Благо цара Радована: О срећи (Глава 9)

Стоици су истицали две своје познате максиме: мудрац је срећан и све припада мудром, - истичући тип мудраца као пример свима људима. Али сва стоичка мудрост и сва срећа јесте у идеји о дужности. Највеће добро јесте част; част нам нико не може отети, а све друго није наше. Стоик сматра да кад изгубимо имање и породицу, ми смо их само варали Богу; а једино наше имање, то је врлина, част за коју треба живети и умрети. Стоицизам је морал без Бога, и не признаје бесмртност душе, нити верује да ишта друго треба чекати од Бога. Бог стоика је Провиђење, душа света, Јупитер који је Бог-Све, који није персоналан ни моралан, него фаталност хладна и немилосрдна. Стоици су били човекољубиви; и Епиктет говори о љубави према непријатељу, као да је одиста хришћанин. Али ово је стварно једна религија господе, сујетне на свој понос и идеал, који су били далеки и неприступачни гомили, и нико није ишао да ту доктрину шири и неуким намеће. Чак и Епиктет, који је био роб, пише о малим људима: “Ко је икад мислио да се забавља с магаретом, и да с њим пасе траву.“ Стоицизам је био филозофија само за филозофе и обраћала се само памети, противно од хришћанства, које се обраћало нечем вишем: срцу, и зато је победило. Стоицизам је хладан и прек, сводећи целу мудрост на чување достојанства. Стоици су проповедали самоубиство као средсво да се изиђе из живота неукаљан. Плутарх каже да је љубав за живот срамна болест. Он са презирањем говори о последњем македонском краљу Персеју који, побеђен од Римљана, није хтео да изврши самоубиство. Цео стоицизам тврди једино да је срећа човекова само у части човековој, али ништа више.

Сократ говори у “Критону”: прво, не чини неправду ни у којем смислу; друго, не чини неправду ни оном који ти је неправду учинио; и, најзад, треће, никад не враћај зло за зло. Има огромне разлике између ових потпуно хришћанских идеја и несебичног частољубља стоичког. Уосталом, стоици су говорили о частољубљу и о дужности као о једном добру, али не као о човековој обавези. Сколастика Томе Аквинског дели врлине и пороке, али и она не зна за дужност. Први је Кант направио теорију о дужности, као идеју о притиску разума на вољу. То је његов славни категорички императив. Кант је морал ставио изнад религије; он је од дужности направио нешто силније од свега: вољу која заповеда и која изискује да јој се све покорава као закону природе. Та дужност, то је Бог; а тај морал, то је религија. Из морала излази Бог, пошто сам морал тражи да Бог постоји. Ово је Кантов доказ и да Бог одиста постоји. За Канта је дужност – Бог средиште људског живота; али Бог постоји и у природи као творац највишег добра, а то је као творац хармоније врлине и среће. Тако је, према овом филозофу, морал и теодисеја једно исто. – Извесно, антички мудраци који су толико говорили о добру и о врлини, никад не би лако разумели овакву нашу идеју о дужности. Они нису Бога доказивали, јер нису били теолози; али немачка филозофија осамнаестог века, која је стварно била толико теолошка направила је на овај начин религију непотребном, ставивши морал изнад догме.

Епикурова идеја о срећи, то је идеја да је људска срећа само у уживању. Задовољити треба све жеље велике и мале, истовремено; јер, како епикурејци говораху, ако једна жеља није задовољена, то је довољно да душа тугује. Међутим, они су говорили и да постоји једна јерархија уживања, пошто има уживања која треба избећи како бисмо избегли несрећу, а има болова које треба примити да бисмо тако дошли до једне више среће. Физичка задовољства постају уживањима само ако дају истовремено и духовну срећу, јер су свагда душевна уживања виша. Највећа уживања јесу врлина и частољубље. Важна врлина за Епикура, то је избегавање властољубља, пошто је највећа срећа у животу мир без узбурканости, такозвана атараксија. Епикур проповеда умереност, јер ко има комадић јечменог хлеба и воде, раван је Јупитеру. – Па ипак, сама реч уживање, избачена као принцип живота, направила је неспоразум у питању Епикурове науке. Тај сјајни Атињанин је мислио само на уживања духовна и душевна, а после се под епикурејством подразумевало само вулгарно уживање у физичким сластима. Епикурејци, то је значило свет паразита који проповедају доктрину сладострасника. Међутим, ово је скроз погрешно. Сам Епикур је изгледао не само најобичнији човек у Атини, него и најсиромашнији човек у његовом селу Гаргети, близу Атине. Зна се да је живео хранећи се само хлебом и сиром. Зачудо, епикурејство одиста није избацило никаквог великог човека, нити икакав велики покрет или пример. Истина, Касије је био епикурејац, чак и велики песник Лукреције. Али је ипак стоицизам била једина доктрина која је задахнула највеће лепоте римског карактера и римске мудрости. Ни данас обични духови не разликују два разна појма које су стари Грци имали у теорији о уживању; једно је Аристипова хедонија, блаженство ниске врсте, а сасвим је друго Епикурова атараксија, идеја о узвишеној мирноћи духа и савести.

Углавном, античко грчко доба је стављало за идеал свету тип мудраца, као што је за Римљанина био модел херој-грађанин. Тај мудрац је имао све главне врлине човекове, нарочито мудрости и скромност, а то је био Сократ. Доцније је хришћанство поставило човеку за идеал самог Христа, а то значи мученика, или љубав према ближњем. Као Сократ, тако и Христос, има све врлине човекове, али с том разликом што Христос није, као Сократ, затворен у себе, и добар ради себе, ни активан само ради усавршавања своје сопствене личности, него Христос живи и ствара ради другог, само у љубави за остале људе. Оваква хришћанска љубав човека за човека, презирање егоизма, чак и у његовој најсавршенијој форми, (као што је грчки мудрац, који је стварно пасиван), и ово бегање од сваког ограничења на личној срећи, створило је идеју о свеобимној љубави човечанској, у којој затим сваки човек плива као у сјајном и топлом мору. Хришћанство је тако прокламовало да човек није вук другом човеку, како су говорили неки мудраци, а о чему је и филозоф Хобс дао читаву теорију, него да је, напротив, човек човеку пријатељ, и да изнад свију људи стоји Бог који је пријатељ целог људског рода. Направивши Христа представником свих врлина, хришћанска религија га је на тај начин поставила главним условом саме вере. Ово није био случај ни са Мојсијем, ни са Мухамедом, јер ни један од њих не заузима у свом учењу овакво место. Они су пророци и доносиоци верског учења, али нису инкарнације тог учења. Довољно је било паганском грчком човеку ићи за његовим Сократом, а Римљанину за Сципионом па да буду мудраци и хероји у кругу других људи; али ко иде за Христовим идеалом, тај је узвишен и пред лицем његовог Бога. Христос, то је љубав за ближњег колико и за себе самог, љубав за непријатеља, претпостављање царства небеског сваком царству земаљском; а то значи ставити врлину изнад сваког уживања. Истина, Христос је ишао да дадне један нови морал, а не нову религију. Тек његови ученици оснажују тај морал направивши га религијом. Христос је зато морао остати средиште и оличени принцип новог учења.