Благо цара Радована: О љубави (Глава 13)

Љубав код античких Грка није била само једна човекова страст, него и једна научна доктрина. I пре и после Платона, о љубави су писане учене књиге. Већ Хесоид каже даје љубав најстарије божанство, душа и творац света; зато и није чудно што су стари Грци дизали олтаре љубави. Само се љубави и жени може приписати стварање старог грчког друштва. Оно што у животу груби човек назива добрим и рђавим, жена зове лепим и ружним, и често је разлика само у речима. Стари Грци су говорили да љубав одводи државе у срећу, а свештене тебанске легије у славу. - Код жене је урођен инстинкт против грубости и дивљаштва. Жене су унеле више благости и углађености међу људе, него сви моралисти овог света. Жена је ненадмашни артиста у хиљаду дневних случајева, поред којих човек прође неопажено, и онда када се зове Рафаел или Луј XIV. - Жена не зна за други морал него естетички, али она ипак није зато мање морална него човек. Грчке хетере биле су у многом погледу више жене него славне римске матроне, бар према ономе како је о тим матронама писао Јувенал. - Жене разнеже срца, изграде језик душевности, профине начине, и дигну љубав и лепоту до религије и мудрости. I дубоки Лукреције, у свом спеву, говори о љубави у Риму слично као и Јувенал, писац сатира. Он та-кођер види љубав једино у физичком задовољству, и скупо плаћену губитком времена и новца, снаге и самољубља. Против те несреће препоручује само бежање од жена. Проперције, који је умро у тридесетој години, напротив, воли и робовати женама него бити слободан међу људима. Само се треба - кажу - чувати ћуди своје љубавнице; не говорити јој са виси-не ни ћутати поред ње; ни правити непријатно лице кад јој служимо; ни пречути ниједну њену реч. Јер је љубав, каже, највеће благо. Зато кад је Проперције у наручју своје Цинтије, све воде Пактола теку под његовим кровом; и Црвено море носи испред његових ногу све своје бисере; и он презире све тронове, и одбија све дарове Алкиноса. Не зна се, одиста, ни за једну жену тог времена даје била за неког Римљанина оно што је била Хиперета за геометра Еуклида, и Леонтија за филозофа Епикура, или што је била Ареанаса за мудраца Платона, и Херпилиса за научника Аристотела. Осећа се и у најдубљим делима грчким присуство љубавнице у животу њихових писаца. Чак и Сократ је имао једну ћерку са куртизаном Лагиском, а ко зна и колико је њена инспирација била моћна у његовим делима. Зна се да је свако људско дело нераздвојно од човекове љубави и мржње у животу. Зар би Тасо био онакав песник да није било сестара Дуке од Фераре. Зар би Расин онако познавао љубав и противуречности срца, страст за авантуру и интригу спола, без његовог свакодневног општења са дворским дама-ма у Версају, где су се смењивале славна ла Валијер са слав-ном де Монтеспан. - Све је зачето у љубави и сполу, као и де-те. Ништа се не даје одвојити од општег принципа плођења. Жена је зато највише подстрек људског огварања. Она стоји у зениту наше мисли и акције; и њој се дугују све лепоте и величине људског генија. Оно што је снага човекова у садржини, женина је снага у форми. Човек њу оплоди телесно, а она њега оплоди духовно. - Велики стилисти су били велики љубавници. Они своју префињеност, сјај израза, меру и непосредност, дугују само својим љубавима и женама. Један државник, Кавур, рекао је: како онај који не зна да говори са женама, не зна да говори ни са парламентом. Значи, да за ве-лике гомиле, као и за жене, треба исти љупки и заводнички језикљубавника. Свакако, реткојеко био великиписац, а да није имао изванредне љубавнице. Можда би ужаси љубави били мањи када бисмо могли волети само оне које бисмо хтели. Одиста, страшно је и помислити да ни наше мржње ни наше љубави не зависе од наше слобод-не воље. Ми смо на тај начин робови нечег дубљег и мођнијег у нама, него што је сва наша памет, и сва наша енергија. Цар љубави који је баш у том фаталном, јесте истовремено, и због истог разлога, највећа коб љубави. - Ја ипак истински верујем, да ми, у дну свих наших беспућа срца и маште, носимо у себи тип жене која одговара равно ономе што ми у љубави тражи-мо. Никад, или неизмерно ретко, нађу људи овашгоћеното осећање, али тај илузорни тип жене постоји у нама, неразговетно али активно. Ако волимо кроз живот десет жена, ми смо у свакој од њих волели један део баш те илузорне жене. Не можемо је срести инкарнирану у целини, али она почива у нашој крви, или пече као искра заривена у наше ткиво. То је разлика између страсти за жену и љубави за жену. Орфеј је сишао у Хад из љубави за нимфом Еуридиком, рано умрлом, и богови су му тамо показали њену сенку, али га богови вратише натраг, јер се преко њихове воље на њу окренуо. - Све што песник каже у песми жени коју љуби, то је увек речено под мађијом те илу-зорне и наслућене и далеке жене, у чијем зрачењу живе све друге жене, и сијају све ствари на земљи. То је Дантеова идеална „жена спасења", и Петраркина „жена обучена у сунце."