Благо цара Радована: О љубави (Глава 13)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ljubav kod antičkih Grka nije bila samo jedna čovekova strast, nego i jedna naučna doktrina. I pre i posle Platona, o ljubavi su pisane učene knjige. Već Hesoid kaže daje ljubav najstarije božanstvo, duša i tvorac sveta; zato i nije čudno što su stari Grci dizali oltare ljubavi. Samo se ljubavi i ženi može pripisati stvaranje starog grčkog društva. Ono što u životu grubi čovek naziva dobrim i rđavim, žena zove lepim i ružnim, i često je razlika samo u rečima. Stari Grci su govorili da ljubav odvodi države u sreću, a sveštene tebanske legije u slavu. - Kod žene je urođen instinkt protiv grubosti i divljaštva. Žene su unele više blagosti i uglađenosti među ljude, nego svi moralisti ovog sveta. Žena je nenadmašni artista u hiljadu dnevnih slučajeva, pored kojih čovek prođe neopaženo, i onda kada se zove Rafael ili Luj XIV. - Žena ne zna za drugi moral nego estetički, ali ona ipak nije zato manje moralna nego čovek. Grčke hetere bile su u mnogom pogledu više žene nego slavne rimske matrone, bar prema onome kako je o tim matronama pisao Juvenal. - Žene razneže srca, izgrade jezik duševnosti, profine načine, i dignu ljubav i lepotu do religije i mudrosti. I duboki Lukrecije, u svom spevu, govori o ljubavi u Rimu slično kao i Juvenal, pisac satira. On ta-kođer vidi ljubav jedino u fizičkom zadovoljstvu, i skupo plaćenu gubitkom vremena i novca, snage i samoljublja. Protiv te nesreće preporučuje samo bežanje od žena. Propercije, koji je umro u tridesetoj godini, naprotiv, voli i robovati ženama nego biti slobodan među ljudima. Samo se treba - kažu - čuvati ćudi svoje ljubavnice; ne govoriti joj sa visi-ne ni ćutati pored nje; ni praviti neprijatno lice kad joj služimo; ni prečuti nijednu njenu reč. Jer je ljubav, kaže, najveće blago. Zato kad je Propercije u naručju svoje Cintije, sve vode Paktola teku pod njegovim krovom; i Crveno more nosi ispred njegovih nogu sve svoje bisere; i on prezire sve tronove, i odbija sve darove Alkinosa. Ne zna se, odista, ni za jednu ženu tog vremena daje bila za nekog Rimljanina ono što je bila Hipereta za geometra Euklida, i Leontija za filozofa Epikura, ili što je bila Areanasa za mudraca Platona, i Herpilisa za naučnika Aristotela. Oseća se i u najdubljim delima grčkim prisustvo ljubavnice u životu njihovih pisaca. Čak i Sokrat je imao jednu ćerku sa kurtizanom Lagiskom, a ko zna i koliko je njena inspiracija bila moćna u njegovim delima. Zna se da je svako ljudsko delo nerazdvojno od čovekove ljubavi i mržnje u životu. Zar bi Taso bio onakav pesnik da nije bilo sestara Duke od Ferare. Zar bi Rasin onako poznavao ljubav i protivurečnosti srca, strast za avanturu i intrigu spola, bez njegovog svakodnevnog opštenja sa dvorskim dama-ma u Versaju, gde su se smenjivale slavna la Valijer sa slav-nom de Montespan. - Sve je začeto u ljubavi i spolu, kao i de-te. Ništa se ne daje odvojiti od opšteg principa plođenja. Žena je zato najviše podstrek ljudskog ogvaranja. Ona stoji u zenitu naše misli i akcije; i njoj se duguju sve lepote i veličine ljudskog genija. Ono što je snaga čovekova u sadržini, ženina je snaga u formi. Čovek nju oplodi telesno, a ona njega oplodi duhovno. - Veliki stilisti su bili veliki ljubavnici. Oni svoju prefinjenost, sjaj izraza, meru i neposrednost, duguju samo svojim ljubavima i ženama. Jedan državnik, Kavur, rekao je: kako onaj koji ne zna da govori sa ženama, ne zna da govori ni sa parlamentom. Znači, da za ve-like gomile, kao i za žene, treba isti ljupki i zavodnički jezikljubavnika. Svakako, retkojeko bio velikipisac, a da nije imao izvanredne ljubavnice. Možda bi užasi ljubavi bili manji kada bismo mogli voleti samo one koje bismo hteli. Odista, strašno je i pomisliti da ni naše mržnje ni naše ljubavi ne zavise od naše slobod-ne volje. Mi smo na taj način robovi nečeg dubljeg i mođnijeg u nama, nego što je sva naša pamet, i sva naša energija. Car ljubavi koji je baš u tom fatalnom, jeste istovremeno, i zbog istog razloga, najveća kob ljubavi. - Ja ipak istinski verujem, da mi, u dnu svih naših bespuća srca i mašte, nosimo u sebi tip žene koja odgovara ravno onome što mi u ljubavi traži-mo. Nikad, ili neizmerno retko, nađu ljudi ovašgoćenoto osećanje, ali taj iluzorni tip žene postoji u nama, nerazgovetno ali aktivno. Ako volimo kroz život deset žena, mi smo u svakoj od njih voleli jedan deo baš te iluzorne žene. Ne možemo je sresti inkarniranu u celini, ali ona počiva u našoj krvi, ili peče kao iskra zarivena u naše tkivo. To je razlika između strasti za ženu i ljubavi za ženu. Orfej je sišao u Had iz ljubavi za nimfom Euridikom, rano umrlom, i bogovi su mu tamo pokazali njenu senku, ali ga bogovi vratiše natrag, jer se preko njihove volje na nju okrenuo. - Sve što pesnik kaže u pesmi ženi koju ljubi, to je uvek rečeno pod mađijom te ilu-zorne i naslućene i daleke žene, u čijem zračenju žive sve druge žene, i sijaju sve stvari na zemlji. To je Danteova idealna „žena spasenja", i Petrarkina „žena obučena u sunce."