Moglo bi se reći da je često bila prava profanacija za samu ljubav što su najveći ljudi često voleli najmanje žene, katkad i najgore žene. Među najpobožnijim i besmrtnim madonama najvećih slikara, kojima se divimo po crkvama i galerijama, ima njihovih ljubavnica i žena koje su bile bez pameti i najokorelije izdajice, kao žena sjajnog slikara Andreje del Sarto; a i najdublji stihovi o ljubavi bili su ispevani ženama koje su bile često potpuno ravnodušne prema pesništvu, ili do kraja cinične prema pesniku. Svi su veliki umetnici, i u slici i u pesmi, većma slikali svoje snove nego svoje istine. Da nije bilo tako, svet bi odista izgledao mnogo manje lep nego što izgleda.