Благо цара Радована: О љубави (Глава 15)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Цела борба жене са човеком јесте у томе што жена хоће само да сачува свој лични интегритет; ако је добра, да остане добра; ако је рђава, да остане рђава, ако вас не воли, да вас одалечи или искористи; а ако вас воли, да вам се дадне и да се за вас жртвује. I кад је најбоља жена хоће да буде слободна, да има у џепу кључ једног тајног ходника за који зна еамо она једина, и који из тврђаве води у слободно поље. Жена не постаје толико огорчена кад је лишена слободе, колико кад јој ту потлаченост човек нарочито показује. Више него и човек, жена воли да остане само оно што јесте. I онда кад жена зажели да има какав нов и друкчији живот, то не значи да је желела да имадне и друкчију природу. Жена увек верује даје по духу и понашању најбоља онаква каква је одиста. Више него човек за себе, жена тврдо верује да без својих порока не би могла имати ни дана задовољства и да би је велики број врлина само осиромашио, као што алкохолик верује да би умро без своје чаше, и коцкар без своје коцке. Жене се држе инстинктивно својих најгорих навика са истом упорношћу с којом се држе људи својих најбољих начела. Човек се заљуби гледајући жену, а жена се најчешће заљуби слушајући човека. Према томе би човек био више те-лесан, а жена више духовна. Међутим, човек не осваја жену дубином својих речи, колико начином свог говора, бојом свога гласа, завођачким елементима своје конверзације. Али се ипак само кроз тело иде у душу; нема љубави која није сполна. Љубав која није сполна, може постојатисамо међу недовољно сполним и физички слабим, али не међу нарочито чедним и нарочито идеалним. Жене су изванредно свирепе у својој освети. Истина, оне се не виде такве у историји јер су биле увек врло веште да се сакрију за леђа својих људи; чак ни жене које су биле владарке нису остале познате као тирани ни крволоци. I тип краљице Марије Медичи је врло редак у историји. Жена се никад није светила мачем него језиком, што је она увек сматрала за сигурније. I када људи најмање осећају ко их подиже и обара у њиховој каријери, често то долази од жена. Нарочито жена упропашћује друге жене, и кад ни ове не погађају за-право откуда их бије гром. Још ће жена опростити човеку и најтеже пороке, али жена не прашта другој жени ни њене највеће врлине. - Могло би се рећи одиста да мржње остају увек међу припадницима истог спола: преварен човек убија љубавника а не жену која га је преварила, као што би нрева-рена жена пошла да се освети његовој љубавници а не њему. Најсвирепија освета једне жене према човеку била је, по мом мишљењу, освета жене Квинта, брата Цицероновог, који је погинуо истих дана кад и Цицерон. Цезар Август је доцније предао убицу жени Квинтовој да му она сама суди за убиство њеног мужа, а она га је осудила да сам себи сече парче по парче сопственог тела и да се њим храни. Љубомора је једна слепа сумња, налик на животиње за које се зна да живе без очију. Срећом што су љубоморни само људи страсни и физички снажни; али њих ретко кад жене варају, него они први изневеравају жене. Они су толико заузети својим успесима и неуспесима на другој страни, да не страхују како ће и сами бити преварени. Они једино страхују како неће довољно преварити цео други свет. Истина је и да овакви људи, који немају времена да сумњају у своју жену, увек скупо плаћају код своје куће оно што су сами учинили другом. Сви велики Дон Жуани били су преварени много више пута него што су они преварили друге. У највишем броју случајева, љубоморан човек, то је онај који верује да је жена јача од њега, и да јој он није довољан. Стога је љубомора само један страх, а љубоморан човек је кукавица. Међутим, љубомора је отровала живот небројним великим људима. Код силног човека је свака особина доведена до врхунца, па и љубав; и није било могућно да и љубоморе не одговарају таквим љубавима. Шекспира је преварила његова жена с једним његовим пријатељем, а тај песник је затим своју несрећу опевао у својим сонетима и у једној драми, као што је доцније и Молијер такве своје несреће испричао у својим комедијама. Међутим, руски песник Пушкин је изазвао свог противника на двобој и погинуо. Гете је био виолентан у љубомори и мирно патио; али љубоморни Бајрон је шамарао своје љубавнице и бацао их низ степенице. Неоспорно да су и љубоморе великих људи биле често изворима њихове величине, јер су у својим патњама давали љубави место које заслужује. Истина, велики уметници су највише страдали због њихове ватрене маште која је сваки бол пробудила и развијала у бесконачност. Могло би се рећи да је често била права профанација за саму љубав што су највећи људи често волели најмање жене, каткад и најгоре жене. Међу најпобожнијим и бесмртним мадонама највећих сликара, којима се дивимо по црквама и галеријама, има њихових љубавница и жена које су биле без памети и најокорелије издајице, као жена сјајног сликара Андреје дел Сарто; а и најдубљи стихови о љубави били су испевани женама које су биле често потпуно равнодушне према песништву, или до краја циничне према песнику. Сви су велики уметници, и у слици и у песми, већма сликали своје снове него своје истине. Да није било тако, свет би одиста изгледао много мање леп него што изгледа.